Ostali smo bez jednog Vranja, a kamoli bez Šangajske liste

U 2018. godini 51.000 ljudi je napustila Srbiju i preselila se u neku od zemalja Evropske unije.

To su zvanični podaci Eurostata, statističke baze EU i tiču se samo država članica Unije. Još nema tačne brojke koliko je naših državljana prošle godine sreću potražilo “preko bare” - u Americi ili Kanadi. Koliko je njih u Dubaiju, Emiratima ili Kini.

Samo cifra od 51.000 je celo jedno Vranje. Čitav grad je nestao za samo godinu dana!

To su uglavnom ljudi u najboljem periodu života. Periodu u kojem bi trebalo da stvaraju porodice i rade na poboljšanju demografske slike Srbije, ali umesto u svojoj, gnezdo će svijati u nekoj drugoj državi.

Veliki procenat njih je sa fakultetskim diplomama. Mnogi sa državnih fakulteta. U neke je Srbija ulagala tokom školovanja, ali umesto njoj, znanje će podariti Nemačkoj, Kanadi, Švedskoj…

Ti ljudi su jednostavno shvatili poruku koju im je poslala država - umesto vašeg, potrebnije nam je znanje onih koji su diplome kupili. Onih koji su radove plagirali. Onih koji su koruptivni, ali i dalje su dekani. Onih koji se šlihtaju, onih koji “nalseđuju” radna mesta.

Od njih ćemo praviti naučnike, ministre i guvernere. Njima ćemo dati doživotne funkcije dekana. Oni će biti naša akademska zajednica. Naša intelektualna elita koja će brinuti o budućnosti Srbije i valjda pojačati sjaj “zlatnog doba”.

I onda dođu rezultati međunarodnih institucija i vidimo da je, na primer, na čuvenoj Šangajskoj listi beogradski Univerzitet pao, da je pao i kragujevački, a niškog više tamo i nema.

Da li se upalila “crvena lampica” ili se i to iskoristilo u svrhu populizma, uglavnom ekspresno je organizovan sastanak sa profesorom Stojanom Radenovićem, kada je predsednik Aleksandar Vučić obećao više novca i bolje uslove za naučne radnike.

Odmah je pozvan i naš Leskovčanin, genetičar Miodrag Stojković trenutno angažovan na Harvardu, koji je dostojanstveno odbio kontakt sa ministrom prosvete Mladenom Šarčevićem, rekavši da je ministar imao njegov broj telefona i dok je bio u Srbiji. Izgleda da ga tada niko nije zvao. Možda nisu znali pozivni za Leskovac?

Da politika “sve rešavamo novcem” u slučaju nauke i zaustavljanja iseljavanja ljudi neće dati puno rezultata, videlo se već trećeg dana od pokretanja akademske akcije. Naime, profesori Radenović i Stojković “proprani” su kroz tabloide.

Radenović, koji je pružio ruku vladajućoj strukturi sa željom da pomogne nauci, dobio je naslovnu stranu tabloida u kojoj je izjednačen sa Vučićem po napadima. Šta god to značilo. Stojković je, sa druge strane, anatemisan i etiketiran pošto je odbio saradnju.

Stvar je jasna. Nećemo ništa uraditi po pitanju bilo kakvog akademskog ili intelektualnog napretka, službenog u smislu univerziteta, ili uopšte društvenog, niti ćemo zadržati ljude u Srbiji dok ne promenimo sistem.

Da se krene od lažnih doktora nauka i plagijatora. Da se kaže jasno i glasno ko su oni i kako su došli do diploma. Da oni snose odgovornost. Da budu prvi primer negativnog u društvu, a ne primer kako brzo doći do lagodnog života i boljeg društvenog statusa.

Da se poštuju institucije i zakoni države i da oni koji su korumpirani snose odgovornost i ne upravljaju školama, fakultetima i univerzitetima. Da se od obrazovnih ustanova ne prave porodične prćije i univerzitetske monarhije gde se profesorska mesta nasleđuju po porodičnoj liniji.

I tek onda da se daje novac. Puno novca za nauku i obrazovanje. Na konkursima koji nisu namešteni i gde svi imaju jednake šanse bez obzira na porodično stablo i društveni status. Što je najvažnije, te ljude onda slušati i slediti. Tek tada će, možda, i neki svojevoljno da se vrate iz inostranstva. Nadajmo se sa porodicama.

Ali šta ćemo ako vladajuća struktura suštinski to ne želi? Šta ako je ovaj nakaradni sistem “kome se ne sviđa može da ide” i “bez pomuke ide nam od ruke” baš po njihovoj meri?