Putovanja i priroda: Inčkonahen, egzotično britansko ostrvo gde vladaju valabiji

Ne postoji graciozan način da se izađe iz malog čamca na naduvavanje dok se sudara sa obalom u neočekivanom talasu.

Sa rancem prebačenim preko jednog ramena i jednom nogom nagnutom preko vlažnog pramca, nespretno sam iskočio i uronio desnu čizmu pravo u vodu Loh Lomonda koja je hladila kosti.

Ubrzo je usledila i leva čizma, gazeći močvarnu travu na udaljenom ostrvu Inčkonahen, nekadašnjem letnjem igralištu Fione Brajd Gor, rođene Kolkuhun, grofice od Arana - i domu jedine kolonije valabija u Škotskoj.

Pošto što sam godinama bio zaljubljen u Inčkonahen, konačno sam stigao na ovo nenaseljeno ostrvo od sto tri hektara u Nacionalnom parku Loh Lomond i Trosaks.

Iako sa daleko manje stila nego što bi to učinila neka prava dama, na primer lejdi Ajran.

• Filozofija autostopa: Nišlija koji pola veka uz pomoć palca odlazi na koncerte
• Mistične i sablasne, a čoveku korisne - zašto su močvare važne
• Priča o družini koja je autobusom krstarila iza Gvozdene zavese

Članica čuvenog klana Kolkuhun, koji poseduje još nekoliko ostrva i deo kopna na zapadu Loh Lomonda, Fiona Kolkuhun se zaljubila u ovu skrivenu oazu i naručila drvenu kućicu za odmor, kućicu za čamce, i pristanište za ličnu upotrebu.

Sva tri su sada zapuštena, što objašnjava moj nespretni dolazak.

Kolkuhun, rođena 1918. godine, odrasla je na obali jezera Loh Lomond i volela je da istražuje ostrva koja okružuju njen dom iz detinjstva u Rosdu, na zapadnoj obali.

Često se vraćala u Inčkonahen - što na škotskom keltskom znači „ostrvo Kolkuhun" - preko drugih obližnjih ostrva Inčtavanač, Inčmoun, i Inčkruin zbog njegove lokacije u sredini jezera i osamljenih zaliva koji su ga činili idealnim za vožnju motornim čamcima.

Nakon što je sa trinaest godina učestvovala u nadmetanju motornih čamaca na trkačkom čamcu Miss England III na Loh Lomondu, potreba Kolkuhun za brzinom postala je sve veća.

Na kraju je stekla nadimak „najbrža baka na vodi".

Pošto je 1980. postala prva žena koja je putovala brže od 160 kilometara na čas na jezeru Vindermir, dobila je cenjeni Segrejv trofej koji se dodeljuje Britancima koji pokažu „izuzetnu veštinu, hrabrost i inicijativu na kopnu, vodi i u vazduhu".

„Po svemu sudeći, (lejdi Aran) je bila neobičan lik", rekla je Keron Tobin, bivša izvršna direktorka u nacionalnom parku Loh Lomond i Trosaks.

Danas, Inčkonahen ostaje nešto kao svedočanstvo o grofičinim hirovima.

Nakon udaje za ser Artura Gora, osmog grofa od Arana, 1937. godine, Kolkuhun je postala grofica od Arana.

U njihovom domu u Hemel Hempstedu u Hertfordširu, Gorova sklonost držanju neobičnih životinja, kao što su lame, alpake i valabiji, bila je dobro dokumentovana.

„Dovela je valabije na ostrvo ubrzo posle Drugog svetskog rata, pošto ih je držala u domu u Engleskoj", rekla je Tobin.

„Verujem da ih danas na ostrvu živi još oko pedeset do šezdeset. Inčkonahen je takođe dom ugroženog škotskog šumskog tetreba.

„To je sporno, ali izgleda da su srećni što žive sa valabijima."

Crvenovrati valabiji iz Inčkonahena se smatraju najegzotičnijom životinjskom vrstom u Škotskoj i manji su srodnici kengura.

Iako su poreklom iz umerenih krajeva istočne Australije i Tasmanije, čini se da su valabiji razvili posebnu naklonost prema ćudljivoj klimi Inčkonahena tokom godina.

Tokom jakih zima, skaču preko zaleđenog jezera i brčkaju se u barama u obližnjim šumama.

Poput Kolkuhuh, koja je preminula 2013. godine, i njenih kućnih ljubimaca, i ja imam posebnu naklonost prema Loh Lomondu i proveo sam bezbroj dana istražujući ga pešice i čamcem tokom godina.

Najveće jezero u Škotskoj, Lomond, ima dvadeset dva ostrva i dvadeset sedam ostrvaca, uglavnom prekrivenih gustom šumom.

Ta ostrva, a posebno Inčkonahen, dugo su me zanimala.

Uvek sam želeo da saznam šta, ili ko, skakuće unaokolo po ovim dalekim samotnim ostrvima.

Dok je Lejdi Kolkuhun koristila Inčkonahen da podstakne vlastite snove o demonima brzine, ovih je dana do njega, kao i do većina ostrva na Loh Lomondu, nemoguće doći trajektom ili brodom.

Umesto toga, ljubitelji avanture koji opušteno putuju kao ja mogu da iznajme kajak, kanu ili dasku za veslanje iz obližnjeg sela Lus i veslaju kilometar preko obično mirnih voda do ostrva.

Kada stignu tamo, čeki ih još jedna avantura.

Malo putnika može da shvati da je, poput čuvenog švedskog zakona o uživanju u prirodi, Škotska jedna od samo nekoliko zemalja na svetu, i jedina u Velikoj Britaniji, u kojoj je kampovanje u divljini legalno.

I dok su određeni delovi Nacionalnog parka Loh Lomond i Trosaks zaštićeni pravilima o divljim kampovima između marta i septembra, zahvaljujući škotskom Zakonu o zemljišnoj reformi iz 2003, svako može slobodno kampovati na većini neograđenih površina širom zemlje - pa i na Inčkonahenu.

• Misterija prirode: Kako zvuči Aurora Borealis
• Čovek koji je pozvao čitav svet na večeru
• Kako da putujemo u prošlost nosevima
• Povratak istrebljenog dabra: Harizmatični zubonja se vratio i raširio po Srbiji

Nakon što je bilo u vlasništvu klana Kolkuhun od 14. veka, nenaseljeno škotsko „ostrvo valabija" dospelo je na naslovne strane u julu 2020. kada je stavljeno na prodaju.

Na kraju je prodato u martu 2021, ali uprkos novom vlasništvu i statusu privatnog ostrva, škotska prava pristupa divljim kampovima i dalje važe, iako je važno putovati odgovorno.

Ključna stvar je, kaže Tobin, „da ne ostaviš trag, i da uzmeš nazad sve što si doneo".

I tako, eto me, šetam po natopljenim močvarama ostrva tražeći mesto da kampujem.

Odlučio sam se za zapadnu obalu okrenutu prema Nerouzu, zmijastom delu mirne vode poput reke između Inčkonahena i Inčtavanača čiji zaklon od preovlađujućih vetrova pruža tišinu.

Kako su pljuskovi prestajali, razapeo sam šator i ubrzo shvatio da sam spustio zaklon za sunce - onaj koji je bio kratka šetnja od grofičine vikendice.

Danas, davno napušteno sklonište liči na raspadajući svod, sa trulim podnim daskama, mokrim dušecima, zarđalom pećnicom i razbijenom kadom na licu mesta.

Međutim, čari ostrva leže na drugom mestu.

Inčkonahen je prilično ravan, a pregršt staza vodi do netaknutih plaža, vekovnih četinara i hrastova (što ga čini mestom od posebnog naučnog interesovanja u Škotskoj), i uzdignutog pogleda na jezero sa skromnog vrha ostrva od pedeset metara.

Posetioci oštrijeg vida takođe treba da pogledaju prema gore da bi uočili par gnezdećih morskih orlova, koji su se nedavno vratili u ovo područje prvi put posle više od jednog veka.

Kako je noć počela da pada, pratio sam stazu okruženu grmovima borovnice do kolena i spaljenim narandžastim papratom do peščane plaže na severnom kraju ostrva, koja pruža blažen, neprekidan pogled na jedan od najpopularnijih vrhova u Škotskoj, Ben Lomond.

Onda sam odjednom začuo kako se nešto komeša ispod drveća.

Polako sam se okrenuo, s bakljom u ruci, da vidim da li se pojavila najređa zver u Škotskoj.

Nije, pa sam nastavio stazom.

Posle nekoliko minuta, crvenovrati torbar ne viši od pedeset centimetara preskočio je moju putanju, samo nekoliko metara dalje, primetivši moje prisustvo i odjurivši.

Kratak, ali lep susret.

Koliko god bilo primamljivo spavati pod zvezdama, vreme se ubrzo promenilo i podsetilo me da sam zaista u oktobru u Škotskoj.

Otišao sam iz osame na plaži u zaštićeni šator na drugoj strani ostrva, odakle sam na prenosivom šporetu skuvao ljutkastu večeru i zaspao uz zvuk ptica koje cvrkuću, pataka koje čavrljaju i - da - veselih valabija.

• Putovanja, viktorijanska erotika i poezija: Britanski pustolov čiji život i danas budi zavist
• Laponski goniči tragaju za nestalim irvasima
• Put u podzemlje Srbije: Šta se krije ispod površine, u tmini pećine
• Pustolovi čije su avanture prerasle u ozbiljnu pretnju po život

U petnaest do šest probudila me je kiša koja je kapala po platnu i zvuk nečega što sam mislio da je rika jelena.

Otkopčao sam šator, oprezno izašao napolje i seo dok se sunce polako pojavljivalo iznad brda Lus na zapadu.

Moj neočekivani alarm je zaista bio crveni jelen na padini brda.

Kako je kiša popustila i magla se počela razilaziti, primetio sam nešto u vodi.

Ono što je izgledalo kao srna plivalo je preko Nerouza, verovatno dozvano pozivom mog novog partnera.

Tokom svih mojih godina istraživanja jezera, ovo je bilo oličenje sjaja škotskog pejzaža.

Mogao sam da vidim zašto se lejdi Aran baš ovde stalno vraćala.

Pogledajte video - Čovek koji organizuje avanture u invalidskim kolicima

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]