Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

20:43, 25. 11. 2020.

| BBC News na srpskom

Zdravlje i voda: Koliko dugo možete preživeti bez vode

Autor: BBC News na srpskom
Česma
Alamy

Čez Pauel je mogao da vidi reku Zambezi kako se vrti nad gromadama u klisuri nekoliko stotina metara ispod njega. Bila je primamljivo blizu, ali van njegovog dohvata.

„Ne mogu da opišem koliko sam bio žedan", kaže Pauel. Kotrljajući se na ivici litice na vrhu klisure, ostao je bez vode i nije imao načina da se spusti do reke.

Prisećajući se nesigurnog položaja opasne situacije u kojoj se našao, Pauel opisuje nadmoćni osećaj panike dok se brinuo kako da pronađe nešto za piće.

„U tom trenutku počeo sam da se osećam stvarno loše", kaže on. „Počeo sam da se pregrevam, a telesna temperatura mi je bila prosto luda."

Voda je jedan od ključnih sastojaka za život na Zemlji, ali šta se događa sa nama ako iznenada ne možemo dobiti ovu dragocenu tečnost?

Pauel, vodič za ekspedicije iz Šropšira u Velikoj Britaniji, spremao se da iskusi kako je biti ostavljen bez udobnosti koju većina nas uzima zdravo za gotovo.

U većini razvijenih zemalja pristup čistoj vodi zahteva samo da otvorite slavinu.

Tamo ljudi svaki dan bez razmišljanja troše kubike vode koji odlaze u kanalizaciju, dok peru zube, tuširaju se i ispiraju toalet.

Oko 1,1 milijardi ljudi širom sveta nema pristup bezbednoj vodi za piće, a ukupno 2,7 milijardi ljudi teško može pristupiti vodi najmanje mesec dana u godini.

Voda je jedan od osnovnih sastojaka za život na Zemlji i naša tela su uglavnom od nje sastavljena.

Kad smo prisiljeni živimo bez vode, stvari zaista mogu vrlo brzo postati neprijatne.

Pauel je to lično iskusio dok je dva meseca putovao u samostalnoj ekspediciji duž reke Zambezi, započevši putovanje na njenom izvoru u Zambiji.

Reku je pratio kroz istočnu Angolu, preko granica Namibije i Bocvane, sve dok nije stigao do klisura na granici Zambije i Zimbabvea, posle Viktorijinih vodopada.

Ovde je teren postao mnogo teži za prelazak.

„Klisure su strme litice koje se probijaju kroz pejzaž oko dvesta četrdeset kilometara", kaže Pauel.

Bio je avgust 2016, i najtoplije doba godine, sa temperaturama koje su tokom dana dostizale pedeset stepeni Celzijusa.

Pauel, koji je tada imao trideset osam godina, morao je da hoda da bi izbegao poplavne ravnice Baroce, koje su pod vodom oko devedeset odsto vremena.

Njegovo putovanje je išlo dobro, prelazio je oko trideset šest kilometara svakog dana. Kad se našao u klisurama, Pauel je shvatio da značajno usporava.

„Hodao sam možda nekoliko kilometara dnevno, ako i toliko, prelazeći preko kamenih gromada", kaže on. „Bilo je tako sporo."

Tako sporim tempom, Pauel je izračunao da će mu trebati mesec dana da stigne na drugi kraj klisura, a pošto nije bilo drugih ljudi kilometrima unaokolo, počinjalo je da mu nedostaje hrane.

„Jedino što sam video dok sam bio dole bili su babuni koji su bacali kamenje i ogromni brzaci koji su prolazili kroz ovu ogromnu klisuru", kaže on.

Posle dve nedelje pokušaja da se probije kroz klisuru, Pauel je odlučio da mora da pronađe drugu rutu.

Na mapi je mogao videti još jednu reku koja je išla prema Zambeziju i koja je izgledala prilično velika.

„Pomislio sam u sebi da mogu da se popnem na vrh, do ove druge reke trebaće mi oko dvadeset kilometara", kaže on.

„Ali nisam znao kakav će biti vrh kopna u tom trenutku, samo sam pomislio 'to je potencijalno četiri sata brzog hodanja, ja to mogu'".

Krenuvši u četiri sata ujutru, Pauel se popeo iz klisure sa dvolitarskim bocama vode. Navikao je da pije direktno iz Zambezija, pa nije predvideo potrebu da nosi više od toga.

Kada je počeo da hoda, bilo je već četrdeset osam stepeni Celzijusa, a tri sata kasnije izvukao se iz klisure, za koju misli da je bila između sedamsto pedeset metara i jedan kilometar uspona.

U ovom trenutku mu je ostala jedna flaša vode. Ali kada je stigao na vrh, nije zatekao ono što je očekivao.

„U mojim mislima na vrhu će biti vrlo ravno i lakše će se hodati, ali u potpunosti je sve bilo obraslo trnjem i bio je to samo niz malih brda koja su se spuštala do klisure", kaže Pauel.

Posle tri sata hoda u potrazi za stazom, potpuno je ostao bez vode.

„Verovatno bih prepešačio nekoliko kilometara, ako i toliko", kaže on. „Nisam se ni maknuo iz same klisure, pa sam odlučio da pokušam da se vratim dole."

Ali on nije bio na istom mestu gde je izašao, a bio je na ivici litice. Reku je mogao videti daleko ispod sebe u klisuri, ali nije bilo načina da se spusti.

dete na česmi
Alamy
Više od milijardu ljudi širom sveta još nema pristup čistoj vodi za piće

U proseku, voda čini oko šezdeset do sedamdeset odsto ljudskog tela, uglavnom u zavisnosti od vaše starosti.

Naša tela gube vodu putem urina, znoja, fekalija i daha, pa to moramo neprekidno nadoknađivati pićem i jelom (oko trećine vode koju unosimo dolazi iz naše hrane).

Ako to ne učinimo, naša tela mogu postati dehidrirana.

Prva faza dehidracije je žeđ, koja počinje kada se izgubi dva odsto telesne težine.

„Kada žeđ nastupi, vaše telo zadržava svu preostalu vlagu", kaže Dilip Lobo, profesor gastrointestinalne hirurgije, koji istražuje tečnost i ravnotežu elektrolita.

„Bubrezi šalju manje vode u bešiku, stvarajući tamniji urin. Kako se manje znojite, telesna temperatura raste.

„Vaša krv postaje gušća i tromija. Da biste održali nivo kiseonika, vaš puls se povećava."

Stopa dehidracije varira, ali bez vode, na temperaturi od pedeset stepeni Celzijusa, zajedno sa ekstremnim fizičkim naporom, dehidracija može brzo postati smrtonosna.

„Ljudi imaju gornju granicu tolerancije na vrućinu, nakon koje trpimo toplotni stres, pa čak i smrt", kaže Lobo.

„Stope smrtnosti rastu u izuzetno hladnim danima, ali se znatno jače povećavaju u izuzetno vrućim danima."

Tokom vežbanja u vrućem okruženju, ljudsko telo može izgubiti između litar i po do tri litara vode svakog sata zbog znoja.

Još dvesta do hiljadu petsto mililitara može se izgubiti kao vlaga u izdahnutom dahu, u zavisnosti od vlažnosti vazduha u okruženju.

Efekat koji ovo može početi da ima na ljudsko telo je dubok. Čak i blaga dehidracija može da nas učini umornijim i manje sposobnim za fizičke performanse.

Kako gubimo više vode, smanjuje se i naša sposobnost da se hladimo znojenjem, čineći pregrevanje većim rizikom.

Sa više vode koja odlazi iz našeg tela nego što dolazi, naša krv počinje da se zgušnjava i postaje koncentrisanija, što znači da naš kardiovaskularni sistem mora više da radi kako bi održao krvni pritisak.

Naši bubrezi pokušavaju to da nadoknade zadržavanjem više vode smanjenim mokrenjem, a voda takođe izlazi iz naših ćelija u naš krvotok, zbog čega se ćelije smanjuju.

Kada gubimo četiri odsto telesne težine kroz gubitak vode, krvni pritisak pada i može doći do nesvestice.

U trećoj fazi, kada se izgubi sedam odsto telesne težine, nastupa oštećenje organa.

„Vaše telo ima problema sa održavanjem krvnog pritiska", kaže Lobo.

„Da bi preživelo, usporava protok krvi u nevitalnim organima, poput bubrega i creva, uzrokujući štetu. Bez bubrega koji filtriraju krv, ćelijski otpad se brzo nakuplja. Bukvalno umirete za čašom vode."

Predviđa se da će nestašica vode postati sve češća zbog klimatskih promena
Alamy
Predviđa se da će nestašica vode postati sve češća zbog klimatskih promena

Ipak, neki ljudi ne samo da mogu preživeti tako tešku dehidraciju, već mogu i dalje nastaviti da rade na visokim nivoima.

Trkač na daljine i trener Alberto Salazar znojio se oko tri litara na sat na vrućini u Los Anđelesu tokom olimpijskog maratona 1984. godine i izgubio je osam odsto telesne težine.

Salazar je mogao brzo da se rehidrira posle maratona jer je imao tim medicinskih stručnjaka koji su se brinuli o njemu.

Međutim, bez ikakvog načina da dođe do izvora vode, Pauel je odlučio da potraži pomoć.

Aktivirao je SOS telefon koji je nosio, a koji se povezivao sa uslugom američke kompanije.

Ali kad je došao do onih sa druge strane, nije mogao naći nikoga u blizini da mu pomogne. Počela je panika.

Očajan, Pauel je iskopao rupu na suvom tlu pokušavajući da se ohladi i počeo da pije svoj urin koji je kombinovao sa vrećicom za rehidraciju.

Kod zdrave odrasle osobe urin je devedeset pet odsto vode, a ostatak su otpadni proizvodi, koji se izlučuju putem bubrega, kao što su soli i amonijak.

Kada je neko dehidriran, sadržaj vode se znatno smanjuje, pa to više liči na pijenje morske vode.

„Iako je kratkoročno možda sigurno piti urin radi rehidracije, fiziološki odgovor na dehidraciju je očuvanje soli i vode", kaže Lobo.

„Izlučivanje urina se smanjuje i na kraju čovek može da razvije akutnu povredu bubrega i anuriju (gde bubrezi ne uspevaju da proizvedu urin). Otuda, srednjoročna količina urina neće biti dovoljna da održi adekvatnu hidrataciju."

Dodavanje soli za rehidrataciju bez velike količine vode moglo je da pomogne Pauelu da nadomesti soli i šećer, ali je takođe rizikovao da izazove dalje negativne neravnoteže u njegovom telu.

U ekstremnim slučajevima, neravnoteža nivoa soli može dovesti do napada, pa čak i krvarenja u mozgu.

U svojoj rupi, Pauel se hladio, ali je takođe postajao sve dehidriraniji.

Setio se da je gledao dokumentarac „Šetajući Nilom" u kojem je novinar Levison Vud, šetajući dužinom reke, doživeo toplotni udar.

„Sećam se da sam pomislio da se to zaista brzo dogodilo", kaže Pauel. „Dakle, u glavi sam razmišljao 'Pregrevam se, ovo mi se događa, stvarno se razboljevam'".

Na kraju je SOS tim rekao Pauelu da bi mogli da mu nabave helikopter, ali trebalo bi četiri sata. „Biću mrtav za četiri sata", seća se da je razmišljao.

„Na kraju sam rekao sebi da bih radije umro padajući niz liticu nego da sedim ovde", kaže on.

Pregledao je liticu i video nekoliko otkrivenih korena drveća za koje se držao, pa je odlučio da pokuša da se spusti, ali je pao četiri do pet metara, presekavši nos u tom procesu.

Njegova odluka da savlada uspon možda je delimično posledica same dehidracije.

Kako se dehidracija pogoršava, to može uticati na rad našeg mozga, narušavajući naše raspoloženje i našu sposobnost jasnog razmišljanja.

Smanjuje se protok krvi u našem mozgu, a i sam volumen mozga se smanjuje.

Blagi do umereni nivoi dehidracije, gubitak od dva odsto ili više telesne vode, mogu oštetiti kratkoročnu memoriju, budnost, aritmetičke sposobnosti i veštine koordinacije, posebno kada obavljamo naporne aktivnosti u vrućim okruženjima.

Neke studije, uglavnom na starijim pacijentima, takođe su otkrile da dehidracija može igrati ulogu u delirijumu.

Kada smo dehidrirani, lakše se umaramo i fizičke performanse se pogoršavaju
Alamy
Kada smo dehidrirani, lakše se umaramo i fizičke performanse se pogoršavaju

Potaknut adrenalinom i željom za životom, Pauel je nastavio da silazi, hvatajući se za sve što je mogao na ivici ponora. Kad je stigao do izbočine, onesvestio se, pre nego što je došao sebi.

„Ruke su mi krvarile, lice je bilo obliveno krvlju, noge su mi bile u modricama", kaže on. Uprkos tome, Pauel se gotovo sat vremena gurao niz liticu dok se nije vratio do reke.

Morao je tamo sedeti sat vremena, rashlađujući se i pijući vodu, dok nije uspeo da se javi na satelitski telefon i kaže spasiocima da je dobro.

„Čez se spasio pronašavši zalihu vode i hlada", kaže Natali Kukson, doktorka hitne medicinske pomoći koja radi u Londonu.

„Odmaranje u senci smanjilo je telesnu temperaturu, usporavajući proces dehidracije."

Što je najvažnije, kada je Pauel na kraju stigao do vode za piće, ona je zamenila tečnost koju je izgubio.

„Dehidracija je reverzibilna i zamenom telesne vode potpuni oporavak je verovatan", kaže Kukson.

Da nije uspeo da se rehidrira, Pauelovi bubrezi bi počeli da otkazuju.

Bez odgovarajućeg snabdevanja vodom koja ih ispira, toksini mogu početi da se nakupljaju, uzrokujući da bubrezi prestanu da funkcionišu ispravno.

To može dovesti do oblika oštećenja bubrega poznatog kao akutna tubularna nekroza, od koje, čak i ako dođe do rehidracije, oporavak može potrajati nedeljama.

Dodatni napor njegovog srca takođe bi doveo do nepravilnih otkucaja, pada krvnog pritiska i mogućeg napada.

Dehidratacija takođe može dovesti do otvrdnjavanja vitalnih delova kardiovaskularnog sistema, poput krvnih sudova, povećavajući rizik od srčanog udara.

Vruća klima samo pogoršava problem.

„Telo nije u stanju da reguliše ovu toplotu koja uzrokuje uništavanje ključnih enzima u normalnim metaboličkim putevima, zbog čega organi poput mozga, srca i pluća ne funkcionišu", kaže Kukson.

Na kraju to može dovesti do napada, kome i, kako organi počnu da otkazuju, smrti.

I dalje se uglavnom raspravlja o tome koliko dugo neko može preživeti bez vode. Većina naučnika slaže se da ljudi mogu preživeti samo nekoliko dana bez unosa hrane ili vode.

Dva naučnika su se 1944. godine lišila vode, jedan tri a drugi četiri dana, ali su jeli suvu hranu.

Do poslednjeg dana eksperimenta, par je imao poteškoća sa gutanjem, lica su im postala „pomalo ispijena i bleda", ali eksperiment su zaustavili mnogo pre nego što se njihovo stanje pogoršalo do mere da je postalo opasno.

Sposobnost ostajanja bez vode takođe se može veoma razlikovati među pojedincima. Postoje neki dokazi, na primer, da se ljudsko telo može prilagoditi nivou vode koju redovno konzumira.

Najduže vreme koje je neko proveo bez vode zabeleženo je u slučaju Andreasa Mihaveca, osamnaestogodišnjeg austrijskog zidara.

On je 1979. godine ostao zatvoren u policijskoj ćeliji osamnaest dana nakon što su ga dežurni policajci zaboravili. Njegov slučaj je čak ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

Iako će malo ko od nas verovatno doživeti ovu vrstu ekstremne dehidracije, oko četiri milijarde ljudi ima ozbiljni gubitak vode najmanje mesec dana u godini.

Klimatske promene će takođe verovatno otežati pristup zalihama čiste vode u mnogim delovima sveta.

Prema nekim procenama, čak dve trećine svetske populacije suočiće se sa nestašicom vode do 2025. godine.

Što se tiče Pauela, njegovo iskušenje je podrazumevalo deset sati bez vode na užarenoj vrućini. Imao je sreće.

Po povratku u Livingston i odmaranju nedelju dana, mogao je da nastavi putovanje drugim putem.

Šetnju je završio za 137 dana. Iako je njegovo iskustvo bilo pouka o strpljenju, naučilo ga je i koliko je voda važna.

„Sigurno to više ne uzimam zdravo za gotovo", kaže on.


Pogledajte video o poplavama na Fidžiju:


Pratite nas na Fejsbuku i . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Podeli sa prijateljima
KOMENTAR DANA

Mi Srbi smo, garant, pali s Marsa!

Bata Raka iz Niš Čitalac

Tekst: "Možda smo, ipak, pali na Zemlju?" - predavanje u Nišu

Pronađite nas na: