Zašto sportski udarci u glavu mogu da dovedu do Parkinsonove i Alchajmerove bolesti
Ako ste fudbaler, nema većeg uzbuđenja nego kad skočite ka loptu koja juri na vas velikom brzinom, odigrate glavom i uputite je u mrežu, postigavši gol za vaš tim.
A opet je sve više dokaza da neprestano igranje glavom dovodi do povrede mozga koja se manifestuje decenijama kasnije kao Alchajmerova ili Parkinsonova bolest i bolest motornog neurona.
Opasnosti kontaktnog sporta poznate su već skoro 100 godina.
Američki patolog Harison Martlend je 1928. godine objavio naučni članak u kom je tvrdio da, „već neko vreme, ljubitelji borbi i promoteri priznaju da se među trofejnim bokserima dešava neobično stanje kada govore, rečnikom iz ringa, o ‘omamljenosti od udarca’“.
Simptomi su podrazumevali posrtanje u hodu i mentalnu zbunjenost, a najčešći su bili kod „sporih boraca, koji su obično loši bokseri i primaju značajnu količinu kažnjavanja u glavu.“
U nekim slučajevima, opijenost od udarca uznapredovala bi do demencije, kasnije klasifikovane kao „dementia pugilistica“ – tip demencije koji se dešava kod boksera koji su pretrpeli veliki broj povreda glave.
Isprva se mislilo da se problem svodi samo na svet boksa.
Ali skorašnjim decenijama taj se stav promenio.
Fudbaler Vest Bromvič Albiona i engleske reprezentacije Džef Astl je 2002. godine umro u 59. godini nakon što mu je postavljena dijagnoza rane demencije.
U Americi za to vreme, igrač američkog fudbala Majk Vebster umro je iznenada u 50. godini od kognitivnog nazadovanja i drugih simptoma nalik Parkinsonovoj bolesti.
U oba slučaja, pregled mozga ovih sportskih zvezda pokazao je da su umrli od hronične traumatične encefalopatije (CTE) – savremenijeg izraza koji je zamenio dijagnozu dementia pugilistica.
Bilo je i drugih zapaženih slučajeva.
Bivši igrač Čikago Bersa Dejvid Duerson je 17. februara 2011. godine umro od samoubistva nakon što je patio od depresije.
Naknadna analiza njegovog mozga je pokazala da je i on imao CTE.
„CTE je zaista specifični oblik degenerativne moždane patologije, zato što je vidimo samo kod ljudi sa istorijatom povreda glave ili udaraca glavom“, kaže Vili Stjuart, specijalista za neuropatologiju na Univerzitetu u Glazgovu, u Velikoj Britaniji.
Ovo stanje je takođe prepoznatljivo zato što ako pogledate u mikroskop, videćete određeni obrazac abnormalnog taloženja proteina zvanog tau u mozgu.
„Najbolji način da se ustanovi da li bi neko mogao da ima CTE je da mu postavite pitanje ‘jeste li ikada igrali fudbal?’ ili ‘jeste li ikada igrali ragbi?’ Zato što ako ste profesionalni fudbaler i imate demenciju, onda su šanse da imate CTE u mozgu veoma visoke“, kaže Stjuart.
Od 2008. godine, En Meki, profesorka neurologije i patologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Bostonu poziva bivše sportiste da učestvuju u istraživačkim studijama da bi naučili kako da postave dijagnozu i leče CTE.
Meki i njene kolege su 2023. godine analizirali donirane mozgove 376 bivših igrača američke Nacionalne fudbalske lige (NFL) i pronašli da je neverovatnih 91,7 odsto njih imalo CTE.
Kontingent je sadržao bivšeg kvoterbeka Filadelfija Iglsa Rika Aringtona, koji je igrao za tim između 1970. i 1973. godine, i bivšeg odbrambenog igrača Kanzas Siti Čifsa Eda Lotamera, koji je igrao na prvom Super Boulu.
Ovo ne predstavlja pravi rizik od dobijanja CTE-a među igračima američkog fudbala, jer su ljudi koji sumnjaju da bi mogli da imaju ovo stanje možda skloniji da doniraju mozak u naučne svrhe.
- Možemo li da promenimo kako nam stari mozak? Ovi naučnici tvrde da je moguće
- Pet načina da prepoznate simptome Alchajmera
- Parkinsonova bolest: „Od nje se ne umire, ali se s njom umire“
Međutim, konteksta radi, prisustvo CTE-a među opštom populacijom je manje od 1 odsto.
Meki je takođe postavila dijagnozu CTE kod bivših igrača bejzbola, biciklista i zvezda hokeja na ledu.
U svim slučajevima, zajednički sadržalac bili su ponovljeni udarci u glavu.
Međutim, tu se ne radi samo o CTE.
Udaranje lopte glavom takođe je povezano sa drugim degenerativnim moždanim stanjima.
U sklopu tekuće studije Uticaja fudbala na doživotno zdravlje i rizik od demencije (Field) koju on vodi od 2019. godine, Stjuart i njegov tim su proučili zdravstvene kartone skoro 8.000 bivših škotskih profesionalnih fudbalera i uporedili ih sa 23.000 članova opšte populacije.
„Uzeli smo naše fudbalere i uporedili ih sa ljudima u zajednici koju su rođeni iste godine, i živeli su otprilike u istim oblastima“, kaže Stjuart.
„Na svakog fudbalera smo imali tri uparene kontrolne osobe, tako da smo imali dobru predstavu o tome kako normalno zdravlje i starenje treba da izgledaju.“
Studija je pokazala da su bivši profesionalni fudbaleri više nego pet puta skloniji da dobiju Alchajmerovu bolest; četiri puta su skloniji da boluju od bolesti motornog neurona; i dvaput skloniji da dobiju Parkinsonovu bolest, za razliku od ljudi istog godišta iz opšte populacije.
Sveukupno gledano, bivši profesionalni fudbaleri su imali 3,5 puta više šanse da umru zbog neke neurodegenerativne bolesti nego što je očekivano.
„Rizik je najveći na igračkim položajima na kojima smo videli najviše igranja glavom“, kaže Stjuart.
„Dakle, odbrambeni igrači su u mnogo većem riziku od napadača, a ako ste golman, u riziku ste otprilike kao i bilo ko drugi u opštoj populaciji.“
Stjuartovo istraživanje takođe je pokazalo da što duže osoba igra profesionalni fudbal, rizik je veći, varirajući od otprilike dvostrukog rizika kod onih sa najkraćim karijerama, do oko petostrukog povećanje kod onih sa najdužim karijerama.
Bivši igrači međunarodne ragbi unije takođe su u većem riziku od neurodegenerativnih bolesti.
- Da li su vrhunski sportisti zdravi ljudi
- Mogu li virusi da sadrže lek za Alchajmerovu bolest
- Francusko selo u kojem svi imaju demenciju
Šta je, dakle, u vezi sa udaranjem lopte glavom ono što je toliko štetno po mozak?
CTE ima običaj da bude postavljen kao dijagnoza tek nakon smrti, jer ostavlja indikativne čvorove abnormalnog proteina po imenu tau u cerebralnom korteksu obolelih.
Međutim, Majkl Lipton, profesor radiologije u Medicinskom centru Irving na Univerzitetu Kolumbija (CUIMC) koristio je magnetnu rezonancu (MRI) za skeniranje mozgova da bi pronašao rane znake ovog stanje kod mladih amaterskih fudbalera.
„Angažovali smo ljude koji su stariji od 18 godina i koji igraju u nekoj vrsti organizovane grupe – tako da to može da bude univerzitetski tim, ali je češće bila rekreativna liga“, kaže Lipton.
„Imamo mnogo ljudi koji uopšte ne udaraju loptu glavom i neke koji udaraju loptu hiljadama puta godišnje.“
Njegovo istraživanje je pokazalo da igrači koji udaraju loptu glavom češće imaju ne samo lošije rezultate na testovima učenja i pamćenja, već pokazuju i jasne znake oštećenja u delu mozga neposredno iza čela – u oblasti poznatoj kao orbitofrontalni korteks.
„To je deo vašeg mozga koji je neposredno iznad vaših očnih duplji“, kaže Lipton.
Spoljni sloj orbitofrontalnog korteksa, koji se sastoji od bele materije, čini se da je posebno ranjiv.
„Bela materija je poput mreže koja prekriva ljudski mozak, sastavljena od veoma finih filamenata zvanih aksoni koji prenose informacije“, kaže Lipton.
Ovi fini filamenti su veoma ranjivi na rapidno ubrzanje uzrokovano naglom silom.
Iznenadna promena brzine glave tokom udarca dovodi do toga da mozak rikošetira unutar lobanje, razvlačeći aksone, i narušavajući njihovu konektivnost.
„Ako zamislite igranjem glavom, samo udaranje lopte je relativno blago – ne izaziva frakturu lobanje niti krvarenje u mozgu, niti bilo kakvu očiglednu povredu, ali ono što učini ima potencijal prenese silu kroz čitav mozak“, kaže Lipton.
„Ta sila prisiljava mozak unutar lobanje da se udaljava od tačke udarca.
„A mozak je izuzetno mekan – maltene konzistencije želatina – i zato kad mozak primi jedan udarac kao što je ovaj, on će se kompresovati, izvrnuti i deformisati, a to izlaže aksone velikom naporu.“
Naknadno istraživanje Liptona i kolega pokazalo je da je jaz između bele i sive mase u orbitofrontalnom korteksu taj koji pretrpi najviše štete od igranja glavom.
Najčešći igrači glavom, koji su prijavili da su udarili loptu glavom više od 1.000 godišnje, imali su značajno više oštećenja u toj moždanoj oblasti.
To je verovatno zato što sive i bele mase imaju različitu gustinu i pomeraju se različitim brzinama kad se udara lopta.
To stvara čistu silu između dva tipa tkiva.
Mi, međutim, ne znamo šta se dešava posle toga.
„Naše istraživanje pokazuje da se kod ovih relativno mladih, zdravih ljudi, nešto dešava u mozgu, ali ne izaziva bolest u tom trenutku“, kaže Lipton.
Neki od ovih pojedinaca bi mogli da razviju stanja kao što su CTE, Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest ili bolest motornog neurona.
Ali mnogi od njih to ne čine.
Baš kao i zbog broja puta kada osoba udari glavom loptu za životnog veka, isto je tako moguće da su neki ljudi ranjiviji od drugih zbog kombinacije genetike i faktora životnog stila.
Kod onih kod kojih dođe do neurodegenerativne bolesti, jedna hipoteza je da ponovljeni udarci u mozak mogu da oštete njihove krvne sudove, ili pokrenu proces hronične inflamacije koji na kraju dovede do bolesti.
„Kao reakcija na oštećenje vlakana i krvnih sudova, javlja se isceliteljska reakcija mozga [inflamacija] da bi pokušala to da popravi“, kaže Stjuart.
„Moguće je da se krvni sudovi ne oporave kako treba, tako da su hronično propustljivi i propuštaju stvari koje ne bi smele da stignu do mozga. Ili bi moglo biti da se isceliteljska inflamacija nikad ne isključi onako kako bi trebalo i na kraju završite sa hroničnim inflamatornim procesom.“
Ili je moguće da oštećenje na neuronima dovodi do toga da oni propadnu i umru, izazvavši vremenom sve više i više problema.
„Verovatno se radi o mešavini svega toga što dovodi do dugoročnih problema, ali to je ono što mi pokušavamo da razlučimo“, kaže Stjuart.
Šta, dakle, možemo da uradimo da zaštitimo sportiste i amaterske sportske igrače od demencije kasnije u životu?
Tehnologija bi mogla tu biti od pomoći.
Na primer, istraživači sa Univerziteta Stenford u Kaliforniji dizajniraju kacige za američki fudbal sa ugrađenim tečnim ublaživačima udaraca, koji navodno ublažavaju udarac u glavu za oko 30 odsto.
Smanjenje igranja glavom takođe bi moglo da odigra izvesnu ulogu.
U Velikoj Britaniji, kao posledica Stujartovog istraživanja, igranje glavom je izbačeno iz omladinskog fudbala.
Njegova grupa je takođe pokrenula uspešnu kampanju za smanjenje količine igranja glavom koje se odigrava na treninzima tokom nedelje
„Ono što smo otkrili kad smo razgovarali sa fudbalerima bilo je da su tokom karijere igrali glavom možda 70.000 puta. Ali samo je nekoliko hiljada tih bilo tokom utakmica.“
„To je 68.000 udaraca glavom tokom nedelje na koje niko ne obraća pažnju, zato ajde da se rešimo onoliko njih koliko možemo.“
Međutim, kao i uvek, prevencija je najbolji lek.
„Kad bismo samo prestali da udaramo glavom o stvari, onda bi taj rizik spao na nulu, ali u praktičnom smislu, teško je ubediti ljude da to urade“, kaže Stjuart.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
