Misteriozna pečurka od koje se ljudima priviđaju sićušna bića

Svake godine lekari u bolnici u kineskoj pokrajini Junanu unapred se pripremaju za pacijente koji imaju neobičnu tegobu.

Prijavljuju zapanjujuće neobičan simptom: vizije sitnih bića nalik vilenjacima koji hodaju ispod vrata, puze po zidovima i penju se po nameštaju.

Svake godine bolnica zbrine stotine takvih slučajeva.

Zajednički krivac je Lanmaoa asiatica, vrsta pečurke koja stupa u simbiozu sa borovima u okolnim šumama, lokalno veoma popularna namirnica, poznata po bogatom, umami (prijatnom) ukusu.

U Junanu se prodaje na pijacama, nalazi se na jelovnicima restorana i služi u domaćinstvima tokom vrhunca sezone pečuraka, između juna i avgusta.

Mora dobro termički da se obradi, jer u suprotnom izaziva halucinacije.

„U restoranu gde gosti sami kuvaju hranu za stolom u posudi sa vrelom supom i u kojem se služi ova gljiva, konobar je podesio tajmer na 15 minuta i upozorio nas: ‘Ne jedite dok tajmer ne zazvoni, ili ćete možda videti male ljude'“, kaže Kolin Domnauer, doktorand biologije na Univerzitetu Jute i u Prirodnjačkom muzeju Jute u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), koji proučava ovu pečurku.

„Čini se da je to opštepoznata stvar u Junanu.“

Međutim, izvan pokrajine i još nekoliko mesta, neobična gljiva je i dalje zagonetka.

„Ima brojnih zapisa o postojanju ove psihoaktivne pečurke i mnogo ljudi ju je tražilo, ali niko nije uspeo da pronađe tu vrstu“, kaže Đulijana Furči, stručnjakinja za mikologiju, osnivačica i izvršna direktorka Fondacije za gljive, neprofitne organizacije koja se bavi otkrivanjem, dokumentovanjem i očuvanju pečuraka.

Domnauer pokušava da razreši višedecenijsku misteriju o ovoj vrsti i da identifikuje nepoznato jedinjenje koje je odgovorno za zapanjujuće slične halucinacije kod ljudi, kao i da otkrije šta bi to jedinjene moglo da nas nauči o ljudskom mozgu.

Domnauer je prvi put čuo za gljivu Lanmaoa asiatica još kao student, od njegovog profesora mikologije, naučne discipline koja proučava gljive.

„Zvučalo je toliko bizarno da negde postoji pečurka koja izaziva bajkovite vizije u različitim kulturama i istorijskim periodima“, kaže Domnauer.

„Bio sam zbunjen i vrlo radoznao da saznam više o njoj.“

U akademskoj literaturi je pronašao nekoliko osnovnih informacija.

U radu iz 1991. godine, dvojica istraživača Kineske akademije nauka opisala su slučajeve ljudi u pokrajini Junanu koji su pojeli određenu pečurku i doživeli „liliputanske halucinacije“ – psihijatrijski termin za opažanje sićušnih ljudi, životinja ili fantastičnih bića.

Termin je nazvan po malim ljudima koji nastanjuju izmišljeno ostrvo Liliput u romanu Guliverova putovanja.

Pacijenti su videli bića kako se „kreću svuda“ oko njih, i obično ih je bilo više od deset u isto vreme, napisali su istraživači.

„Videli su ih na njihovoj odeći, dok su se oblačili i na posuđu, dok su jeli“, dodali su istraživači.

Vizije su bile „još živopisnije kada bi zatvorili oči“.

Još 1960-ih, američki pisac Gordon Voson i francuski botaničar Rože Ajm, koji su Zapadu skrenuli pažnju na postojanje gljiva u kojima je prisutan halucogeni sastojak psilocibin, naišli su na sličnu gljivu na Papui Novoj Gvineji.

Tražili su pečurku za koju je tim misionara, koji je to područje posetio 30 godina ranije, tvrdio da kod meštana izaziva „ludilo“, stanje koje je jedan antropolog kasnije nazvao „ludilo od pečuraka“.

Nisu znali da to zapravo zvuči zapanjujuće slično simptomima koji se danas prijavljuju u Kini.

Prikupili su primerke sumnjive vrste i poslali ih na analizu Albertu Hofmanu, švajcarskom hemičaru koji je otkrio LSD.

Međutim, Hofman nije uspeo da otkrije nijedno jedinjenje od posebnog značaja.

Tim je zaključio da su priče koje su čuli na terenu verovatno legende, a ne nešto što ima farmakološku osnovu, i dalja istraživanja nisu sprovedena.

Tek 2015. godine istraživači su konačno formalno opisali i imenovali gljivu Lanmaoa asiatica, ali nisu ponudili mnogo detalja o njenim psihoaktivnim svojstvima.

Zato je Domnauerov prvi cilj bio da precizno utvrdi pravi identitet ove vrste.

On je 2023. godine otputovao u Junan tokom vrhunca letnje sezone pečuraka.

Obišao je velike pijace gljiva širom pokrajine i pitao prodavce zbog koje od njihovih pečuraka „vidite male ljude“.

Kupovao je one na koje su mu, uz smeh, pokazivali prodavci, a zatim je primerke nosio u laboratoriju gde je sekvencirao njihov genom.

To je, kaže on, potvrdilo identitet gljive Lanmaoa asiatica.

U istraživanju koje je sproveo i čije nalaze priprema za objavljivanje, hemijski ekstrakti laboratorijskih primeraka su kod miševa izazvali promene u ponašanju slične onima koje su prijavili ljudi.

Posle uzimanja ekstrakata gljive, miševi su najpre bili hiperaktivni, a zatim bi potpuno obamrli na duži period, tokom kojeg su se jedva pomerali.

Domnauer je posetio i Filipine, gde je čuo glasine o gljivi koja izaziva simptome slične onima koji su zabeleženi u zapisima u Kini i na Papui Novoj Gvineji.

Primerci koje je tamo prikupio izgledali su malo drugačije od kineskih – bili su manji i svetlo ružičasti, za razliku od većih, crvenkastijih pečuraka u Kini, kaže on.

Međutim, genetska ispitivanja su pokazala da je reč o istoj vrsti.

U decembru 2025. godine, Domnauerov mentor je takođe otputovao na Papuu Novu Gvineju u potrazi za pečurkama o kojim su pisali Voson i Ajm, čiji identitet je, kako Domnauer kaže, „i dalje velika nepoznanica“.

Međutim, nisu uspeli da pronađu nijedan primerak, pa zagonetka nije rešena.

„Moguće je da je reč o istoj vrsti, što bi bilo iznenađujuće, jer na Papui Novoj Gvineji obično nema vrsta koje se pronalaze u Kini i na Filipinima“, kaže Domnauer.

Sledeća mogućnost je da se radi o drugoj vrsti, što bi bilo još „zanimljivije iz ugla evolucije“, dodaje on.

To bi značilo da su se ista liliputanska dejstva razvila nezavisno kod različitih vrsta pečuraka u potpuno različitim delovima sveta.

Za tako nešto već postoje presedani u prirodi.

Naučnici, među kojima su i neki koji rade u istoj laboratoriji kao Domnauer, nedavno su otkrili da se psilocibin, psihoaktivno jedinjenje koje se nalazi u „magičnim“ gljivama, nezavisno razvio kod dve geografski udaljene srodne vrste pečuraka.

Međutim, psilocibin nije sastojak koji izaziva liliputansko dejstvo gljive Lanmaoa asiatica, kaže Domnauer.

On i njegov tim i dalje pokušavaju da otkriju hemijsko jedinjenje u gljivi Lanmaoa asiatica koje izaziva halucinacije.

Dosadašnje analize ukazuju da ono verovatno nije povezano ni sa jednim poznatim psihoaktivnim jedinjenjem.

Kao prvo, tripovi koje ova pečurka izaziva traju neuobičajeno duga, često jedan do tri dana od pojave simptoma 12 do 24 sati posle konzumiranja, a u nekim slučajevima je potrebna hospitalizacija do nedelju dana.

Zbog izuzetno dugog trajanja ovih simptoma i rizika od produženih neželjenih dejstava, kao što su delirijum i vrtoglavica, Domnauer još nije probao sirove pečurke.

Prema njegovim nalazima, ovakvi tripovi su možda razlog što ljudi u Kini, na Filipinima i Papui Novoj Gvineji izgleda nemaju običaj da namerno traže gljivu Lanmaoa asiatica zbog njenih psihoaktivnih dejstava.

„Uvek se koristila samo kao hrana“, kaže Domnauer.

Halucinacije su neočekivano sporedno dejstvo.

Postoji još jedan zanimljiv detalj: druga poznata psihoaktivna jedinjenja obično izazivaju halucinacije, ali ne samo da svaki čovek ima različite tripove, već isti čovek može da ima potpuno drugačija iskustva.

Međutim, gljiva Lanmaoa asiatica „izuzetno pouzdano i iznova izaziva priviđenje sićušnih ljudi“, kaže Domnauer.

„Ne znam ni za šta drugo što izaziva tako dosledne halucinacije.“

Domnauer kaže da razumevanje ove pečurku neće biti lak zadatak, ali kao i kod studija o drugim psihoaktivnim supstancama, naučno istraživanje ove gljive moglo bi da se dotakne najvećih pitanja o svesti i odnosa uma i stvarnosti.

Istraživanje bi takođe moglo da pruži važne uvide u to šta izaziva spontane liliputanske halucinacije kod ljudi, čak i kada ne jedu gljivu Lanmaoa asiatica.

Ovo stanje je retko i, zaključno sa 2021. godinom, zabeleženo je samo 226 slučajeva koji nisu povezani sa pečurkama od 1909. godine, kada su prvi put prijavljene liliputanske halucinacije.

Ipak, za taj relativno mali broj ljudi posledice mogu da budu ozbiljne: trećina pacijenata sa ovim stanjem koje nije izazvano pečurkama nije se u potpunosti oporavila.

Proučavanje gljive Lanmaoa asiatica moglo bi da pomogne naučnicima da bolje razumeju moždane mehanizme koji su odgovorni za spontano nastale liliputanske vizije, a možda čak i da dovede do novih terapija za ljude koji razviju ovo neurološko stanje, kaže Domnauer.

„Sada možda možemo da shvatimo gde u mozgu nastaju liliputanske halucinacije“, kaže Denis Mekena, stručnjak za tradicionalne lekove i direktor Akademije za prirodnu filozofiju Mekena, neprofitnog obrazovnog centra u Kaliforniji, u SAD-u.

On je saglasan da bi razumevanje jedinjenja u ovoj gljivi moglo da dovede do otkrića novih lekova.

„Da li može da se primeni u terapeutske svrhe?

„To tek treba da se utvrdi“, kaže Mekena.

Istraživači procenjuju da je opisano manje od pet odsto svih vrsta gljiva na svetu, pa ovi nalazi dodatno ukazuju na „ogroman potencijal“ za otkrića u ekosistemima koji se širom sveta ubrzano smanjuju, kaže Furči koja se bavi istraživanjem carstva gljiva.

„Gljive kriju ogromnu biohemijsku i farmakološku biblioteku u koju tek počinjemo da zavirujemo“, kaže Furči.

„Postoji čitav svet koji tek treba da otkrijemo“, zaključuje.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Šta zapadna medicina može da nauči iz drevne istorije psihodelika
• Eksplozija psihodelika: Nekada na margini društva, danas u medicini
• Od Hendriksa do Paranoje u Las Vegasu: Kako je LSD uticao na zapadnjačku kulturu
• Magične pečurke leče depresiju – pokazuje studija
• Kako halucinacije utiču na život
• Šamani u Južnoafričkoj Republici koriste psihodelične droge za lečenje