Može li hrana da utiče na klimatske promene

Trošenje hrane koja proizvodi malu količinu ugljenika pomaže u smanjenju emisija, ali neke namirnice zapravo čak mogu i da upiju ugljenik iz atmosfere, ostavivši iza sebe bolju klimu.

Svi znamo da proizvodnja većine hrane stvara emisiju gasova efekta staklene bašte, izazivajući klimatske promene.

Ove emisije dolaze iz stotine različitih izvora, među njima su goriva za traktore, veštačko đubrivo i bakterije u kravljim crevima.

Proizvodnja hrane čini četvrtinu emisija gasova efekta staklene bašte koje proizvode ljudi.

Međutim, postoji hrana koja uklanja više gasova efekta staklene bašte nego što emituje, često se nazivajući „ugljenički negativnom“.

Ona za sobom ostavlja bolju klimu nego onu koju je zatekla.

Veća proizvodnja i potrošnja ove hrane mogla bi da pomogne u smanjenju uticaja ugljenika onoga što jedemo, a u nekim slučajevima i da obnovi ekosistem tokom tog procesa.

Dok biljke rastu, one uzimaju ugljen-dioksid (CO2) iz vazduha, ali kad mi (ili životinje) metabolizujemo ove biljke, taj CO2 se obično ispušta direktno u vazduh.

Zbog tekućih emisija moramo trajno da uklonimo ugljenik iz atmosfere, pohranivši ga duboko u more, stene, tlo ili drveće.

Ima malo prehrambenih proizvoda i proizvodnih praksi koje to rade.

Štaviše, već je moguće da čitavu vlastitu ishranu pretvorite u ugljenički negativnu, mada bi u današnjem svetu to zahtevalo značajne promene u načinu ishrane kod većine ljudi.

Morska trava

Dok morska trava i druge mikroalge rastu, one upijaju CO2.

Delovi morske trave se odvajaju i spuštaju na duboko morsko dno gde se deo tog ugljenika pohranjuje.

Ta uklanjanja su relativno mala po kilogramu morske trave.

Da bi hrana zasnovana na morskoj travi bila ugljenički negativna, lanac snabdevanja mora da bude veoma ugljenički efikasan, uz minimalni transport, pakovanje i obradu.

Lokalno nabavljena morska trava stoga ima potencijal da bude ugljenički negativna (mada ovo predstavlja manji broj slučajeva danas).

Međutim, kupovina morske trave može da pruži podstrek obnavljanju ogromnih oblasti šuma morske trave koje su uništene.

To je ekološka korist koja odlazi dalje od ublažavanja klimatskih promena.

• Proverili smo najčešće klimatske mitove o hrani
• BBC eksperiment: Vegani i vegetarijanci – čija ishrana manje šteti prirodi
• Kako toplotni talasi utiču na proizvodnju hrane

Bakterijski proizvodi

Bakterije koje razgrađuju metan mogu da se nađu u nekoliko različitih životnih sredina koje ga troše da bi došle do energije.

To je veoma korisno zato što je metan snažan gas efekta staklene bašte.

Njegov svaki kilogram izaziva 30 puta više zagrevanja od CO2 u stogodišnjem periodu.

Ako jedemo ove bakterije, mi ih metabolizujemo, ispuštajući CO2.

Stoga bi jedenje proizvoda koji sadrže ove bakterije pretvorilo snažan gas efekta staklene bašte (metan) u mnogo manje jak gas (CO2).

Bakterije takođe zahtevaju druge hranljive materije, kao što su azot i fosfor.

Ali istraživanje pokazuje da one mogu da koriste prerađene tokove otpadnih voda bogatih hranljivim materijama, kao što su prehrambeni otpad ili životinjsko đubrivo, kao izvor hrane.

Proizvodi ovih bakterija, kao što su proteinski prašak ili zamene za meso, skloni su da budu izuzetno ugljenički negativni, mada ih danas nema u prodavnicama.

Međutim, 2023. godine, Finska solarna hrana izbacila je sladoled u Singapuru koji sadrži protein napravljen od različitih vrsta bakterija, pokazavši da bi tržište za bakterijske prehrambene proizvode moglo da postoji.

Borovnica i celer

Na mokrim tresetištima, organski ugljenik može da se akumulira brže nego što se raspada i nekoliko je proizvoda koji mogu da se uzgajaju na takvim površinima.

Među njima su borovnica, brusnica i celer.

Hrana uzgajana na ovaj način ima potencijal da bude ugljenički negativna, ako i njeni lanci snabdevanja postanu veoma ugljenički efikasni.

To obično nije slučaj za sveže borovnice, koje se često pakuju u plastiku i šalju avionima po svetu, iz zemalja kao što je Peru, zbog čega postaju hrana sa izuzetno visokim ugljeničkim otiskom.

I dok ugljenički negativni proizvodi sa tresetišta postoje, oni su veoma retki i teško ih je pronaći u prodavnicama u ovom trenutku, ali to je još jedna oblast na koju valja obratiti pažnju.

• Meso ili povrće? Otkrijte kako vaš izbor utiče na klimu
• Holandski grad Harlem zabranjuje reklamiranje mesa
• UN: Jedući biljke možete se boriti protiv klimatskih promena

Orašasti plodovi, maslinke i citrusi

Sadnja drveća na poljoprivrednom zemljištvu skladišti ugljenik.

U proteklih 20 godina globalna oblast pod drvećem sa orašastim plodovima se udvostručila, a veći deo ove ekspanzije desio se na obradivom zemljištu.

Čak i kad se uračuna čitav lanac snabdevanja, tipičan orašasti proizvod koji danas kupite u prodavnicama, ukloni oko 1,3 kilograma CO2.

Ta uklanjanja traju sve dok drveća ne dostignu zrelost, obično oko njiihove 20. godine.

Ako se ona iskoriste za pravljenje dugotrajnih drvenih proizvoda na kraju njihovog životnog veka, ovaj ugljenik može ostati pohranjen i mnogo duže.

Regenerativno uzgojena hrana

Mnoge regenerativne prakse, kao što su obrada zemljišta ili sađenje živice, mogu da povećaju količinu pohranjenog ugljenika u zemlji ili vegetaciji.

Na primer, britanska firma za regenerativno obrađivanje zemlje Vajldfarmd saopštava da uklanja oko 1,5 kilograma CO2 na svaki kilogram pšenice koji uzgoje proizvođači sa kojima sarađuje.

Neke kompanije sa ugljenički efikasnim lancima snabdevanja već tvrde da pretvaraju vlastite proizvode u ugljenički negativne.

Pivara Džipsi Hil u Londonu, na primer, tvrdi da proizvodi ugljenički negativno pivo i uradila je masovnu procenu životnog ciklusa koja to potkrepljuje.

Međutim, za hranu sa velikom emisijom, kao što je govedina, istraživanje je pokazalo da je malo verovatno da regenerativna praksa može da postigne ugljeničku negativnost.

Neke regenerativne prakse mogu da povećaju emisije negde drugde u prehrambenom sistemu.

Argentinska farma, na kojoj stoka pase grmlje manjim intenzitetom, kaže da njena govedina uklanja 0,3 kilograma CO2 po kilogramu.

Da bi to postigla, potrebno je 500 kvadratnih metara pašnjaka i obradivog zemljišta po kilogramu govedine.

Kad bi svaka farma govedine koristila toliko zemljišta, morali bismo da pretvorimo još tri milijarde hektara zemljišta (oblast veličine Afrike) u obradivo zemljište da bismo namirili aktuelnu potražnju za govedinom.

Potreba za ugljeničkim etiketama

Veoma je teško danas ugljenički negativnu hranu, ali počelo je da se rešava.

Masivni nadzor ugljenika i šeme etiketiranja, koje pokrivaju potpuni životni ciklus proizvoda, primenjuju se širom sveta.

Na Novom Zelandu, farme sada moraju da mere vlastite emisije gasova efekta staklene bašte, a u Francuskoj, vlada planira nacionalnu primenu ugljeničkog beleženja.

Jednom kad ovi programi počnu do kraja da se primenjuju i podrži ih zakon, biće mnogo lakše svakome da prepozna ugljenički negativnu hranu.

Hrana koja štedi zemlju

Uprkos svom potencijalu ugljenički negativnih prehrambenih proizvoda, oni će možda uvek činiti samo delić naše ishrane.

Nema dovoljno proizvoda sa ugljenički negativnim potencijalom, a regenerativne prakse verovatno ne mogu da eliminišu hranu sa velikom emisijom.

Potrebne su nam i druge strategije za ugljeničku negativnost.

Ako budemo prestali da obrađujemo zemlju, ona će se verovatno vratiti na pređašnje stanje šumskog predela ili prirodne travnate površine.

Ako možete da proizvedete istu količinu hrane sa manje zemljišta, zemlja koja bude bila oslobođena najverovatnije će upijati ugljenik.

Jedan od načina da se poštedi zemlja je da se pojačaju prinosi na njoj: proizvesti više na istoj površini.

Ali povećanje prinosa je uglavnom samo nekoliko procenata godišnje u najboljem slučaju, a ni približno dovoljno da bi se uštedelo dovoljno zemlje da proizvod postane ugljenički negativan.

Za to je potrebno nešto mnogo jače.

Neki proizvodi koriste toliko mnogo zemljišta u poređenju sa njihovim zamenama, da bi njihova zemlja zapravo mogla da stvori negativne emisije.

Pošteđivanjem tog zemljišta, vi oslobađate zemlju za ponovni nastanak vegetacije, koja će potom upijati ugljenik iz vazduha.

U proseku, na primer, govedina koristi 100 kvadratnih metara zemljišta na 100 grama proteina, dok hrana biljnog porekla, kao što su pasulj ili tofu, koriste oko pet kvadratnih metara za istu količinu proteina.

Pogledajte video o timu iz Srbije koji otkriva kako krave mogu manje da zagrevaju planetu

Analiza koja je koristila vodeći klimatski model pokazala je da kad bismo svi prestali da konzumiramo životinje i trajno se prebacili na hranu biljnog porekla, mogli bismo da povratimo 3,1 milijardu hektara obradive zemlje kao što su šume i prirodni travnati pašnjaci.

To je oblast veličine SAD, Kine, EU i Australije zajedno.

Kad biste pogledali našu planetu iz svemira, ona bi bila transformisana.

Bilo bi uklonjeno osam milijardi tona CO2 svake godine u narednih stotinak godina, dok vegetacija ponovo raste, a ugljenik u zemlji se re-akumulira.

Ova ogromna količina uklonjenog ugljenika eliminisala bi svu emisiju hrane i učinila našu ishranu ugljenički negativnom.

U proseku u čitavom svetu, naša prosečna emisija u vezi sa hranom bi sa oko 2.000 kilograma ekvivalentnog CO2 godišnje prešla na -160 kilograma ekvivalentnog CO2 godišnje.

Ugljeničko beleženje i nove tehnologije važni su za naše prebacivanje na ugljeničku negativnost.

Ali prelazak sa proizvoda koji koriste mnogo zemljišta (obično meso i mlečni proizvodi) na one kojima je potrebno manje zemlje (uglavnom hrana biljnog porekla) verovatno je najefikasniji način za pretvaranje naše ishrane u ugljenički negativnu.

* Džozef Put je direktor Programa Oksford Martin o održivosti hrane i proučava ekološki uticaj svetske poljoprivrede i kako ga umanjiti

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk