Sport i ljudu sa invaliditetom: Elena Kravcov - paraolimpijka koja je pozirala za Plejboj

Elena Kravcov skače sa startnih blokova u bazen. U publici je mrtva tišina. Trenutak kada sve kao da stoji. Zatim njene ruke probijaju površinu vode. Čuje se kako voda pljuska na sve strane. Ona uranja u vodu i počinje da broji.

„U tim trenucima nemam predstavu šta se dešava oko mene", kaže Kravcov.

„To je delom i zbog mog hendikepa, ali i mog fokusa".

„Radi orijentacije, brojim zaveslaje. Tako znam kada ću stići do ivice bazena i okreta".

„Ne znam šta se dešava u trećoj stazi, ili petoj, ili bilo kojoj drugoj. Mislim samo na sebe, tehniku i trku".

Kravcov je slabovida, preostalo joj je samo tri odsto vida.

Ona ne vidi rivalke, uzburkanu vodu, reakciju.

Ne može da vidi ni fotografe.

Ali može da čuje zvuk fotoaparata, instrukcije i ohrabrivanje.

Kravcov trenutno nije na startnim blokovima, već šeta drvenim molom.

More ispod nje je mirno i bez talasa.

Sunce iznad nje emituje vrelinu.

Ona nosi samo donji deo bikinija, rukama prolazi kroz kosu i prati instrukcije fotografovog glasa.

Daleko je bazen. Start je još dalji.

Pogledajte video: Šampionka u bodibildingu bez jedne ruke

Kravcov je rođena 1993. godine u Mergenu, malom selu u južnom Kazahstanu.

Njena zemlja je tada bila tek dve godine nezavisna država.

Odvajanje od Sovjetskog saveza je ostavilo mnoge ožiljke.

Poljoprivredna imanja u Mergenu su ostale bez semena i kupaca.

Posla je bilo sve manje za porodicu Kravcov, baš kao i novca.

Bilo je dana kada su ona i njena porodica za obrok imali samo čaj i hleb.

Kada je imala sedam godina, život je postao još teži.

Njeni nastavnici su primetili da se napreže i da škilji ne bi li videla školsku tablu.

Knjige je držala blizu svog nosa dok bi pokušavala da čita.

Porodica je očajnički pokušavala da ode negde i da pronađe mesto na kojem će moći da leči i školuje mladu ćerku.

Prvo su otišli u Rusiju i očnu kliniku u Moskvi gde je postavljena dijagnoza - degeneracija makule.

Poslali su je u internat za hendikepiranu decu u kojem je nasilje među decom i od nastavnika bilo uobičajeno.

Konačno, kada je Elena imala 11 godina, Kravcovi su uspeli da se skrase u Nemačkoj.

„Nije lako menjati zemlje", priseća se ona.

„Ja dolazim iz malog sela i evropskog načina života i Nemačka je za mene bila kompletno nova. Osećala sam se kao vanzemaljac".

„Ali bio je to odličan izbor mojih roditelja. Veoma sam srećna što živim u Nemačkoj, jer mi je ovde mnogo ljudi pomoglo da se ostvarim".

Pogledajte video: Manekenke drugačije od drugih

Jedan od njih je bio Mihael Hojer - nastavnik fizičkog.

On je uvideo da je Kravcov kao riba na suvom i da bi plivanje za nju moglo da bude izlaz.

Tokom nedelje je trenirala sama, brojeći zaveslaje i dužine bazena.

Vikendima bi se prepuštala plesu u berlinskim tehno klubovima.

Kao tinejdžer, otišla je u London na Paraolimpijske igre 2012. godine i osvojila srebro za Nemačku sa samo 18 godina.

Prvu svetsku titulu je osvojila godinu dana kasnije.

Zatim je 2016. godine oborila svetski rekord u svojoj omiljenoj disciplini - 100 metara prsnim stilom.

Ti uspesi su bili primećeni i njoj se pružila prilika da još više napreduje.

„Bila sam donekle popularna i ranije - jer sam svetska šampionka i zato što sam obarala svetske rekorde i sve te stvari - ali za mene je bilo veoma važno što me je Plejboj pozvao na snimanje", kaže ona.

„Ja sam prva osoba sa invaliditetom na naslovnoj strani magazina.

„To pokazuje svim ostalim na svetu da su takve osobe iste kao i svi ostali ljudi".

I drugi paraolimpijci su radili slične stvari, pre njenog snimanja u jesen 2020. godine.

Britanski sprinter Džoni Pikok je pozirao bez majice za magazin Atitjud 2013. godine.

Amerikanka Sara Rejnarcen koja, kao i Pikok, ima amputirane delove donjih ekstremiteta, pozirala je naga za ESPN-ov Bodi 2009. godine.

Ali besramno erotska naslovna strana nemačkog izdanja Plejboja, izazvala je burnije reakcije.

Neki paraolimpijci već duže vremena kritikuju ovakve stvari i nazivaju ih „inspirativnom pornografijom" - uz stav da medijsko pokrivanje nedostataka kao definišuće za ove sportiste mora da bude prevaziđeno odlučno i dostojanstveno.

Ovako, oni smatraju da su njihovi sportski uspesi svedeni na slike koje pojednostavljeno prikazuju nešto što je prihvatljivo za sve ostale.

Elenine fotografije su se na kioscima pojavile u oktobru 2020. godine, a nakon iznenađenih pogleda, počela su da pristižu i pitanja.

Kako mi to vidimo paraolimpijce?

Da li nam godi da gledamo ovakve fotografije?

A šta ćemo sa sportistima koji su u invalidskim kolicima?

Ili sa cerebralnom paralizom?

„Želela sam da pokažem da su ljudi sa hendikepom isti kao i oni bez hendikepa", kaže ona.

„Želimo istu šansu za životom, želimo da nas vole bez obzira na nedostatke".

„U Nemačkoj su pojedinci veoma stidljivi i nervozni kada se nađu u društvu nekoga sa invaliditetom. Ne znam zašto je to tako. Mi nismo opasni. Mi smo normalni ljudi.

„I to je za mene bio izazov; da pokažem kako smo potpuno normalni i da svako sa nama može da razgovara kao sa normalnim ljudima".

„Mnogo žena i drugih ljudi mi je pisalo na Instagram profilu da mi se zahvale i da kažu kako ih je to motivisalo i oraspoložilo. Lepo je čuti takve stvari".

Pogledajte video: Ana Jovović - srpska plivačica kojoj su sa tri godine amputirali nogu

Ali nisu svi to odobravali.

Elenini roditelji, koji su se vratili u ruralni Kazahstan iz Nemačke, nisu uspeli da savladaju veliki kulturološki i generacijski jaz.

Njen otac nije želeo da govori o ovome.

U poređenju sa drugim, skromnijim i odmerenijim fotografijama u bikinijima koji su se pojavljivali na društvenim mrežama, on je izrazio brigu zbog nedostatka podrške i razumevanja.

Uskoro je i on počeo da se oseća komfornije.

Manje od godinu dana posle Plejboj epizode, Kravcov je ponovo bila u bazenu, u lovu na nove medalje.

Na pola staze tokom finalne trke na 100 metara prsnim stilom na Paraolimpijskim igrama u tokijskom Akvatik centru, 1. septembra 2021, Elena je osetila da nešto nije u redu.

„Neposredno posle okreta na 50 metara, kada sam kretala u poslednju deonicu, pomislila sam da je možda neko okrenuo pre mene", priseća se ona.

„Možda je Rebeka bila brža od mene".

Rebeka je bila Rebeka Redfern iz Velike Britanije.

I zaista je bila sekundu ili možda i više ispred nje.

Kravcov je osetila kako njen san o zlatu na Paraolimpijskim igrama ponovo postaje nedostižan. Ponovo.

Pet godina pre toga, Kravcov je u Rio 2016. godine stigla kao svetska rekorderka i apsolutni favorit za zlato, ali je završila trku na petom mestu.

Odlučna da se to nikada više ne ponovi, počela je da se približava Rebeki Redfern, santimetar po santimetar.

Nemica je stigla do cilja prva, ali je bila poslednja koja je to saznala.

„Pitala sam volontera koji je stajao pokraj bazena za koje sam vreme isplivala trku", kaže ona.

„Posle toga sam shvatila da sam pobedila. Bio je to veoma emotivan trenutak za mene.

„Mnogo sam radila i žrtvovala se za ovu medalju i u tom trenutku sam bila najsrećnija devojka na svetu".

Posle Igara, Kravcov je putovala i slavila, a zatim se i verila za svog momka.

Život je bio dobar, ali su njene glavobolje bile loše.

Prvi put ih je osetila u Tokiju, ali je razlog za njih pronašla u vrmenskoj razlici, novoj sredini, i pritisku pred početak takmičenja.

Teže je bilo objasniti ih pošto nisu jenjavale ni tokom postolimpijskog odmora u Parizu.

Uradila je MRI skeniranja onog popodneva kada je njen verenik kupovao vereničko prstenje.

Snimci su pokazivali maligni tumor na mozgu.

„Bila sam toliko srećna, a onda sam u sledećoj sekundi dobila dijagnozu i osetila se kompletno uništenom", kaže Kravcov.

„Sva dobra osećanja su nestala".

Usledile su operacija, hemioterapija i radioterapija koji su trajali više od 10 meseci.

Naš intervju je jednog trenutka bio prekinut najnovijim, istina optimističnim, lekarskim izveštajem.

Kravcov danas ima 28 godina.

I dalje trenira i takmiči se, i dalje je nepokolebljiva u pristupu sportu i životu: ignoriše buku i usredsređuje se na trku.

Sledeće je Svetsko prvenstvo u Portugalu.

A odmah potom i Olimpijske igre u Parizu 2024.

„Jedno od mojih prvih pitanja nakon operacije na mozgu je bilo kada mogu ponovo da počnem sa treninzima", kaže ona.

„Mislim da je to jedna od najvažnijih stvari u životu - da imaš ciljeve, a ne da ostaješ kod kuće i da razmišljaš o tome kako je život grozan".

Umesto toga, Elena Kravcov se i dalje suočava sa starim izazovima i stremi ka novim horizontima.

Pogledajte video: Šta mogu, a šta ne mogu slepi u Srbiji

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]