Dva mladića stoje u malom otvorenom čamcu na jezeru. Onaj levo, u žutim pantalonama i crnoj majici, drži drveni štap. Momak desno, u sivoj dukserici sa reči Magija ispisanom zelenom i belom bojom, drži ruke na sivom vanbrodskom motoru. Naftne platforme izdižu se iz vode u pozadini. — Karlos Rodrigez (desno) kaže da bi pozdravio američke investicije i otvaranje novih radnih mesta za njegovu decu

Miraflores veoma liči na tipično američko predgrađe, zbog redova zasebnih porodičnih kuća sa travnjacima i verandama.

Ovo mirno naselje, smešteno u srcu naftne industrije u Venecueli, na istočnoj obali jezera Marakaiba, nekada je doprinelo da Venecuela postane jedna od najbogatijih zemalja Latinske Amerike.

Bilo je simbol nacionalnog prosperiteta.

Područje je bilo jedno od najproduktivnijih naftnih basena na svetu i, zajedno sa gradom Marakaibom na suprotnoj obali jezera, smatra se ključnim za plan Donalda Trampa, predsednika Sjedinjenih Američkih Država (SAD) da podstakne američke kompanije da ulože 100 milijardi dolara u obnovu energetske industrije u Venecueli.

Zemlja ima najveće potvrđene rezerve nafte na svetu procenjene na oko 303 milijarde barela.

Za sada, međutim, oblast oko jezera Marakaiba predstavlja surov podsetnik na to koliko je bogatstvo zemlje propadalo decenijama.

Naftnih pumpi i platformi ima svuda, na uglovima ulica i po okolnim poljima, a neke vire iz samog jezera.

Neke su sveže ofarbane u boje nacionalne zastave – žutu, tamno plavu i crvenu – i još uvek su u funkciji, ali se mnoge druge godinama ne koriste, zarđale su i raspadaju se.

U dvadesetak „naftnih kampova“ američkog tipa oko jezera, razmere propadanja su užasne.

Ova naselja su prvobitno izgradile strane kompanije za smeštaj radne snage, posle početka komercijalne eksploatacije venecuelanske nafte 1920-ih.

Naftni giganti, kao što su Standard Oil iz Nju Džerzija (koja je kasnije postala Exxon), Ševron (Chevron) i Šel (Shell) uložili su značajna sredstva u Marakaibo, drugi najveći grad u Venecueli.

Zahvaljujući novcu od nafte, nekadašnja ribarska sela su postala bogate zajednice sa bolnicama, školama i društvenim klubovima.

U Mirafloresu, gde su živeli najviši rukovodioci u naftnoj industriji, danas su mnoge kuće napuštene i opljačkane.

Gladismila Gil se sa pokojnim suprugom, koji je radio u naftnoj industriji i kome je kuća dodeljena, preselila u skromnije obližnje naselje 1968. godine.

„Kada smo se uselili u ovu kuću, bila je u dobrom stanju“, priseća se dok sedi na pohabanoj stolici i gleda u ružičastu boju koja je ljušti sa zidova.

„Kada smo bili bolesni, išli smo u bolnicu i tamo su nas lečili.

„Smeće se odnosilo svaki drugi dan i nije bilo nestanaka struje“, dodaje ona, govoreći o ekonomskom padu koji Venecuela doživljava u poslednjih 13 godina.

Danas se otpad odvozi samo povremeno, a uprkos ogromnim rezervama nafte, region je poslednjih deset godina u teškoj energetskoj krizi i restrikcije struje su skoro svakodnevne.

Žena sa kratkom, sedom kosom sedi u stolici koja izgleda kao da je napravljena od trske ili bambusa, sa bež jastukom. Nosi belu haljinu sa ružičastim cvećem.. — Gladismila Gil kaže da postoji veliki kontrast između onoga što je njen kraj bio pre 60 godina, kad se doselila, i danas

Ovo područje deluje kao umanjeni prikaz situacije u celoj zemlji: sistem lake železnice je nedovršen zbog optužbi za korupciju, centralna bolnica, koju pacijenti opisuju kao „pakao“, zapuštena je, a nejednakost je sve veća.

Bruto domaći proizvod (BDP) Venecuele pao je za više od 70 odsto od 2013. kada je Nikolas Maduro postao predsednik.

„Na ovim ulicama više ne viđamo decu, nema mladih.

„Nekada sam ovde živeo sa devetoro rođaka i svi su otišli“, kaže sedeći na tremu kuće 64-godišnji Hose Gregorio Martinez, sin bivšeg radnika u naftnoj industriji.

Boreći se sa suzama, penzionisani učitelj objašnjava da uspeva da preživi samo zahvaljujući novcu koji mu rodbina šalje iz inostranstva.

Njegova mesečna državna penzija od 2,80 dolara (2,3 evra) ne pokriva ni najosnovnije potrebe.

Gil i Martinez se sa setom prisećaju, kako kažu, zlatnih dana i nisu jedini koji se nadaju da će nova ulaganja američkih kompanija promeniti njihove živote.

Venecuela je 1970-ih proizvodila 3,5 miliona barela nafte dnevno, što je činilo više od sedam odsto ukupne proizvodnje u svetu.

Tada je proizvodnjom upravljala mreža stranih kompanija, od kojih su mnoge bile američke, koje su poslovale na osnovu državnih koncesija sve do 1976. kada je industrija nacionalizovana i predata u ruke državnom gigantu PDVSA.

Bela jednospratna kuća sa sivim krovom i svetlozelenim ukrasima oko prozora. Prednji travnjak je okružen niskom, žičanom ogradom. — Tipična kuća za radničke porodice u naftnom kampu

Naftni sektor je i dalje činio okosnicu privrede zemlje, naročito zahvaljujući visokim cenama nafte tokom 1970-ih.

Kada su cene nafte pale 1980-ih, Venecuela je zapala u ekonomsku krizu, a narod se suočio sa bolnim posledicama.

Izbili su protesti zbog mera štednje koje je vlada uvela u pokušaju da stabilizuje javne finansije.

Reforme su sprovedene 1990-ih da bi se omogućio povratak stranih ulaganja, i 1999. godine zemlja je ponovo proizvodila oko 3,2 miliona barela nafte dnevno.

Približno polovina te proizvodnje se ostvarivala u državi Zuliji, u oblasti oko jezera Marakaiba.

A zatim je usledio uspon čavizma, antiameričke, nacionalističke ideologije koju je ustanovio prethodnik Nikolasa Madura, Ugo Čavez.

Na čelo države je došao 1999, u vreme kada su cene nafte ponovo rasle, što je njegovoj vladi omogućilo da izdvaja ogromna sredstva za socijalne programe za pomoć siromašnima.

Međutim, do kraja 2025. proizvodnja nafte je pala na oko 860.000 barela dnevno, što je manje od jedan odsto proizvodnje sirove nafte u svetu.

Mnogi smatraju da je 2002. godina bila prelomni trenutak za industriju, kada je posle štrajka radnika u naftnoj industriji protiv Čavezove vlade sprovedena sveobuhvatna reorganizacija giganta PDVSA.

Veruje se da je tada otpušteno do 22.000 ljudi.

„Ne možete da izgubite 22.000 radnika na tehničkim poslovima u kompaniji i da očekujete da se ništa neće dogoditi“, kaže Horhe (nije njegovo pravo ime), koji je tada dobio otkaz.

On tvrdi da je cilj reogranizacije bio da se rad kompanije uskladi sa političkim prioritetima i da su se mnogi iskusni rukovodioci tome suprotstavili i na kraju su izgubili posao.

Nova velika promena u naftnom sektoru bila je 2007, kada je vlada predsednika Čaveza preuzela kontrolu nad ovom industrijom.

Neke strane kompanije ostale su u zemlji na osnovu novog modela partnerstva sa državom, dok su druge, pre svega ExxonMobil, napustile Venecuelu.

Napušteni, veliki, okrugli metalni rezervoar sa isturenim cevima nalazi se na nivou vode. Nagnut je tako da je deo osnove i bočne strane sa desne strane potopljen. Kratki, debeli stubovi sa prljavo belim vrhovima vire iz vode ispred rezervoara. — Veliki deo stare naftne infrastrukture u i oko jezera Marakaibo je propao

Industrija je beležila ubrzani pad.

Naftni sektor su podrivali loše upravljanje i korupcija, ali su vlasti za loše rezultate krivile američke sankcije.

Ekonomske sankcije koje su uvedene 2017. tokom Trampovog prvog mandata, bile su odgovor SAD-a na ono što je Vašington opisao kao „ozbiljna kršenja ljudskih prava… uspostavljanje nezakonite Ustavotvorne skupštine koja je uzurpirala ovlašćenja demokratski izabrane Narodne skupštine… rasprostanjenu korupciju zvaničnika“ i „progon i nasilje nad političkim protivnicima“.

Sjedinjene države su ključnu meru preduzele početkom januara ove godine, kada je američka vojska zarobila Nikolasa Madura u njegovoj rezidenciji u prestonici Karakasu i odvela ga u Njujork, gde treba da mu se sudi za narko-terorizam.

Maduro odbacuje optužbe.

Predsednik Donald Tramp izjavio je da će SAD „upravljati“ Venecuelom i kontrolisati prodaju njene sankcionisane nafte „na neodređeno vreme“.

Međutim, u međuvremenu je Delsi Rodrigez, koja je privržena Maduru, preuzela kontrolu nad oružanim snagama i državnim institucijama Venecuele.

Dok prkosno zahteva oslobađanje Madura, tvrdeći da je „kidnapovan“, Rodrigez je istovremeno sarađivala sa Trampovom administracijom na izmenama zakona kojima bi stranim i domaćim naftnim kompanijama ponovo bilo omogućeno da rade na naftnim poljima na osnovu novog modela ugovora.

Ove izmene zakona odobrila je Skupština Venecuele, u kojoj većinu imaju pristalice Madura, u četvrtak 29. januara.

Mnogi ljudi u Marakaibu se nadaju američkim ulaganjima.

Živozelenkasta voda sa tragovima ulja vidljivim ispod površine. Vidljiv je deo ribarske mreže sa tri crvena plovka pričvršćena za nju. — Tragovi nafte mogu se videti u vodi jezera Marakaibo

Mnogi ljudi u Marakaibu se nadaju američkim ulaganjima.

„Bilo bi bolje, jer bi tada bilo posla, a naša deca ne bi morala da se bave ribolovom da bi preživela.

„Mogla bi da imaju budućnost“, kaže Karlos Rodrigez.

On ribari još od tinejdžerskih dana.

Dok Karlos, koji je sada u kasnim dvadesetim, izvlači čamac zamrljan naftom, prizor jezera je vrlo upečatljiv.

Lepota neba je u oštroj suprotnosti sa vodom, koja je ponekad plava, ali je često mutno zelena zbog cijanobakterija (modrozelenih bakterija) ili je crna od zagađenja.

Nafta koja pluta na površini vode je lako uočljiva, a kada se ruka potopi u jezero, bude sva crna od nafte.

„Svakim danom je sve gore.

„Zeleno, crno, masno“, žali se Rodrigez.

„A ribe je sve manje“.

Tog jutra nije ulovio nijednu.

Ako se strane naftne kompanije vrate, nada se da će pomoći da se jezero očisti.

Drugi su prilično obazrivi u pogledu stranih ulaganja.

„Nemamo ništa protiv toga da [strane kompanije] dođu da eksploatišu naše resurse, buše naftna polja, i otvaraju radna mesta“, kaže drugi ribar Hose Luzardo.

„Ali ne želimo da budemo ničija kolonija“.

On je vatreni Madurov pristalica, ali priznaje da se njegova, kao i porodice drugih ribara, bore da prežive.

Tramp „može da dođe, ali mora da nam plati naftu… nafta pripada Venecueli, pripada svim ljudima u Venecueli“, kaže on dok se sprema da isplovi.

Mnogi drugi, naročito oni koji su protiv vlasti, izbegavaju da govore o politici, strahujući od mogućih posledica.

Malo kasnije, zvuk talasa koji zapljuskuju obalu pored Luzardove kuće se nadmeće sa cvrčanjem vrelog ulja.

U kuhinji neomalterisanih zidova grupa žena prži nekoliko riba ulovljenih tog jutra.

Luzardo kaže da su imali sreće.

Ponekad se ribari kući vrate praznih ruku, i tada na spavanje idu gladni.

Mapa koja prikazuje jezero Marakaibo na severoistoku Venecuele, pored Karipskog mora. Rezerve nafte su označene ispod jezera i u pojasu Orinoko u Venecueli na istoku. Država Zulija je označena oko većeg dela jezera. Susedne zemlje su takođe označene - Gvajana na istoku, Brazil na jugu i Kolumbija na zapadu.

I vlast i opozicija su saglasni da su zemlji neophodna ulaganja.

Huan Romero, poslanik koji predstavlja saveznu državu Zuliju i lokalni vođa vladajuće Ujedinjene socijalističke stranke Venecuele, kaže da su ulaganja ključna za oporavak naftne industrije.

„Na jezeru Marakaibu postoji oko 13.000 bušotina koje bi mogle da se obnove, a rezerve iznose 26 milijardi barela nafte“, kaže on.

Veruje da će ukidanjem američkih sankcija prestati „ekonomsko gušenje“ ovog sektora i da će Venecuela ponovo moći da privuče strani kapital.

Međutim, analitičari upozoravaju da će možda biti potrebna čitava decenija i stotine milijardi dolara da bi proizvodnja nafte dostigla nekadađnji nivo, a velike energetske kompanije su prilično obazrive u pogledu ulaganja.

Daren Vuds, izvršni direktor kompanije ExxonMobil, rekao je da je Venecuela u sadašnjem stanju. „nepogodna za ulaganja“.

Govoreći na samitu u Beloj kući posle svrgavanja Madura, Vuds je naglasio da je imovina kompanije u Venecueli oduzimana dva puta, „tako da vam je jasno da bi ulaganje u zemlju treći put zahtevalo prilično značajne promene“.

Upozorio je da bez novog pravnog okvira i bolje zaštite investitora, zemlja neće dobiti milijarde dolara potrebne za obnovu naftne industrije.

Ipak, mnogi u Marakaibu gaje nadu da će biti ulaganja i da će im se život promeniti nabolje.

Jedan od njih je 93-godišnji Hose Rodas, penzionisani radnik u naftnoj industriji koji još uvek ima specijalni model američkog automobila Dodž Darta koji je kupio tokom naftnog procvata 1970-ih.

„Sve je postalo teže“, kaže on.

„Ranije je život bio lakši, imali smo udobnost.“

Pokazuje na „komesarijat“, centralnu službu unutar naftnih kampova, koja je ne samo nabavljala sunbvencionisanu hranu, već je i održavala domove radnika, obezbeđujući molerske radove i zamenu sijalica.

Automobil parkiran u dvorištu ispod zapuštene nadstrešnice sada deluje kao izbledeli relikt tog nekadašnjeg života.