Ibrahim Rugova, borac za nezavisnost Kosova koji se protivio nasilju
Zgradu Vlade Kosova u centru Prištine godinama nadgleda statua podignuta književniku kog mnogi doživljaju kao „oca nacije„.
Tu nezvaničnu titulu mu nije donelo pero, već borba za nezavisnost Kosova kojoj su tamošnji Albanci decenijama težili.
Ibrahim Rugova, pobornik mirne borbe protiv režima Slobodana Miloševića tokom 1990-ih, opisivan je i kao „balkanski Mahatma Gandi“ zbog zagovaranja nenasilnog otpora represiji.
„Uporni intelektualac koji nije želeo da prihvati dominaciju Srbije na Kosovu, ne odustajući od nenasilnog pristupa u rešavanju višedecenijskog problema“, opisuje Rugovu Jakup Azemi, politikolog iz Prištine, za BBC na srpskom.
Istovremeno, „bio je jedna od najskromnijih ličnosti“, priseća se Azemi, autor kniige Stvaranje modernog Kosova: Preispitivanje politike nenasilja Ibrahima Rugove.
„Bio je i ostao jedan od najnetipičnijih albanskih političara… nemoguće ga je bilo imitirati, niti objasniti kako je uspevao da nametne ideje i stavove, a to je činio“, rekao je Edi Rama, premijer Albanije, 2024. godine.
Rugova je bio „tih, gotovo stidljiv čovek, prepun paradoksa: kao principijelan protivnik nasilja zalagao se za ekstremističke ciljeve“, pisao je novinar Dejan Anastasijević.
Prepoznatljiv po razbarušenoj kosi, naočarima, nehajno prebačenom svilenom šalu i večno prisutnoj cigareti, Rugova nije dočekao ostvarenje cilja kojem je težio.
Posle teške bolesti, preminuo je 21. januara 2006, dve godine pre nego što je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost.
Dve decenije posle Rugovine smrti, Kosovo je priznalo više od sto zemalja, a odnosi sa Srbijom su, bar u javnosti, skoro pa nepostojeći.
Glasni književnik
Rođen 1944. godine u selu Crnce na zapadu Kosova, Rugova je odrastao, kako sam piše, u teškim uslovima, „kada je cela porodica provodila dane tražeći nešto za jelo“, ali priznaje da je „bio razmažen mamin sin“.
U Prištini je studirao albanski jezik i književnost, pisao za studentski list i kasnije radio kao predavač.
Ubrzo se posvetio teoriji književnosti koju izučava i u Parizu pod mentorstvom čuvenog francuskog filozofa Rolana Barta.
Ustavne promene 1974. godine koje su Kosovu, kao i Vojvodini, tada pokrajinama Srbije, jedne od šest republika Socijalitičke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), dale šira ovlašćenja, naizgled su unele stabilnost u državu pod vođstvom Saveza komunista i doživotnog predsednika Josipa Broza Tita.
Ali turbulentni meseci posle Titove smrti utiru put sve jačem neslaganju Albanaca na Kosovu i vlasti u Beogradu, i tenzije i trzavice koje su oduvek provejavale ovim prostorom eskaliraju 1980-ih.
Albanska zajednica zahteva status republike za Kosovo, na uličnim protestima dolazi do nasilja, uvedeno je vanredno stanje i policijski čas.
Prava Albanaca branio je i Rugova u njemu bliskom krugu tokom sastanaka srpskih i albanskih književnika, prvo u Novom Sadu, a potom i u Beogradu.
- Da li demonstracije na Kosovu 1981. godine i danas imaju posledice
- Paralelne institucije na Kosovu: „To proizvodi nove generacije koje samo znaju da mrze“
- „Godina kada je mržnja produbljena“: Referendum na Kosovu – 30 godina kasnije
Iz književnog u politički krug
Situaciju na Kosovu dodatno je pogoršao dolazak Slobodana Miloševića na čelo Saveza komunista Srbije, kasnije srpskog predsednika.
Ustavnim izmenama 1989. su poništene sve odredbe koje su garantovale autonomiju Kosova.
Usledila je represija, kao i otpuštanje policajaca, ali i većine radnika Albanaca, gašenje medija na albanskom, izjaviće Rugova godinama kasnije pred Međunarodnim sudom u Hagu, gde se Miloševiću sudilo za ratne zločine tokom sukoba na Kosovu.
„Kosovo je postalo prava policijska država“, rekao je u Hagu.
Rugova je svet knjiga zamenio političkim.
„Ne mogu da se bavim književnošću kada vidim da moj narod umire na ulicama“, rekao je tada.
Učestvovao je u formiranju Demokratskog saveza Kosova (LDK), na čijem čelu je bio do kraja života, čime je „institucionalizovao zahteve Albanaca i promovisao novu i drugačiju političku kulturu u regionu“, ocenjuje politikolog Azemi.
„Da je Srbija prihvatala mirovnu rezoluciju oko rešavanja Kosova, region bi bio drugačiji“, smatra on.
Prvi predsednik ‘paralelne države’
Početak 1990-ih doneo je nove proteste na Kosovu.
Usledila je Deklaracija o nezavisnosti kosovskih Albanaca u čijem pisanju je učestvovao i sam Rugova.
Albanci su na referendumu 1991. gotovo stoprocento glasali za nezavisnost Kosova od Srbije, ali je rezultate priznala samo susedna Albanija.
Formirani su paralelni obrazovni i zdravstveni sistem, a predsednik samoproglašene Republike Kosovo bio je upravo Rugova.
Napuštenu baraku, nedaleko od prištinskog stadiona, pretvorio je u predsedničku kancelariju, a do nje je vodio blatnjav put prekriven smećem, pisao je Dejan Anastasijević u nedeljniku Vreme.
„Podržavalo ga je više od 90 odsto Albanaca, jer ih je bodrio i pozivao da snagu i jedinstvo kojim su odolevali kroz vekove pod raznim okupacijama iskoriste i usmere na mirne borbe.
„Prema oceni nekih politikologa, bio je to jedan od najvećih nenasilnih pokreta posle Gandijevog“, kaže Azemi.
Pogledajte video o izložbi o stradaloj deci na Kosovu
‘Završiće se tamo gde je sve počelo’
Kristofer Hil je tih godina bio američki ambasador u današnjoj Severnoj Makedoniji, a kasnije i izaslanik za Kosovo.
U Rugovi je „video staloženog čoveka, čvrstih uverenja, koji se izražavao jasno i razgovetno“ i poštovao ga je.
„Verovao je u mirovne metode i ostao dosledan cilju da Kosovo postane nezavisno – bio je upečatljiva ličnost“, priseća se ovaj iskusni diplomata za BBC na srpskom.
Često su razgovarali u Rugovinoj radnoj sobi, gotovo uvek u prisustvu prevodioca, jer se albanski političar prijatnije osećao „kada priča na francuskom, nego na engleskom“.
Posredovanjem italijanskog katoličkog udruženja Sveti Euđidije, Rugova i Milošević su u septembru 1996. odvojeno potpisali nikada zaživeli Sporazum o normalizaciji nastave.
Ali međunarodna podrška i pohvale Rugovi ne nailaze na razumevanje mnogih Albanaca na Kosovu, nezadovoljnih nenasilnim metodama otpora, koji zahtevaju radikalnije metode.
„Imali su isti cilj – da Kosovo bude nezavisna država, ali se nisu poklapali po pitanju načina kako ostvariti tu želju“, kaže Hil.
Ubrzo su osnovane prve gerilske grupe Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koja će pružiti oružani otpor srpskim bezbednosnim snagama tokom 1998. i 1999.
„U proleće 1998. bilo je jasno da će novi rat na Balkanu biti na Kosovu.
„Kao što mi je Rugova jednom rekao: ‘Završiće se tamo gde je sve i počelo“, zapisaće kasnije američki diplomata u knjizi Utvrđenje: Život na frontovima američke diplomatije.
„Kada je represija srpskog režima dostigla vrhunac, pokazalo se da je opstanak jednog naroda zahtevao i oružani otpor.
„OVK se nije pojavila kao negacija Rugovine vizije, već kao istorijski odgovor na realnost u kojoj je mir bez pravde postao nemoguć“, kaže Hisen Beriša, njen bivši komandant.
Iako su postojale razlike u njihovim pristupima, nisu bili dve suprotstavljene naracije, već dve faze istog istorijskog poduhvata – „jedna je Kosovu dala glas, druga mu je obezbedila opstanak“, objašnjava u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.
Rugova je, kaže, dao smisao konceptu otpora bez žrtvovanja mira i ostaje temeljna ličnost moderne istorije Kosova.
„Njegovo nasleđe je jasnije sada nego tada. Izgradio je osu prijateljstva sa Zapadom i usidrio Kosovo u sistem demokratskih vrednosti“, dodaje.
- NATO bombardovanje Jugoslavije 1999: Koliko je poštovano međunarodno humanitarno pravo
- Prvo veče NATO bombardovanja Jugoslavije: O strepnji, strahu i tuzi
- Bitka za Košare: Tri tumačenja i jedna pesma
U maju 1998. Rugova je sa drugim predstavnicima Albanaca sa Kosova, otišao u Beograd na poziv Miloševića, tražeći da se zaustavi nasilje.
Milošević im je odgovorio da nasilje čine teroristi i da država mora da reaguje na tako oštar način, ispričao je Rugova kasnije u Hagu.
U Prištini su mu zamerali kontakte sa Beogradom i pored sve snažnijih sukoba, ali je Rugova predvodio delegaciju Albanaca na mirovnim pregovorima pod okriljem međunarodne zajednice u Rambujeu u februaru 1999.
Novinari nisu mogli, a da ne primete da je do skoro neprikosnoveni lider Albanaca bio u potpunoj senci Hašima Tačija, vođe OVK, kasnije optuženika za ratne zločine pred sudom u Hagu.
Pregovori su propali, kao i kasniji diplomatski pokušaji, i 24. marta počinje NATO bombardovanje Jugoslavije, prva takva intervencija bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Rugovu i njegovu porodicu srpske bezbednosne snage stavljaju u kućni pritvor gotovo odmah, ispričao je kasnije.
Bio je prisiljen da dođe u Beograd, gde je pred televizijskim kamerama zatražio prekid bombardovanja, prelazak na političke pregovore i autonomiju Kosova u okviru tadašnje SRJ.
U etar je otišla i slika kako se rukuje sa Miloševićem, što je izazvalo gnev brojnih Albanaca, baš kao i odlazak u Italiju u jeku bombardovanja.
Iako se spekulisalo da je razlog odlaska pokušaj dogovora sa Beogradom o prekidu nasilja nad Albancima, kasnije je potvrđeno da je Rugova u Rimu boravio na lečenju.
‘Čovek kog se nisi plašio’
Bombardovanje je okončano u junu 1999, srpske bezbednosne snage su se povukle sa Kosova, a zamenila ih je međunarodna vojna misija predvođena NATO trupama.
Rugova se vratio u Prištinu u julu, uz doček hiljada pristalica. Još uvek predsednik nepriznatog Kosova, učestvovao je u radu administrativnih tela pod nadzorom Ujedinjenih nacija.
U ulozi posmatrača bila je i Rada Trajković, u to vreme politička predstavnica Srba.
Rugovu opisuje kao „prominentnog lidera, značajnog i vrlo aktivnog u podizanju glasa albanskog naroda na Kosovu do izbijanja sukoba.“
„Na tim sastancima jasno se uočavalo neslaganje i animozitet koji je imao prema Hašimu Tačiju .
„Sukob je toliko bio jak da konstruktivne rasprave o bilo kojoj temi nisu bile moguće“, priseća se Trajković za BBC na srpskom.
Rugova bi na sastanke ulazio ćutke, potišteno pušeći cigaretu za cigaretom.
„Prema meni nije bio neprijatan, a ni naročito prijatan, ali nije bio čovek koga ste se plašili.
„Za razliku od nekih drugih koji su širili strah prema Srbima“, seća se Trajković.
- Dve decenije martovskog nasilja na Kosovu koje je menjalo živote i politike
- Kakav je bio Đinđićev, a kakav Rugovin plan za Kosovo
- Kosovo: Priče roditelja koji su izgubili decu tokom sukoba
Na prvim izborima po završetku rata 2000. godine, Rugovina stranka osvojila je većinu, a on je dve godine kasnije ponovo izabran za predsednika, što je, kako kaže, Kristofer Hil, „zaslužio“.
Govorio je da će slobodno Kosovo, kao nezavisna i suverena država, biti „otvoreno i prema Albaniji i prema Srbiji“.
U martu 2004. izbija najveći talas osvetničkog nasilja Albanaca prema Srbima posle rata i oko 4.000 ljudi, većinom Srba, napušta Kosovo.
Rugova je sa drugim zvaničnicima osudio nasilje i razaranje verskih i kulturnih objekata, ali je pomoć i podrška sada manjinskoj srpskoj zajednici na Kosovu izostala.
- Kosovo: Kako se živi južno od Ibra
- Jedan dan u Zvečanu: BBC na severu Kosova dve nedelje posle najnovijih sukoba
- Izbori na Kosovu: ‘Politički zemljotres’, kriza opozicije i Kurtijev (verovatni) treći mandat
‘Vratiti se Rugovinim idejama i vizijama’
Dve decenije od Rugovine smrti donele su brojne promene.
Kosovo je 17. februara 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost, što Srbija i dalje ne priznaje.
Dijalog Beograda i Prištine se godinama ne pokreće sa mrtve tačke, a evro je na Kosovu postao zvanična valuta.
Politički predstavnici srpske zajednice su posle trogodišnjeg bojkota i napuštanja institucija ponovo na političkoj sceni, te su povratili vlast u četiri opštine na severu Kosova sa većinski srpskim stanovništvom.
Da li bi Rugova bio zadovoljan političkom situacijom na Kosovu?
Ne, odgovara samouvereno politikolog Azemi.
„Njegova stranka se promenila, jer je po sticanju nezavisnost došlo do onog što je u biti ljudi.
„Mnogi lideri koji su ga nasledili, želeći da ostanu na vlasti, ulazili su u saveze sa strankama nastalim iz rata, sa kojima Rugova nije želeo da sarađuje“, ukazuje.
Veruje da ih je biračko telo zbog toga kaznilo na izborima u decembru 2025. godine, jer je LDK ostao bez 50.000 glasova.
„Kurti nije toliko popularan koliko se misli, već su glasači LDK-a razočarani radom političke stranke i na neki način su poslali poruku da žele da se partija vrati Rugovinoj viziji, principima i idejama“, dodaje.
Možda bi i život Srbima na Kosovu bio drugačiji, kaže Rada Trajković.
„Rugova je imao gandijevski pristup.
„Možda bi Priština, da je ostao živ, kroz dijalog, bila grad multietičnosti, a ne mesto gde hrišćani ostaju u tragovima u jednom opsadnom stanju“, dodaje.
Pogledajte video: Otvoren novi most preko Ibra u Mitrovici na Kosovu
Gotovo osamnaaest godina od proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 121 države, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
