Dokumentarni film o niškoj sceni postao priča o gubitku prostora, izazovima i neiskorišćenim gradskim objektima

Prvobitno zamišljen kao film o nezavisnoj muzičkoj sceni u Nišu, dokumentarni film Scena bez prostora autorskog tandema Rebeka Duras i Robert Kasumović prerastao je u svedočanstvo borbe za njen opstanak. Zatvaranje AKC Fuzz-a postalo je simbol šireg problema – zapostavljanja javnih dobara i mladih stvaralaca, koji, i bez prostora, ne odustaju od muzike i zajedništva. Nakon projekcije, autori i jedan od osnivača Alternativno kulturnog centra, Aleksandar Mijalković, zaključili su da je sudbina Fuzz-a pokazatelj koliko su javni prostori ključni za kulturu, ali i koliko se lako mogu izgubiti ako se za njih ne bori.

Ideja je bila šira – prikaz nezavisne scene u Nišu u svom punom obimu, međutim, vesti o zatvaranju Fuzz-a promenile su tok filma, ali i način razmišljanja njegovih autora.

Mi smo godinu dana razmišljali da želimo raditi film o nezavisnoj muzičkoj sceni u Nišu kao celini. Da prikažemo scenu čiji smo deo i fanovi, a koja je zapuštena od strane javnosti i da rušimo stereotipe. Postoji alternativna scena koja je jača od mnogih gradova u kojima sam živela, a živela sam i u Zagrebu. Hteli smo to dočarati, ali na opširniji način, kada smo napravili nacrte, stigla je informacija da se AKC Fuzz zatvara preko noći – rekla je Rebeka Duras.

Taj trenutak je, kaže, film usmerio sa priče o sceni na borbu za njen opstanak. U fokusu su ostali oni koji ne odustaju, iako su bez infrastrukture. Po njenim rečima, čak i u nedostatku prostora, stvaranje ne prestaje – samo menja oblik.

Možda nemamo više AKC Fuzz, ali to ne znači da su sve gitare u podrumu. To je bio cilj da pokažemo u našem filmu. Ljudi se drugačije snalaze i opstanu. Fuzz je bio unikatno mesto, jer žanrovski ratovi nisu postojali. Nije bilo generacijskih ratova, ali je generalno bilo ljudi svih generacija i interesovanja. To je značajno, jer nama nas dovoljno da se delimo, već se moramo međusobno podržati. Mi smo ovaj film snimali pre pada nadstrešnice i pre studentskih blokada i dosta toga o čemu pričamo u filmu, sada ima drugačiji kontekst. Niko u oktobru nije očekivao da će se to desiti. Sada se politiziraju neka pitanja vezana za život mladih koja se ranije nisu pričala na taj način – kaže Duras.

Aleksandar Mijalković, osnivač AKC Fuzz-a koji je zvanično prestao da postoji 28. decembra prošle godine, seća se momenta kada je stigla odluka o zatvaranju i ističe da su imali zakazane nastupe mesecima unapred. Promena namene prostora došla je bez najave – i bez mogućnosti za pripremu.

S obzirom na to da je bilo kao grom iz vedra neba, bilo je nezgodno. Ako prestajemo sa radom, pojedine turneje bendova bismo možda poremetili time da taj dan neće imati svirku. Velika je odgovornost sa naše strane bila. Kada smo počeli treću sezonu, stigla je poruka da prestajemo zbog prostora. Kada se sve zatvorilo mogu da kažem da kristalnije gledam na celu priču, jer veći broj ljudi koji je učestvovao u priči i pojavljivao se tamo, zna za značaj, naročito kada oni koji su na sceni od ranije kažu da takav klub nije postojao 20 godina. Nadam se da nećemo čekati još 20 godina da se nešto slično otvori na ovom prostoru – rekao je Mijalković.

Fuzz je bio više od bine – bio je ulazna tačka za desetine mladih bendova, prostor za druženje i formiranje publike. Mijalković primećuje da upravo zahvaljujući tom duhu mnogi muzičari i dalje opstaju, iako više “nemaju dom”.

Kada sam saznao da će se Fuzz zatvoriti obavio sam mnogo razgovora. Bio sam čak i na razgovoru sa čelnicima Grada, bilo je ponude, ali sam odlučio da ne ulazim u pregovore, iako bi to značilo da AKC Fuzz neće postojati. Ne želim sarađivati sa onima koji su protiv mladosti, kreativnosti, bunta i generalno života. I da sam pristao, nama to ne bi bilo okej, jer ti prostori gradski nisu dostupni da konstantno imamo naše programe, niti komercijalizovani da se prodaje piće unutra. Prodaja ulaznica bi se delila drugačija, a nama je najbitnije da njima obezbedimo novac bendovima za najosnovnije troškove – ističe Aleksandar.

Na širem planu, film dotiče i pitanje upravljanja javnim dobrima ističe Robert Kasumović, koautor filma. Kako je rekao, problem nije samo zatvaranje jednog prostora, već sistemsko zapostavljanje kulturnih potreba zajednice.

Imate prostore u Gradu koji su državno ili javno vlasništvo i koji su sada privatn, gde o njima ne odlučujemo svi nego pojedinci. Grad je mogao da ustupi prostor mladoj sceni da ga koristi. Ne da ga prodaje, već da im dopusti da upravljaju njime kako god misle da je najbolje. Uz to da su dužni da u ime Grada organizuju neke manifestacije i daju društveni doprinos i plaćaju simboličnu kiriju – rekao je Kasumović.

On ističe da se javni prostori sve češće zloupotrebljavaju kroz sumnjive privatizacije, dok zajednica ostaje bez glasa. U takvom kontekstu, zatvaranje Fuzz-a postaje simptom dubljeg nerazumevanja između institucija i nezavisne kulture.

Grad nije pokazao interesovanje za alternativno-kulturnom zajednicom i tu postoji jedno suštinsko nerazumevanje. Potrebne su suštinske promene u vidu promena politika i odnosa prema javnim dobrima i javnim prostorima i nasleđu koje nam je ostalo. Međutim, nisam siguran da postoji opcija gde možemo da uđemo u saradnju sa gradskim strukturama a da to ne bude ispolitizovano i iskorišćeno u negativnom smislu i da budemo primoravani da radimo nešto što ne želimo. To onda nije alternativna kultura, niti kultura, već neka druga stvar – zaključuje Kasumović.

Iako su akteri niške alternativne scene poslednjih godina u napuštenim javnim prostorima bivših industrijskih zona organizovali koncerte, festivale i razvijali talente, muzičari, novinari i sociolozi iz Niša smatraju da je kultura u Nišu geotiozvana, ali ne zbog toga što se klubovi nalaze na obodima grada, već zbog višedecenijskog zanemarivanja i marginalizovanja.

Entuzijazam pojedinaca i grupa da zauzmu i iskoriste prazne, napuštene gradske objekate smatraju da je posebno važan, kao i to da se time generišu nove urbane zone za socijalizaciju mladih u duhu drugačijih, alternativnih vrednosti.