Revolucija u Libanu - zašto su protesti dobili žensko lice
Prve redove masovnih protesta u arapskoj republici zauzele su žene. Brane svoje od policije, prave ljudski lanac i organizuju život u kampovima za one koji protestuju.
Revolucija (Thawra) kako je zovu iznedrila je snažan ženski glas.
Na opšte probleme koji treba da se reše, od smeća do korupcije, nadovezali su se i problemi o ravnopravnosti polova - da se ženama vrate prava i da se iskoreni porodično nasilje.
I da se prepravi himna i dodaju i žene u tekst „Naše gore i doline, gde rađaju se smele junačine".
„Ranije jednostavno ništa nismo mogle da kažemo. Sada smo uzele stvari u svoje ruke i naterale ih da nas slušaju i primete", kaže aktivistkinja i učesnica mitinga Nur Našef.
„Kada smo palile sveće, pevale ili kada smo lupale u šerpe. Ja sam ubeđena da će revolucija da izmeni ulogu žena u libanskom društvu", dodaje ona.
- Libanski premijer podneo ostavku usled talasa protesta
- Nasilje nad ženama u Srbiji: Nije teško samo nasilje, već i proces posle toga
Po rodnoj ravnopravnosti, Liban se nalazi na 140. mestu od 149 zemalja. Međutim, to nije jedini problem u državi.
Ona prolazi kroz duboku političku i ekonomsku krizu. Pod pritiskom protesta, premijer je podneo ostavku ali može uskoro da se vratiti.
Pristalice šiitskog pokreta „Hesbolah", koji dominira u Libanu, nakon dva meseca mirnih protesta počeli su da primenjuju nasilje nad protestantima.
Ali žene na barikadama kažu da se neće predati.
„Ova revolucija je mogućnost da se uspostavi novi poredak, da se ponovo uspostave odnosi sa svetom i među ljudima", priča Vanesa, koja se pre nekoliko godina vratila iz Švajcarske u Liban.
Sve je počelo od poreza na WhatsApp
„Žene nemaju šta da izgube, naprotiv, protesti su mogućnost da stvore novi tip društva", kaže Vanesa.
„Možda se ovo pokaže kao naivna ideja ali mi izlazimo na ulice kako bismo stvorili osnovu za društvo u kome se ne bi dovodila u pitanje jednakost među ljudima, briga o životnoj sredini, ravnopravnost polova na poslu. Društvo u kome bi se bavili takvim problemima."
Demonstranti jednoglasno govore: mi ne želimo da odemo iz naše zemlje u potrazi za boljom budućnošću, mi želimo da gradimo idealno društvo ovde i sada.
Protesti su počeli u oktobru kada je traženo da se ukine novi porez na WhatsApp i ostale platforme za dopisivanje.
Vlasti su se povukle ali nisu mogli da zaustave talas protesta. Ljudi su iskazivali neslaganje sa političkim sistemom koji je nastao nakon građanskog rata, ukorenjenom korupcijom i lošim položajem omladine u društvu.
Protesti u Libanu na neki način podsećaju na akcije koje su se odigrale pre sedam godina u Moskvi.
Kada su kod spomenika Abaju Kunanbajevu na Čistoprudnom bulevaru demonstranti provodili dane i noći, protestujući protiv falsifikovanja izbora u Dumi. Moskovski kamp je brzo rasturen.
U Bejrutu i drugim libanskim gradovima to se još uvek ne događa i protest se uglavnom odvija mirno.
Na proteste dolaze mlade devojke i starije žene, jedne sa muslimanskim maramama a druge sa golim ramenima. Aktivistkinje i domaćice, studentkinje pobegle sa predavanja ili direktno sa posla, sa verenicima ili decom u kolicima.
Hrišćanke i predstavnice drugih veroispovesti. Mnogo ih je različitih i ne napuštaju protest.
„Žene su neodvojivi deo revolucije koja se trenutno događa u Libanu", govori glumica Nataša Šufani, koja učestvuje u protestima.
Žene su takođe i garancija da se protest odvija mirnim putem, priča jedna od aktivnih učesnica, studentkinja po imenu Enigma.
Na prvi znak mogućeg nasilja od strane policije žene istog trenutka formiraju živi zid između protestanata i policije.
„Povikale bismo "Mir!", svaki put kada bi nekoga hteli da privedu,nismo davale vojnicima ili policiji da ih odvede", tvrdi Nur Našef.
Nova stvarnost, stari zakoni
Liban je jedna od najliberalnijih arapskih zemalja.
Uloga žene u libanskom društvu postala je primetnija u poslednjih 20 godina, priča Žuman Aburus Mufaržek, savetnik Libanske nacionalne komisije za položaj žena, institucije koja je osnovana 1998. radi savetovanja libanskih vlasti.
„Položaj žena u libanskom društvu poboljšao se u poslednjih nekoliko godina ali promene se nisu desile u zakonima", objašnjava ona.
Diskriminacija se odražava i u društvu, i uporodičnom životu: imaju manje prava da dobiju dete u slučaju razvoda, dobijaju manji deo nasledstva, mogu prilično rano da ih udaju i nemaju pravo da deci prenose državljanstvo.
Prava često određuju pravila religioznih zajednica a ne zakoni. Demonstrantkinje zahtevaju da se učvrsti jednakost u okviru građanskih prava.
Na rang listi Svetskog ekonomskog foruma o jednakosti među polovima koja uzima u obzir socijalne, političke i ekonomske parametre, Liban zauzima 140. mesto od 149 zemalja.
Situacija je lošija samo u Saudijskoj Arabiji, Iranu, Maliju, Demokratskoj republici Kongo, Čadu, Siriji, Iraku, Pakistanu i Jemenu.
„Mi smo takođe deo ove zemlje i mi tražimo ista prava, kaže Enigma. Trpeli smo ih više od 30 godina. A sada je dosta! Toliko toga lošeg su učinili da je Liban sada u bednom stanju."
Demonstranti govore da je vlast ogrezla u korupciju i da se ne bavi pitanjima žena u društvu. Moraju konačno da se pozabave pitanjima porodičnog nasilja, koje je, prema rezultatima organizacije za ljudska prava Kafa, uzročnik smrti 37 žena od početka 2018.godine.
Žene čine većinu stanovništva Libana ali gotovo da ih nema u političkom životu: od 128 poslanika u parlamentu, 122 su muškarci.
Čak ih nema ni u libanskoj himni. Libanska pevačica Karolj Samaha je rešila da ispravi situaciju i u stihu „Naše gore i doline, gde rađaju se smele junačine", dodala je reč žene.
Prema rečima učesnice protesta glumice Nataše Šufani, nova himna objavljena je u najstarijim novinama u Libanu „An-Nahar".
„Tu himnu pevamo na protestima", priča ona.
„Nećemo otići"
Učesnice demonstracija su odlučne.
„Nećemo otići dok nam se zahtevi ne ispune. A ako oni pokušaju da se izvuku opet ćemo da blokiramo puteve.", obećava Enigma.
Mladi koji su stub protesta, ne slažu se sa statusom kvo koji su njihovi roditelji prihvatili. Ne žele da se pomire sa pravilima koja su ustanovljena posle građanskog rata 90-ih.
Oni se ne sećaju rata i ne boje ga se.
„Nećemo otići, nastavićemo da se borimo. Ovo je najveća revolucija u zemlji. Ne treba uzeti u obzir nekoliko malih pobeda još uvek je rano da se borba prekine, priča Nur Našef. Dok ne dođe do nekih vidljivih promena, mi ne odlazimo".
Na poziv demonstranata Saad Hariri je početkom novembra otišao sa mesta premijera ali politička kriza u Libanu daleko je od kraja: prethodnog vikenda potencijalni kandidat za premijera Samir Hatib odbio je da se bori, a suniti u Libanu jasno su stavili do znanja da će ponovo podržati Haririjevu kantidaturu za premijera.
Teško da se sve ovo dopada demonstrantima koji zahtevaju radikalnije promene.
„Želim da slomim sistem koji funkcioniše od kraja građanskog rata. On samo neguje favorizovanje i korupciju", priča o raspoloženju sa ulica Nur Našef.
U zemlji nije prisutna samo politička, već i ekonomska kriza. Libanska ekonomija je na ivici kraha, državni dug Libana je jedan od najvećih u svetu (86 milijardi dolara, više od 150% bruto nacionalnog proizvoda), a 10 milijardi u rezervama bi bilo dovoljno za 4-5 meseci, prema ocenama ekonomista.
Donedavno, najmoćnija politička opcija u zemlji koju predstavlja „Hezbollah" gotovo da nije pribegavala nasilju, pokušavajući da se ograniči na druge metode delovanja.
Međutim, poslednih nedelja u nekoliko gradova došlo je do sukoba protestanata sa pristalicama šiitske radikalne grupe i njihovog pokreta „Amal", nakon što su ovi uništili kamp učesnika protesta.
Šiitski radikalni pokret pokušava sa različitim stepenom uspeha da zastrašuje protestante i natera vojsku da ih rastera.
Na moguće provokacije za vreme protesta žene odgovaraju marševima jednistva, nastojeći da ne dozvole da dođe do raskola.
„Žene različitih veroispovesti, različitih pogleda na svet marširaju zajedno zarad mira. Na takav način mi odgovaramo svima onima koji pokušavaju da poseju razdor i da se okoriste različitostima, koje su na kraju krajeva dovele do građanskog rata", priča Nataša Šufani.
Pre par nedelja, prema rečima aktivistkinje Enigme Sakar, odigrao se marš žena obe veroispovesti iz većinskog hrišćanskog grada u muslimanski, pokazujući političarima da ih neće zavaditi i da one neće dopustiti novi međuverski i međuetnički rat.
„Hezbollah" može da pokuša da okrene jednu stranu društva protiv druge i pomoću te taktite da uguši protest.
„Ali Liban nije Sirija i ta taktika neće proći", ubeđena je Hanin Gadar, ekspert sa Univerziteta u Vašingtonu.
Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
15. 4. 2024.
Obično se policija ne meša u svoj posao. Kako se ovo desilo?
Žika čitalac