Tajna nad tajnama: Kako je moj drugar Den Braun prodao 250.000.000 knjiga

Ne sećam se koliko sam imao godina, recimo 13 ili 14, ali znam da sam bio opčinjen.

Bio je početak 2000-ih, brat i ja smo i dalje delili krevet na sprat, u kom sam danima, potpuno opsednuto, čitao Anđele i demone Dena Brauna.

Misteriozno ubistvo naučnika iz CERN-a, na mestu zločina urezan simbol drevnog tajnog društva, Vatikan, papa, trka sa vremenom i jurnjava po Rimu, rešavanje zagonetki i šifri, i na kraju obrt koji je zaista pomerio moj tinejdžerski mozak.

Ovo je nešto najbolje na svetu, mislio sam.

Isti efekat izazvao je i Da Vinčijev kod iz 2003. godine, tako da Den Braun – uz Harija Potera, Gospodara prstenova i pre svega mon ami Herkula Poaroa – ima dosta zasluga što za 34 godine nije bilo mnogo noći u kojima pred spavanje nisam čitao.

U međuvremenu sam, nažalost, odrastao i čitao svašta, a Braun postao globalni fenomen, prodavši – kako tvrdi – više od 250.000.000 knjiga, ali smo i pored toga ostali drugari.

Kako koju knjigu napiše, ja je kupim i pročitam.

I da, nemaju više isti efekat kao pre i svestan sam svih negativnih kritika njegovog pisanja, ali me one nisu sprečile da moja kolekcija od svih sedam njegovih naslova dobije novog člana – Tajnu nad tajnama, koja za koji dan stiže u knjižare u Srbiji.

Ali pre nego što malo popričamo o njoj, hajde da prođemo kroz taj fenomen Den Braun.

Jeste moj drugar, ali kako je zaboga prodao tolike knjige?

Ali kada sam pokušao da nađem sagovornike za ovu temu, jedan od pisaca mi je u nezvaničnom razgovoru rekao „neće to biti lako, mnogi koji ga čitaju se toga stide“.

Hej, nećemo da se vređamo.

O fenomenu

Dakle, to su trileri.

Obično se dešavaju u veoma kratkom vremenskom roku, ponekad u samo 24 sata.

I puni su teorija zavera, škakljivih tema, kriptografije, tajnih društva i organizacija, obaveštajni službi, drevnih relikvija i rituala, umetničkih dela, borbi za tajne, istine i moć, sa kojima Braun kombinuje manje ili više stvarne događaje, likove i predmete.

A šta bi bile te škakljive teme?

Pa, odnos nauke i religije, etika, poreklo ljudi i budućnost sveta, bioterorizam, veštačka inteligencija, odakle potiče naša svest, čega ima posle smrti i slično.

„Uspeh Dena Brauna se možda najviše zasniva na igri sa transparentnošću tajne, i to u najranjivijim mogućim oblastima kao što su nauka, vera i virtuelni prostor“, kaže Vladislava Gordić Petković, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, za BBC.

Te „svete teritorije“, dodaje, uvek ugrožava „genijalni negativac, opijen ambicijama, krvoločan, beskrupulozan i pakleno inteligentan“, ali je tu i drugi faktor uspeha – „etički besprekorni protagonista koji se bori protiv zla“.

Glavni lik u šest od osam knjiga je Robert Langdon, profesor simbologije na Harvardu, što ne postoji – simbologija, ne Harvard – a koji se, kako bi razotkrio planove i zavere tajnih društava i organizacija, uvaljuje u razne avanture i neprilike.

Pametan je, simpatičan, odlično poznaje drevne simbole, religijsku simboliku i istoriju umetnosti, koju je Braun diplomirao u Sevilji, uz engleski i španski jezik.

I stalno nosi Miki Maus sat, za koji je vezan od detinjstva.

„Na prvu sam se zaljubio u Langdonov lik, nesuđeni je detektiv“, kaže mi pisac Uroš Dimitrijević, inače moj prijatelj za kog znam da je Braunov fan.

„Kao i brojnim drugim herojima i protagonistima trilera, inicijalna namera mu nije da na taj način koristi znanje koje ima, ali hej – neko mora da spašava svet.“

• Intervju petkom sa Urošem Dimitrijevićem: „Daske“, odrastanje jednog milenijalca
• „Kraljica zločina“: Misterija stogodišnje popularnosti priča Agate Kristi
• O stripovima sa Dalekog istoka: kako su mange osvojile Srbiju, a posebno mlade

I sve je uvek veoma brzo.

Poglavlja su kratka, tek po nekoliko stranica, uz čestu promenu perspektive likova, sve dok Langdon, posle značajnog obrta, ne shvati o čemu se tu zapravo radi.

I to uvek na nekoj glamuroznoj lokaciji – Rim, Firenca, Venecija, London, Vašington, Pariz, Istanbul, Barselona, Madrid, Sevilja, Bilbao, Prag.

Često baš na najvećim turističkim atrakcijama.

Pritom, svako poglavlje se završava klifhengerom – neizvesnim trenutkom.

„Taj stil pisanja Dena Brauna mi je uvek bio dosta prijemčiv“, kaže Dimitrijević, autor Sirotih malih ratova, koji su bili u užem izboru za NIN-ovu nagradu, i Daski, za koju je dobio nagradu Politikinog zabavnika.

„Dok čitam osećam se kao da bindžujem seriju, a pošto moja ljubav prema pripovedanju izvorno dolazi iz njih, stripova i filmova, zauvek ću voleti književnost koja mi pruža takav ritam, likove, zaplete i lokacije.“

Sve to u paketu mi je bilo sasvim dovoljno da u različitim životnim dobima, kao i Uroš, čitam Dena Brauna.

Jednostavno, bilo mi je zabavno.

„Moram da naglasim da pre njega nisam bio veliki čitalac – književnost mi je bila sinonim isključivo za lektiru“, kaže Dimitrijević.

„Da Vinčijev kod je to promenio, tada mi se prvi put, ako izuzmemo izlet u svet Harija Potera, desilo da provodim noći čitajući nešto, a onda se budim rano i, još uvek pospan, odmah grabim knjigu.“

Pritom je, kako kaže, kod Brauna prvi put čuo za neke organizacije i tajna društva, pa o njima kasnije istraživao iz pouzdanijih izvora.

„Ako mejnstrim književnost uspe da vam usadi bilo kakve zanimljive i relevantne informacije, to može biti samo plus.“

• Teri Pračet – blesavost i apsurd kao kritika i ogledalo društva
• O „ocu epske fantastike“: Zašto su Tolkinove priče i dalje tako popularne širom sveta
• O psihoistoriji i slobodi: Čemu nas uči „Zadužbina“ i zašto svi treba da je pročitaju

Bibliografija

• Digitalna tvrđava (1998)
• Tačka prevare (2000)
• Anđeli i demoni (2000)
• Da Vinčijev kod (2003)
• Izgubljeni simbol (2009)
• Inferno (2013)
• Poreklo (2017)
• Tajna nad tajnama (2025)

Anđele i demone i Da Vinčijev kod pratilo je i dosta kontroverzi.

Pre svega kritike iz tabora Katoličke crkve, čiji su se zvaničnici i organizacije bunili zbog istorijskih netačnosti, pogrešne predstave o Isusu, Mariji Magdaleni i generalno prikazane uloge crkve kroz istoriju.

To je samo dodatno podstaklo prodaju tih romana, posebno Da Vinčijevog koda, redovnog gosta na gotovo svim listama najprodavanijh knjiga 21. veka.

Po Anđelima i demonima, Da Vinčijevom kodu i Infernu su u međuvremenu snimljeni i filmovi, u kojima Roberta Langdona igra Tom Henks.

Izgubljeni simbol je adaptiran u seriju, što je najavljeno i za Tajnu nad tajnama, koja bi trebalo da se nađe na Netfliksu.

O kritikama

Pa, dosta ih je.

Da li je Robert Langdon možda malo jednodimenzionalan? Jeste.

Da li je zaplet svih Braunovih knjiga uglavnom sličan, ako ne i isti? Jeste.

Sve priznajem.

Anja Mijović, autorka trilera Otpadnici, takođe je bila oduševljena Anđelima i demonima – ističe Braunovu „imaginaciju“ – zbog čega je odmah progutala i Da Vinčijev kod, ali je već tu „omađijanost za nijansu splasla“.

„Shvatila sam da nije napredovao, a od pisca očekujem da mu svako naredno delo bude bolje od prethodnog, što se nije dogodilo“, kaže jedna od osnivačica regionalnog Udruženja pisaca trilera (UPiT) za BBC na srpskom.

„Mnogo godina kasnije sam započela Digitalnu tvrđavu i već posle prvih poglavlja ukapirala matricu koju, očigledno, rabi u svakoj knjizi, a kad pohvataš konce više nije zanimljivo… Tu smo se Den i ja pozdravili“.

Pritom se, kako kaže, ni Robert Langdon nikada ne menja.

„Nastavke je i teško pisati zato što na karakter uvek mora da se doda još jedan sloj, a koji nije kontradiktoran prethodnom, što retko ko ume“.

• Šta se krije ispod peska „Dine“: priča koja je promenila svet
• Vidimo se u snovima: Priča o Sendmenu, „strip azbuci“ koja je promenila svet
• O zmajevima i ljudima: Pet serijala epske fantastike koje ne smete propustiti

Imam još jedno priznanje.

Vremenom mi ti Braunovi veliki obrti na kraju knjige uopšte nisu bili tako iznenađujući.

Nisam baš najbistriji, ali sam čitao svašta u međuvremenu, pa sam većinu mogao da osetim na pola knjige.

Postoje i brojne kritike stila njegovog pisanja, pa čak i tekst „20 neoprostivih rečenica Dena Brauna“.

„Rečenice mu jesu katastrofalne, ali meni to ne smeta mnogo“, kaže Mijović.

„Više me jedi predvidljivost, osetim se prevareno, tipa ‘daj, pa nemoj opet istu zvrčku da mi uvaljuješ, nije fer.’“

Profesorka savremene engleske i američke književnosti na tri Braunove knjige koje je čitala ima brojne zamerke.

„U ubedljivo najpopularnijem Da Vinčijevom kodu zaplet ne uspeva da parira dinamičnosti radnje i emotivnom naboju – surovo zvuči kad kažete da je glavni adut knjige čitaočev nedostatak opšte kulture, ali to je zaista slučaj.

„Anđeli i demoni barataju korpusom znanja iz religije, istorije i nauke, zbog čega se radnja neminovno usložnjava i na trenutke postaje troma, dok bi u Digitalnoj tvrđavi spor ritam i plitkost u motivaciji junaka odbili čitaoca da knjiga ne metaforizuje informatički terorizam kao smrtnu opasnost današnjice.“

Braun, kako kaže Gordić Petković, piše „popularno, lako čitljivo i lako zaboravljivo štivo“, kao i da njegove knjige „nisu onih koje čitaoci čuvaju“.

Nikada neće biti klasik, ističe.

„On je medijski fenomen, franšiza i više je tema za istraživače kulture nego teoretičare književnosti.

„To su knjige za situaciona čitanja, koje se proždiru na plaži ili tokom čekanja na aerodromu i onda bez griže savesti ostave u hotelskoj sobi.“

• Gde i kome pokloniti stare knjige u Srbiji
• Šta za biblioteke i čitaoce znači otkup knjiga na ćirilici
• Leposava Mijušković: Zaboravljena književnica koja je pisala o ljubavi dve žene

Tajna nad tajnama

I kakva je presuda za novu knjigu?

Malo mi je meh, da se tako stručno izrazim.

Sve je isto – Robert Langdon je tu, Miki Maus sat na ruci je tu, škakljiva tema je tu, jurnjava po, ovog puta, Pragu – check, dramatični obrt na kraju – check.

Sve super, po to sam došao.

Ali mi i nešto nedostaje, nije mi dovoljno denbraunovski, nedostaje mi malo masona, iluminata, kriptografije, drevnih artefakata u podu crkve.

Ili barem adekvatne njihove zamene, pošto je sve ovo već iskoristio.

Pritom, prilično je obimna – ima skoro 700 strana i to onog većeg formata – i moram da priznam da mi se, izračunajte sad ovo dobro, prva polovina poslednje trećine malo vukla.

Dobro, dosta je, hajde da vidimo taj rasplet, pomislio sam par puta.

Ne znam da li je to do mene, ili do njega, ali tako je bilo.

Vidim i po internetu da su kritike Gardijana i Telegrafa prilično oštre.

„Fantastičan roman, njegovo najplodnije i najzrelije delo“, kaže Brankica Đukić iz izdavačke kuće Solaris, koja u Srbiji objavljuje Braunova dela, za BBC.

Naziva ga „fenomenom i piscem kakav se skoro neće pojaviti na ovoj planeti“.

Pritom je, ističe, i susretima veoma profesionalan i ljubazan, iako je „pisac tih razmera i interesovanja“.

Moj prijatelj Uki se za to vreme raduje da čita Tajnu nad tajnama i kroz nju poseti Prag.

„Nije me stid da volim romane Dena Brauna“, ističe.

„Volim ih zato što ne pretenduju da budu ništa više od onoga što zaista jesu, a to su pop-trileri, i to odlični pop-trileri.

„Postoji mnogo boljih pisaca, onih koji bolje poznaju stilistiku, oblikuju rečenice, pišu dijaloge, lome poglavlja, osmišljavaju zaplete, ali ne postoji niko ko romane Dena Brauna piše bolje od Dena Brauna.“

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Srpski naučnik otkriva tajne Šekspirovih otrova
• Biblioterapija: „Čitajući knjigu čitamo sami sebe“
• Ko su masoni u Srbiji i šta rade
• Knjižare, neodoljive Meke koje ne gube čar
• ‘Prešli su’: Kako se stripom čuva sećanje na Srebrenicu
• Književni klubovi u Srbiji: Sloboda bez akademske ozbiljnosti
• Ima li nade za enciklopedije u eri interneta i pametnih telefona
• Kako je zavera o Iluminatima slučajno izmišljena