Srbija i pošta: Kad misli putuju - kako se dopisivanje promenilo za skoro 200 godina

Sećate li se kada su na nekoliko sati pali Instagram i Fejsbuk, pa niste mogli da pošaljete poruke svim prijateljima čiji ni broj telefona nemate, a kamoli kućnu adresu?

Da, za mnoge je bilo strašno i činilo se da traje predugo.

Ne tako davno, za dopisivanje su bili potrebni dani, nedelje, pa i meseci - zapisane na parče papira, misli su dugo putovale od jedne do druge geografske tačke.

Brzina te razmene zavisila je od jednog čoveka u uniformi - poštara, koji nije oduvek donosio samo račune za komunalije i sudske pozive, već i državna dokumenta, novac, prijateljska i ljubavna pisma.

Prvi zakonodavni akt koji se odnosi na rad srpske pošte, pod nazivom Ustrojenije poštanskog zavedenija (Uređenje poštanske službe), donet je 27. oktobra 1843. godine.

• „Pozdrav iz Prizrena“: Upoznajte norveškog čuvara starih razglednica sa Kosova
• Ko danas šalje čestitke za Novu godinu
• Izgubljena ljubavna pisma pronađena nakon 70 godina
• Kako su izgledale sportske igre na Paliću koje su postojale 16 godina pre Kubertenovih

Međutim, priča o dopisivanju počela je nekoliko vekova ranije - preko brda i ravnica današnje Srbije pisma su se raznosila još u vreme Osmanskog carstva.

'Nikakvo pismo me nije moglo ovako obradovati' - kako su se dopisivali Vuk Karadžić i knez Miloš

„Visokoblagorodni Gospodine, Visokopočitajemi Prijatelju! Od moga puta u Srbiju za sada nema ništa i tome je glavni uzrok što sam sa malo novaca", piše Vuk Karadžić iz Beča knezu Milošu Obrenoviću 1831. godine, navodi se u zborniku Vukova prepiska, knjiga druga.

Ovo pismo Vuka Karadžića ne bi moglo da stigne knezu Milošu u Kragujevac da se nije bilo pismonoša koji su, putujući na konjima, prelazili stotine kilometara.

U Osmanskom carstvu, od kojeg se Srbija u vreme nastanka pisma polako osamostaljivala, poštu su raznosili tatari, stoji u monografiji Tačka spajanja PTT muzeja Beograd.

Ova reč nije označavala narodnost, već su kurire nazivali tatarima zato su etnički Tatari važili za „najbolje, najizdržljivije i najbrže jahače u to vreme", navodi se.

Život Vuka Karadžića u Beču verovatno bi bio mnogo teži da nije mogao da se dopisuje sa svojim pokroviteljem knezom Milošem kojem je slao svoje radove i knjige.

Zauzvrat, knez bi ga nagradio - u novcu.

„Nikakvo pismo u mom dojakošnjem životu me nije moglo ovako obradovati", zahvaljuje se Karadžić februara 1836. godine.

To je odgovor na pismo kojim ga je knez obavestio da će ubuduće primati „100 talira o Mitrovdanu, a 100 o Đurđevdanu".

„I sad sam još kao pijan od radosti", dodaje lingvista kojem dugujemo ćirilicu kakva se danas piše u Srbiji.

• Dikensova pisma otkrivaju kako je izgledao život genija
• Kako se razvijala pismenost u Srbiji
• Pronađeno pismo poslato preko goluba pre više od 100 godina

Bilo je to vreme kada je i novac putovao poštom, u specijalnim pošiljkama koje su se nazivale amaneti.

Pismonoše na konjima oslanjali su se na mrežu menzulana - postaja gde su mogli da odmore i zamene konje.

Hatišerifom od Gilhane iz 1839. godine, poveljom koju je lično turski sultan lično, kneževina Srbija je dobila još veći stepen samostalnosti.

Tako je pošta u potpunosti prešla u ruke Srba, navodi se u monografiji PTT muzeja.

Samo godinu dana kasnije, i obični građani su dobili mogućnost da šalju pisma.

Prva pošta u Beogradu otpočela je javni poštanski saobraćaj u današnjoj Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu, a nalazila se u zgradi gde je danas Galerija SANU.

U prvo vreme, poštarina se nije naplaćivala zato što su većinu pisama slali državni organi, pa je bilo „nelogično da država samoj sebi naplaćuje taksu", navodi se u monografiji.

Dva poštara i devet telegrafista

Kada je pošta tek osnovana, Beograd je imao samo jednog poštara.

Zvali su ga pismoraznositelj.

Ime i prezime tog čoveka nisu ostali upamćeni, ali zna se da je stupio na dužnost nedugo nakon donošenja Ustrojenija poštanskog zavedenija, stoji u monografiji Tačka spajanja.

Njegov prvi kolega radio je dvestotinak kilometara južno, u Aleksincu.

U opisu posla pismoraznositelja bilo je da „dostavlja pošiljke po varoši, loži peći u pošti i održava čistoću".

Kako bi komunikacija tekla brzo, poštari su imali svoj raspored.

Nosili su dva rekvizita - sat i trubu.

Pošto su često putovali noću, trubu su koristili da „pozovu skeledžiju" koji spava na drugoj strani obale, ali i da „uplaše razbojnike", piše u monografiji.

Ako bi bili u žurbi, duvali bi u trubu pred dolazak u menzulanu, što je značilo da treba da im spreme konja.

Krajem 1854, knez Aleksandar Karađorđević nabavio je telegraf i platio jednog Austrijanca da obuči devetoricu telegrafista.

Očekivanja od kandidata za ovaj posao bila su visoka: morali su da imaju završenu najvišu srpsku školu - Licej ili da su studirali u inostranstvu.

Prva poštanska marka

Prva poštanska marka se na šalterima u Srbiji pojavila 1. maja 1866. godine.

Prvi znak na marki bio je srpski grb, a od 1. jula u upotrebu je ušla crvena marka sa likom kneza Mihaila.

'Alo, alo'

Da ste se rodili na početku 19. veka, doživeli biste i osnivanje pošte i razmenu prvih telegrafa, a pod starost biste svedočili novom čudu tehnologije - telefonu.

Prvi telefonski razgovor u Srbiji dogodio se 14. marta 1883. godine, navodi se u monografiji PTT muzeja.

Čast da obave prvi razgovor pripala je ministru vojnom Tihomilju Nikoliću i inženjerskom kapetanu Kosti Radosavljeviću.

Jedan je bio u Ministarstvu, a drugi u kasarni na Paliluli i razgovarali su sa razdaljine od 300 metara i to bez vikanja kroz prozor.

Obični građani telefon su počeli da koriste 1898. godine, kada su u Beogradu postavljene prve javne govornice.

Na telefonima je bilo ispisano i uputstvo za korišćenje, koje se može videti u PTT muzeju.

Uputstvo

1.Skinite slušalicu i po dobijenom signalu ubacite 5 dinara u metalu i birajte željeni broj.

2.Ako je traženi broj zauzet ili se ne javlja, vratite slušalicu na svoje mesto - ubačeni novac se vraća.

3.Ne ubacujte oštećeni novac i druge predmete, jer se uređaj kvari.

4.U slučaju kvara javne govornice molite se da kvar prijavite na telefon 97, ovaj razgovor se ne naplaćuje.

Izvor: PTT muzej

Telegram za Marsovce

Na šalteru beogradske Pošte 27. decembra 1928. godine predat je neobičan telegram.

„Stanovnicima Marsa, Vasione. Javite nam imate li antičkih stvari. Antikvarnica Guslar, Vlajka Ignjačevića, Beograd, Kralja Aleksandra 60, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Evropa, Zemlja".

Službenici pošte su se zbunili, pa je presekao ministar saobraćaja da telegram mora da se primi, pečatira i naplati.

Izračunali su koliko je rastojanje do Marsa i da je Vlajko Ignjačević dužan da plati 2.001 dinar.

Potom je cela Evropa pisala o beogradskom knjižaru i njegovom dopisivanju sa Marsovcima, a cedulja sa tekstom telegrama i plaćenim računom dugo je bila izložena u izlogu Pošte.

Izvor: Knjiga Neviđena Srbija, autora Vlade Arsića

Od telefona preko pejdžera, do mobilnog i interneta

PTT veze odigrale su važnu ulogu u Prvom i Drugom svetskom ratu - pošta se dostavljala automobilima, avionima i brodovima.

Koliko je pošta bila važna pokazuje i činjenica da je između dva rata u Srbiji osnovano i Ministarstvo pošta koje se nalazilo na uglu Palmotićeve i Ulice Majke Jevrosime u centru Beograda.

Zbog strateške važnosti, telefonske instalacije često su bile na meti bombardera.

Tako su se inženjeri dosetili da kablove sprovedu pod zemljom.

• Petar Prvi Karađorđević - mondenska mladost, kraljevska starost
• Kako je jugoslovenska avijacija bombardovala Treći rajh
• Kako je Drugi svetski rat od vojnika napravio efikasne ubilačke mašine

Komunizam je prošao bez tehnoloških revolucija u ovoj sferi, ali se mreža granala i saobraćaj je tekao sve efikasnije.

Rat u Bosni se privodio kraju kada je u Beogradu 1995. godine uveden sistem pejdžera.

Bili su to mali aparati za razmenu poruka koje ste mogli da vidite, na primer, okačene o kaiš pripadnika policije.

Paralelno, u Srbiju su stigli prvi mobilni telefoni koji su za mnoge danas produžetak ruke.

Međutim, to nije sasvim iskorenilo pisanje pisama, barem ne u pojedinim situacijama.

Pisma baki - kad sva druga komunikacija zakaže

Jovana Georgievski

Pomislili biste da je 2019. godine slanje pisama potpuno prevaziđena stvar kada sa ljudima koje volite možete stupiti u kontakt na klik.

Čini se da uopšte nije važno što žive u drugom gradu.

Međutim, ni sav razvoj tehnologije na svetu nije mogao ama baš nikako da pomogne kada se između mene i bake isprečila starost u kombinaciji sa kilometrima.

Nije me ništa razumela kada bih pokušavala da je nazovem telefonom ili da pričam sa njom preko video-poziva.

Mislila sam da će pomoći ako me bude videla putem kamere, ali nije i razlozi za to bili su neurološke prirode.

Htela sam da joj ispričam mnogo stvari, pa sam počela da joj pišem pisma.

Po lepom vremenu, baka bi sedela u dvorištu, otvarala i čitala.

Sa pandemijom, pisma su počela da putuju veoma dugo i zato sam slala svežnjeve - po nekoliko u jednoj turi, za sve razgovore koje nismo stigle da obavimo u tom periodu.

U mom i bakinom mikrosvetu, pisma su zamenila telefon, a zbog virusa i posete.

Poslednje reči koje je sam sa njom razmenila dok je još bila potpuno svesna svog okruženja ostale su zabeležene u tim pismima.

Zbog toga tačno znam o čemu smo poslednji put razgovarale.

Ima u tim listovima papira nekakva vrlo konkretna uteha.

Pisma iz Prvog svetskog rata - dug put kući

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]