Ani Erno: ‘Žene koje su umrle zbog nezakonitih abortusa zaslužuju spomenik’

„Svaki trenutak tog abortusa bio je iznenađenje za mene“, kaže Eni Erno.

Francuska dobitnica Nobelove nagrade za književnost govori o abortusu koji je uradila na crno i zbog kojeg je umalo umrla 1963. godine.

Tada je imala 23 godine, bila je studentkinja i imala je želju da postane spisateljica.

Ali kao prva u porodici radnika i trgovaca na malo koja je upisala fakultet, osećala je da joj akademska budućnost izmiče iz ruku.

„Stigla me je naplata seksa, a ono što je raslo u meni videla sam kao žig društvenog neuspeha“, napisala je kasnije.

Dok je čekala da dobije menstruaciju, njeni zapisi u dnevniku koji su bili samo jedna reč, ličili su na odbrojavanje do sudnjeg dana: NIŠTA.

Mogla je ili sama da pokuša da izazove prekid trudnoće, ili da pronađe lekara ili nekog neobučenog ko to radi na crno u nehigijenskim uslovima i da za to plati popriličan iznos.

Oni koji su obavljali nezakonite abortuse, najčešće žene, bili su poznate kao „tvorci anđela“, jer su mnoge žene umirale od komplikacija takvih zahvata.

Ali bilo je gotovo nemoguće doći do bilo kakve informacije.

Prekid trudnoće je bio nezakonit i svako ko je u tome učestvovao, pa i sama trudnica, mogao je da završi u zatvoru.

„Sve je bilo tajno, niko o tome nije govorio“, kaže Erno.

„Devojke u to vreme apsolutno nisu imale predstavu kako se obavlja abortus“.

Pogledajte video: Pet pitanja BBC-ja za Ani Erno

Prekid tišine

Erno je imala osećaj da su je svi napustili, ali je bila odlučna da prekine trudnoću.

Kada je kasnije pisala o tom periodu života, želela je da prikaže koliko je snage bilo potrebno da se suoči sa ovim problemom.

„Bila je to zaista borba na život i smrt“, kaže ona.

U knjizi Događaj (L’Événement), Erno koristi jednostavan jezik i faktografski opisuje sve detalje bez ikakvog ulepšavanja.

„Detalji su važani“, kaže ona.

„U pitanju je bila igla za pletenje koju sam donela iz roditeljske kuće.

„Kada sam konačno pobacila, nisam znala da će morati da izađe i posteljica“.

Teško je prokrvarila i iz studentskog doma je hitno prevezena u bolnicu.

„Bilo je to najgore nasilje koje može da se izvrši na ženi.

„Kako smo mogli da dozvolimo da žene prolaze kroz to“, pita Erno.

„Nije me bilo sramota da sve to opišem.

„Bila sam motivisana mišlju da radim nešto istorijski važno.

„Shvatila sam da je ista tišina koja je obavijala nezakoniti abortus preneta i na zakoniti prekid trudnoće, pa sam rekla sebi: ‘Sve ovo će se zaboraviti'“.

Knjiga Događaj, objavljena 2000. godine, danas je deo školskog gradiva u Francuskoj, a po njoj je snimljen i višestruko nagrađivani film.

Erno kaže da je važno da mladi budu upoznati sa opasnostima nezakonitog abortusa, jer političari ponekad pokušavaju da ograniče pristup zakonitom prekidu trudnoće.

Kao primer navodi nedavne događaje u nekim američkim državama i Poljskoj.

„Osnovna sloboda je da imate kontrolu nad sopstvenim telom, a samim tim i reprodukcijom“, kaže ona.

Francuska je prva zemlja koja je pravo na bezbedan prekid trudnoće uvela u ustav, ali Erno želi i zvanično priznanje za bezbroj žena koje su umrle posle nezakonitog abortusa.

Tačan broj nije poznat, jer se uzrok smrti često prikrivao.

Procenjuje se da je pre ozakonjenja abortusu u Francuskoj 1975. godine, između 300.000 i milion žena svake godine imalo nezakonite prekide trudnoće.

„Mislim da one zaslužuju spomenik, kao što u Francuskoj postoji spomenik Neznanom junaku“, kaže ona.

Erno je početkom godine bila članica delegacije koja je gradonačelnici Pariza predložila da se podigne takav spomenik, ali budućnost ove inicijative zavisi od ishoda izbora koji će biti održani u martu 2026.

Pogledajte video: Poništavanje čuvene presude u Americi o pravu na abortus i uticaj na žene u svetu

Tema abortusa i dalje šokira mnoge.

Gledaoce često iznose iz pozorišne sale tokom izvođenja predstave koja je rađena po njenoj knjizi Godine (Les Années), u kojoj se takođe prikazuje scena abortusa.

Erno kaže da ima i neočekivano komičnih reakcija.

Jedan univerzitetski profesor joj je rekao: „Rođen sam 1964. godine, i to sam mogao da budem ja!“

„To pokazuje taj neverovatan strah od ženske moći“, kaže ona.

U njenom radu Erno neustrašivo ispituje sopstveni život.

Njene knjige bave se sramnim problemima koje su mnogi doživeli, ali o kojima se malo ko usuđuje da govori, kao što su seksualno nasilje, mračne porodične tajne, gubitak majke zbog Alchajmerove bolesti.

„Sve to mi se dogodilo da bih mogla da ispričam“, rečenica je kojom završava knjigu Događaj.

Međutim, ne želi da savremenim vrednostima retroaktivno sudi prošlosti, jer je njen cilj da tačno prikaže ono što se dogodilo i kako se tada osećala.

U knjizi Sećanje jedne devojke (Mémoire de fille) opisuje njeno prvo seksualno iskustvo dok je radila u letnjem kampu, kada ju je napastvovao stariji vođa kampa.

U to vreme nije razumela šta se dešava, bila je „kao miš koji se suočava sa zmijom i koji ne zna šta da radi“.

Razume da bi se danas to smatralo silovanjem, ali kaže da se ta reč ne pominje u knjizi.

„Zato što mi je važno da opišem tačno ono što se dogodilo, bez osuđivanja“.

Sve te događaje beležila je u njenim dnevnicima, koje je vodila od 16. godine.

Posle udaje, ti dragoceni zapisi čuvani su u kutiji na tavanu kuće njene majke, zajedno sa pismima prijatelja.

Ali 1970. godine, kada se majka doselila kod nje i njene porodice, ponela je sve iz potkrovlja, osim te kutije i onoga što je bilo u njoj.

„Shvatila sam da ih je pročitala i da je smatrala da ih treba uništiti“, kaže Erno.

„Mora da je bila potpuno zgrožena“.

Bio je to nenadoknadiv gubitak, ali Erno nije želela da uništi njihov odnos besmislenom svađom.

Ali, taj pokušaj majke da izbriše prošlost nije uspeo.

„Istina je preživela vatru“, piše Erno u knjizi Sećanje jedne devojke.

Kako nije imala dnevnike, morala je da se osloni na sećanja, što se, kaže, pokazalo sasvim dovoljnim.

„Mogu da prošetam kroz moju prošlost kad god poželim.

„To je kao da puštam film“, kaže ona.

Tako je pisala i njenu najvažniju knjigu Godine (Les Années), kolektivnu istoriju posleratne generacije.

„Jednostavno sam morala da se zapitam: Kako je bilo posle rata?

„I onda to mogu da vidim i čujem“, kaže Erno.

Ta sećanja nisu samo njena lična, već i sećanja ljudi koji su je okruživali.

Erno je odrasla u kafiću njenih roditelja u Normandiji, okružena mušterijama od jutra do večeri.

To je značilo da je veoma rano saznala o problemima odraslih, zbog čega ju je bilo sramota.

„Nisam bila sigurna da li moji vršnjaci o svetu znaju onoliko koliko i ja“, kaže ona.

„Mrzela sam što sam znala da postoje pijani muškarci, muškarci koji su previše pili.

„Zato me je bilo sramota zbog mnogih stvari“.

Pogledajte i ovaj video: Muke Poljakinja koje žele da abortiraju

‘Pisaću da osvetim moje ljude’

Erno piše ogoljenim, nenakićenim stilom.

Jednom je izjavila da ga je razvila kada je počela da piše o njenom ocu, radniku, za koga je snatrala da je jednostavan, neposredan jezik najprikladniji.

U 22. godini je u dnevniku zapisala: „Pisaću da osvetim moje ljude“.

Ta rečenica joj je ostala životno načelo.

Cilj joj je bio da „ispravi društvenu nepravdu povezanu sa klasnim poreklom“, kako je rekla u govoru na dodeli Nobelove nagrade.

Kako se iz seoskog, radničkog okruženja preselila u srednju klasu u predgrađe, sebe naziva unutrašnjom migrantkinjom.

Poslednjih 50 godina živi u Seržiju, jednom od pet „novih gradova“ izgrađenih oko Pariza, gde se doselila sa tadašnjim mužem i decom.

Grad se 1975. godine još gradio i gledala je kako se razvija.

„U ovom prostoru smo svi jednaki – svi smo doseljenici, iz Francuske i inostranstva“, kaže ona.

„Ne mislim da bih imala isti pogled na francusko društvo da živim u centru Pariza“.

Kuću u kojoj danas živi kupila je novcem od njene prve književne nagrade.

I danas ima nesmanjeni žar za pisanjem.

A veza sa čitaocima je i dalje veoma važna za ovu modernu 85-godišnjakinju.

Kada se 1989. godine završila njena strasna ljubavna veza sa oženjenim sovjetskim diplomatom, pisanje o tom iskustvu joj je pomoglo da se oporavi.

A posle objavljivanja te knjige Jednostavna strast (Passion simple), utehu je dobila i od čitalaca.

„Odjednom sam počela da dobijam mnogo, mnogo ispovesti od žena i muškaraca koji su mi pričali o njihovim ljubavnim aferama.

„Imala sam osećaj kao da sam ljudima omogućila da se otvore i da otkriju njihovu tajnu“, kaže Erno.

Kaže da u ljubavnim aferama koje vas potpuno obuzmu postoji izvesna doza stida, „ali moram da kažem da je to ujedno i najlepše sećanje u celom mom životu“.

Ovaj tekst je napisan u saradnji Nobel Prize Outreach, organizacije koja širi znanje o postignućima koja su zavredila Nobelovu nagradu, i BBC-ja.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• „Osećala sam se kao da me svi osuđuju“: Pet priča o abortusu
• „Da li zabrane abortusa mogu da ugroze moju vantelesnu oplodnju“
• Žena koja želi da stavi tačku na abortus u Americi
• Žene koje rizikuju da bi abortirale: Poseta crnom tržištu pilula za pobačaj
• Grenlandski skandal sa kontrolom rađanja
• „Osuđena sam na 30 godina zatvora zato što sam imala pobačaj“