O novinarstvu, s povodom

Državi nije trebalo ni 15 godina da, uz nesebičnu pomoć „gospodina Legije“ otkrije ko je osumnjičen da je potegao pištolj (17 puta) u Slavka Ćuruviju.

Da li će iko ikada utvrditi ko je sve kriv za ubistvo jedne profesije u Srbiji – novinarstva? Ubijali su ga polako, sistematično... Ubijali su ga svi: država, političari, tajkuni, istaknuti medijski radnici, nezamenljivi državni novinari, medijski magnati, analitičari, nevladine organizacije, novinarska udruženja, oni koji treba da edukuju novinare, sami „poslenici javne reči“...

I, svako je tu imao neki interes, uglavnom lični, eventualno parcijalni, svakako materijalni.

Država se oslobodila "korektiva vlasti", što bi novinarstvo trebalo da bude prema knjigama po kojima su neki od nas učili.

Političari su dobili poslušnike koji samo povlažujući, klimaju glavom i sa obožavanjem gledaju dok postavljaju unapred dogovorena pitanja.

Medijski magnati su uspeli da nametnu svoj "koncept novinarstva", oličen u buđenju najnižih osećanja i promovisanju polusveta i površnosti, otvarajući tako put za manipulisanje, uz pomoć "čarobne kutije", šerova i istraživanja javnog mnjenja.

Tajkunima je omogućeno da, za sitne novce, naruče i dobiju plaćenike koji svoj talenat traće na naručene teme i zadatke u prljavim kampanjama koje za cilj imaju samo ličnu korist i promociju.

Istaknuti medijski radnici ili nezamenljivi državni novinari, perjanice srpskog novinarstva, osim na ličnoj promociji i obezbeđivanju materijalne sigurnosti za svoje potomstvo isticali su se u "pripremanju terena" za neke važne događaje, u odvraćanju pažnje javnosti od krucijalnih, egzistencijalnih tema fabrikovanjem "skandala" i ekskluzivnih informacija "iz izvora bliskih vlasti".

Mnogobrojni tzv. analitičari, srpska varijanta gatara koje umesto u kristalnu kuglu gledaju u kameru i trude se da izgledaju pametno, sve objašnjavaju ili propustima prethodne vlasti, ili konstelacijom odnosa političkih snaga u svetu, eventualno neopravdanim zahtevima EU.

Nevladinim organizacijama odgovara stanje posrnulog novinarstva zbog bojazni da ih slobodni mediji ne propituju gde su se denule silne milijarde evra koje su ušle u ovu zemlju preko projekata koje su finansirali stranci.

Novinarska udruženja se uglavnom bave podelom spratova u zgradi u Resavskoj ulici, jer od članarine ipak ne može baš dobro da se živi. Uspeli su, ruku na srce da se izbore za novinarski popust od 20-tak posto na autobusku kartu (ukoliko imate uredno plaćenu članarinu), reaguju uredno saopštenjima kada su ugroženi njihovi drugari, objasnjavaju, ne baš uspešno zašto treba pogasiti sva lokalna glasila u Srbiji, osim u Beogradu... I, ne nude nikakvo rešenje, bar ne suvislo.

Pojedini fakulteti koji edukuju novinare svojim programima nisu predvideli ni jedan politički, ekonomski ili pravni predmet, tako da dobijamo diplomirane novinare koji nemaju teorijsku osnovu o najbitnijim pitanjima funkcionisanja države, pa tako ne mogu ni da je kontrolišu.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, krivi smo mi, novinari - "krivi smo sto smo ih pustili". Dozvolili smo da nam profesija bude najnezaštićenija, da svako ko uhvati mikrofon ili olovku i blok može sebe da nazove novinarom.

Novinarstvo bi trebalo da se bavi pitanjima od opšteg interesa, da traži odgovore u ime građana, da ukazuje na greške, da nudi rešenja... Za sve to je potrebno verifikovano predznanje koje kontroliše neko državno telo zaduženo za izadavanje licenci.

Status novinara sa licencom mora da štiti kredibilni sindikat koji ne bi dozvolio da njegovi članovi rade za 20-ak hiljada dinara i bez ugovora. Mora da postoji mreža lokalnih javnih medija koji će imati stabilne uslove finansiranja ali i potpunu uredjivačku slobodu, što bi značilo da ne mogu urednici i direktori da se postavljaju partijskim fermanima.

Srbija nije demokratsko društvo. Neće ni biti, bez obzira na sve uspehe u borbi protiv korupcije i kriminala, približavanju EU, reformi pravosudja i sl. sve dok ne oslobodi medije ekonomskog, partijskog i svakog drugog pritiska.

Kolege novinari, niko nam neće na tacni dati ono što nam pripada. Moramo da se borimo za bolje uslove rada, veću slobodu, za dostojanstvo profesije.. Ja to radim na ovaj način.