Aleksandar Mojašević

Poznavaoci (ekonomske) istorije dobro su upoznati sa „zlatnom groznicom” koja je tresla Ameriku, Kanadu, Australiju i Južnu Afriku u 19. veku. Dva veka kasnije svedoci smo nove „groznice”, ovoga puta litijumske, i to usred Evrope. Zahvaljujući razvoju tehnologije, na teritoriju Srbije, „koja leži na 200 milijardi dolara rudnog blaga”, kako je to maja ove godine objavio NIN, sjatiše se brojne rudarske i druge multinacionalne kompanije u potrazi za tim „prokletim profitom”.

Ako ste mislili da naslov automatski insinuira nešto i da nekome „lepi” etiketu, grešite. Sami ćete na kraju zaključiti. Prvo da vidimo šta je to igra diktatora.

Tokom užarenog 23. leta 21. veka u “Stradiji” bombastično odjeknu vest: Od septembra u Beogradu besplatni udžbenici i besplatna mesta u vrtićima. Beograđani, i domorodačka manjina i doseljenička većina, kao građani I reda, konačno mogu da odahnu. Kako i ne bi s obzirom na očekivanu (značajnu) uštedu u kućnom budžetu. Taj novac sada mogu da preusmere, recimo, na različite kulturne potrebe: pozorištance, bioskop ili nešto treće.

Mesec maj 2023. u državi Srbiji mesec je tuge, duševnog razdora, rezigniranosti, besa i očaja. Desila su se dva tragična događaja nezapamćena u našoj istoriji. Neviđeni bol okupirao je duše porodica nastradale dece i odraslih, ali i svih onih koji su tih dana duhovno bili sa njima.

Krajem februara 2023. godine, dok je trajala „presudna” bitka na očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta na KiM, u željnom iščekivanju „briselskih vesti”, odigrao se jedan nesvakidašnji događaj koji po značaju i medijskoj pažnji preti da ugrozi ne samo ovaj prvi, nego i raniji naširoko poznati „VKS case”.

Dana 20. januara 2023. dok Srbi po običaju slaviše „najčasnijeg poslednjeg proroka”, naš vrli Predsednik se sastao sa predstavnicima zemalja „Kvinte” i, u ne baš prijatnom razgovoru, progutao „prvu gorku pilulu”. „Gorki list”, inicijalno tzv. francusko-nemački, a kasnije „evropski” predlog, bejaše predočen našem glavnom Pregovaraču.

Dan 25. februar 2022. biće upisan u anale značajnih istorijskih datuma, kao između ostalog i 24. mart 1999. godine. Tog februarskog jutra napadnuta je suverena država iz vazduha, sa kopna i mora. Napadač RF napad naziva „specijalnom vojnom operacijom” (SVO), a kao razlog navodi „demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine”. Do dan-danas napadi traju, ljudi stradaju i iseljavaju se, a pregovori jedan za drugim propadaju. Niko ne može predvideti kraj.

Dan 16. januar 2022. ostaće zabeležen po tome što su građani imali priliku na „vežbaju” neposrednu demokratiju, na čemu im je tik po okončanju referenduma čestitao ni manje ni više nego Predsednik RS sa proširenim ustavnim ovlašćenjem – saopštavanjem rezultata referenduma. Ustav beše de facto promenjen odmah po okončanju procedure za izmenu istog.

Režim doživi „epifaniju”, uvide nakaradnost „tamo nekih zakona”, koji bi, da nije bilo sveopšte pobune, glat’ prošli u „predstavničkom domu”, sa ili bez javne rasprave. Ma, kakva „rasprava”, a naročito „javna”, nismo mi u kafani, u ime naroda saopšti napredno-radikalski narodni opunomoćenik.

Pravo je „čudna” stvar. Kažu: „dva pravnika, tri mišljenja”. Zašto je to tako? Zašto je pravo toliko podložno različitom tumačenju? Prost odgovor bi bio: Zato što oni koji ga tumače imaju različite interese!

Dana 11. avgusta 2021. u jutarnjim časovima na televiziji Prva Ministar za brigu o porodici Ratko Dmitrović (RD ili „Rađaj Decu”), sa zabrinutim izrazom lica izjavi da je u 90 odsto slučajeva presudna uloga žene u borbi protiv negativnog prirodnog priraštaja. Emisiju, koja je inače dostupna na Jutjub kanalu, prati pompezan naslov „Šta mi njima još da damo da rode treće dete?”

Početkom jula 2021, a da se još nisu ni stišale strasti oko Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (ZPP), kao grom iz vedra neba odjeknu nova vest. Naši “parlamentarci” pripremaju autentična tumačenja triju zakona.

A mi jadni, ubismo se i briselskim sporazumevanjem i klečanjem u „Ovalnom kabinetu”, i opet, ništa. Neće, pa neće. Dobro, da ne budemo toliko na kraj srca, blesne tu i tamo po koji tržni centar, o putevima da ne pričamo, a šta tek reći o „borbi protiv organizovanog kriminala”.

Baš na dan Svetog Stefana, 9. januara zime Gospodnje, tik nakon održanog protesta s pravom ogorčenih građana, negde oko 20 časova, izveo sam svoje dete da uživo vidi sneg kako pada. Na raskrsnici u samom centru Niša, kod Hrama Svetog Luke, regularno čekajući na inače veoma “dugačkom” semaforu, prolete pored nas crni auto zatamnjenih stakala (BMW ili AUDI) brzinom bar duplo većom od dozvoljene.

31. avgust 2020. leta Gospodnjeg, istorijski beše dan. Još jedan negativan lik polako silazi sa istorijske pozornice. Ovoga puta predstava beše odigrana u nama susednoj “Montagna Negra”, pardon, Crnoj Gori. “Crna trojka” – Dritan-Aleksa-Ranko (skr. DAR), uz logističku podršku Đeda, na talasima “Litija”, a uz svesrdnu podršku “Korone”, okrenu istorijski točak i on se zaustavi na broju 13 – nesrećnom po “Milogorce” i samoga Despota Mila, koga od milošte zovu “Milosrbac”.

21. jun 2020. Istorijski beše dan. Najubedljivija pobeda u istoriji višestranačja u Srbiji. U trci za 250 poslaničkih mesta, jedna lista, tačnije Jedan Čovek (u daljem tekstu: JČ), osvojila(o) je 188 mandata. Malo li je – rekao bi svaki iole nepristrasni posmatrač.

Sećate li se Dositejeve basne “Dva jarca”? Za one koji se ne sećaju, evo kratkog sižea: Srela se na brvnu dva jarca. Jedan reče: “Skloni se ti!”. A drugi: “E neću, skloni se ti!”. Jedan savi rogove, a drugi se naroguši. Grunuše rogovima i jedan i drugi, i OBA PADOŠE U VODU! TRAS!

U vezi sa ovim je i strah od toga da zdravstveni sistem ne može da podnese toliki procenat obolelih. Sledi da su siromašnije zemlje, zbog tog straha, preuzele oštrije mere, koje su se do sada pokazale efikasnim u smislu minimizacije broja preminulih. No, da li je oštrina mera ključna u celoj ovoj priči?

Ovo je čista „Darvinova priča” – treba (pre)živeti! Neka od onih mudrih glava, koje čitamo samo kada nas muka natera (a neki ni tada!), a do tada gledamo Mesija i Ronalda (i punimo im džepove), rekla je da su strah i krivica ontičke kategorije. I zaista, zdravorazumski gledano, sudeći bar po njegovoj učestalosti, strah to i jeste. Čega se sve ljudi plaše, teško je napraviti listu.

Kada sam bio klinac (u onom post mortem Titovom vremenu) u mom selu za vreme „litija” (događaj oko važnih slava), okupljali smo se na seoskim raskrsnicama, palili neku slamu, zezali se – bilo je totalno zabavno, a da pritom nismo ni znali šta one stvarno predstavljaju. Sada, litije su očigledno ponovo u modi, a za njihovo značenje ne moramo da okrećemo rečnike – ono se samo nameće.