Od Škotske do Kragujevca: Elizabet Ros, doktorka koja je prkosila običajima

Lekarka u Persiji, hirurškinja na brodu, medicinska radnica u Kragujevcu i žena koja je putovala hiljadama kilometara u vreme kada se od većine njenih vršnjakinja očekivalo da se udaju i vode domaćinstvo.

Sve to stalo je u svega 37 godina života Elizabet Ros, škotske doktorke koja je početkom 20. veka prkosila društvenim normama.

„Jedan savremenik opisao ju je kao nemarnu prema tadašnjim pravilima ponašanja.

„To najbolje pokazuje koliko je bila spremna da se suprotstavi ulozi koja je ženama bila namenjena u ono vreme“, kaže Džejson Ubič, upravnik muzeja u Tejnu, mestu gde je Ros odrasla za BBC na srpskom.

Njena životna priča inspirisala je i srpsku književnicu Anu Atanasković da napiše roman Krik.

„Oduvek sam volela britansku kulturu, a kada sam poželela da napišem priču o jednoj Britanki, tražila sam ličnost koja će povezati moju i njenu zemlju.

„Tako sam otkrila Elizabet Ros“, kaže Atanasković za BBC na srpskom.

„Zadivila me njena spremnost na žrtvu, hrabrost i duboko uverenje da je dužnost lekara da bude tamo gde je najteže“, dodaje.

Prva stanica: Škotska

Rođena je 14. februara 1878. godine u Londonu.

Najveći deo života je provela u gradiću Tejn, na severu Škotske.

„Bila je najstarija od desetoro dece i odrasla je u udobnom viktorijanskom domaćinstvu“, kaže Ubič.

Ipak, njeno detinjstvo obeležile su i privilegije i tragedija.

„Izgubila je mlađeg brata i sestru, a otac joj je iznenada preminuo 1894. kada je Elizabet imala samo 16 godina.

„To je snažno uticalo na nju“, dodaje.

U oktobru 1896. godine, započela je studije medicine na Univerzitetu u Glazgovu.

Ne znamo šta je tačno inspirisalo da postane doktorka, kaže Ubič.

„Iznenadna smrt njenog oca možda ju je upoznala sa ograničenjima savremene medicine.

„Bila je akademski nadarena i odrasla je u vreme kada su škotski univerziteti tek otvorili vrata ženama“, dodaje on.

Po završetku studija, karijeru je započela u Londonu.

„Elizabet Ros je najpre radila kao lekarka u Londonu, gde je čak postala i partnerka u privatnoj ordinaciji.

„Uglavnom se bavila porođajima, jer su doktorke u to vreme često bile ograničene na rad sa pacijentkinjama, ali je uprkos predrasudama bila veoma tražena i cenjena“, piše Ubič u biografiji o Elizabet Ros.

Druga stanica: Persija

Dok je radila kao lekarka na škotskim ostrvima Kolonsej i Oronsej, primetila je oglas: „Traži se doktorka za Istok“.

„Kako su godine prolazile, u meni je rasla želja za nečim drugačijim, izvan svakodnevnog i konvencionalnog britanskog života.

„Ta želja je postajala sve jača, čak i kada je izgledalo da se nikada neće ostvariti, a onda se, u trenutku kada sam se najmanje nadala, desilo nešto sasvim neočekivano“, pisala je tada.

Četiri nedelje kasnije, već je putovala preko Rusije ka Persiji, današnjem Iranu.

Odlazak na Bliski istok bio je mnogo više od promene adrese.

Za mladu škotsku doktorku predstavljao je priliku da se oslobodi ograničenja sa kojima su se njene koleginice suočavale u Britaniji, gde su najčešće bile usmeravane na lečenje žena i dece, ukazuje Ubič.

„Izgleda da je Elizabet posedovala avanturistički i nezavisan karakter.

„Njeni spisi ukazuju na to da su je pokretali radoznalost, profesionalna ambicija i želja da služi zajednicama sa ograničenim pristupom modernoj zdravstvenoj zaštiti“, kaže Ubič.

U Persiji se suočila sa bolestima koje su u Britaniji bile retke ili gotovo nepoznate.

„To iskustvo primoralo ju je da usavrši znanja iz javnog zdravlja, lečenja zaraznih bolesti i medicine u izuzetno teškim uslovima.

„Stekla je praktično iskustvo, samopouzdanje i sposobnost da donosi odluke u kriznim situacijama – veštine koje će se pokazati presudnim u njenom kasnijem radu“, dodaje on.

Po povratku iz Persije 1913. godine, Elizabet Ros nije se dugo zadržala u Britaniji.

Kao brodska lekarka ukrcala se najpre na parobrod.

Elizabet je postala jedna od prvih brodskih hirurškinja koja je zvanično obavljala tu dužnost na trgovačkom brodu, piše Ubič u monografiji Elizabet Nes Makbin Ros: Život koji je prkosio konvencijama.

Kapetan Džejms Mekgregor u preporuci po završetku petomesečne plovidbe napisao je da je „u svakom pogledu dokazala da je potpuno sposobna da obavlja sve dužnosti brodskog hirurga“.

Lokalni list u Hongkongu pisao je o „škotskoj dami doktoru“ koja je godinama radila u Persiji i čija je pojava na brodu izazvala veliko interesovanje, jer je žena na mestu brodskog hirurga tada predstavljala pravu retkost, navodi Ubič.

Samo nekoliko meseci kasnije izbio je Prvi svetski rat, a iskustvo koje je stekla na brodovima i u Persiji uskoro će se pokazati neprocenjivim.

Poslednja stanica: Kragujevac

I sasvim neočekivano, životni put ove škotske doktorke odvešće je u Srbiju, zemlju koja se suočavala ne samo sa ratom već i sa jednom od najtežih epidemija tifusa u Evropi.

„Do trenutka kada se dobrovoljno prijavila za službu u Prvom svetskom ratu, već je bila iskusna lekarka navikla da radi daleko od udobnosti i resursa“, objašnjava Ubič.

Iako je Srbija zbog katastrofalnih prilika važila za „zemlju smrti“, ona je odlučila da dođe i pomogne, kaže Atanasković.

„Bila je specijalista za tropske bolesti, a upravo je tifus bio najveća pošast sa kojom se Srbija suočavala.

„Svesna da time možda žrtvuje sopstveni život, ipak je došla u zemlju zahvaćenu epidemijom i ratom“, dodaje.

Pomoć iz Britanije stizala je i na druge načine.

Krajem oktobra srpski poslanik u Engleskoj, Mateja Bošković primio je ponudu Bolnica škotskih žena za slanje 100 postelja u Srbiju, objašnjava reditelj Novica Babović.

Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu bio je posebno organizovan pokret žena u Prvom svetskom ratu namenjen za medicinsko zbrinjavanje ranjenika i bolesnika na ratištu širom Evrope, o čemu je Babović napravio film i izložbu.

Vlada Srbije je prihvatila ponudu.

Početkom januara 1915. godine kompletno opremljena hirurška bolnica stigla je u Kragujevac.

„U rezervnoj vojnoj bolnici, koja je radila kao infektivno odeljenje, Škotlanđanke su zatekle Elizabet Ros, koja je u Kragujevcu već preuzela brigu o obolelima od tifusa“, kaže Babović za BBC na srpskom.

Ubič dodaje da su lekari i medicinske sestre u Srbiji tada radili pod ogromnim pritiskom, brinući se o hiljadama vojnika i civila.

Upravnik te bolnice, major Dimitrije Antić, zabeležiće sećanje na uslove koji su vladali u bolnici:

„Strahote, slika stanja bolnice u vremenu kada ju bejah primio, ostaće mi zauvek u pameti urezana: po nečistim sobama, hodnicima i stepenicama ležahu na golom patosu teški bolesnici-vojnici u vojničkom odelu, nečisti, puni vašiju, zbijeni jedan uz drugoga, da im čovek ne može prići.

„Jauk, zapomaganje, uzdisanje, poslednji ropac – dopirahu iz daljine do ušiju! Sa naglim prilivom bolesnika od pegavca i usled naglog umiranja usled njega, u vremenu bez potrebnih i dovoljnih sredstava za dezinfekciju, počeli su brzo padati od pegavca i svi koji su u bolnici radili.“

Tokom Prvog svetskog rata u Srbiji je od pegavog tifusa umrlo oko 120.000 hiljada ljudi, među njima i 22 pripadnice britanskih misija, kaže Babović.

Jedna od njih bila je Elizabet Ros.

Umire u bolnici, na 37. rođendan, 14. februara, što je spisateljici Atanasković bilo posebno podsticajno.

U njenom romanu, u poslednjim trenucima Elizabet Ros u mislima piše pisma Nadeždi Petrović.

„Njih dve se, koliko znamo, nikada nisu upoznale, ali su u slično vreme boravile u Nemačkoj.

„Elizabet je tada završavala studije medicine, a Nadežda je usavršavala slikarstvo. Upravo ta mogućnost susreta i duhovne bliskosti bila mi je inspirativna“, kaže Atanasković.

Tokom pripreme, proučavala je iscrpnu istorijsku građu, oko koje je plela fikciju o neustraživoj ženi.

Elizabet Ros je sahranjena u Kragujevcu, daleko od rodne Škotske.

„Bila je žena izuzetnog avanturističkog duha, velike odlučnosti i neverovatne posvećenosti njenom pozivu.

„Za nju je medicina bila život“, zaključuje spisateljica.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Misterija gospođice V: Kanađanka u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu
• Kako su se dve Britanke javno volele u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata
• Košmari srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu