Zamka zvana autonomija

Još jedna zaboravljena priča, zatrpana regionalizacijama, decentralizacijama, subvencijama i svakojakim lingvističkim đubretom koje služi da još više zamuti i onako mutnu sliku koju običan građanin ima o svemu što nam se događa. 

I onda ne treba da nas čudi kada zbog tog i takvog mulja bez ikakvog otpora, kroz Narodnu Skupštinu prođe Zakon o prenosu nadležnosti Vojvodini. I da odmah rasčistimo, kulturna autonomija nacionalnih manjina sa svim pravima koja proističu iz toga od veroispovesti do školstva u ovom tekstu me ne interesuju, kao ni bolesna želja kolonista iz 45-e i njihovih potomaka da budu nekakvi drugi Srbi, verovatno bolji od nas.

Interesuju me efekti ovog zakona koji se polako implementira skoro 2 godine, interesuju me ovi “naši” predstavnici u Skupštini sa juga koji reč ne rekoše i glasaše za zakon koji sistemske ekonomski devastira jug Srbije, za račun severa. Politički aspekti donošenja Statuta Vojvodine su potpuno poznata stvar i tu nema nikakvih nepoznanica, pitanje je vremena kada će najveća greška posle devedesetih dovesti do poslednjeg čina rasturanja Srbije. A do tada i onako siromašna Srbija će debelo plaćati vojvođansku lojalnost i luksuz koji se zove glavni grad Beograd. Šta su to vojvođani sebi obezbedili ovakvom primenom ustavne kategorije koja se zove autonomija:

• Pokrajinsku administraciju koju jug Srbije uopšte ne poznaje i ne zna pravo značenje tog umetnutog nivoa vlasti. Građani Niša treba da znaju da se iz budžeta Srbije plaća nekoliko hiljada zaposlenih, čiji je posao da rasporede i potroše novac koji stigne iz Beograda. Tako da direktno u budžet Vojvodine iz budžeta Srbije dolazi oko 215 milijardi dinara.

• Lokalna samouprava u Vojvodini ima sve prinadležnosti kao i lokalna samouprava na jugu Srbije, dakle Republika finansira i  Niš i Novi Sad po ovom osnovu, s tim što je transfer Novom Sadu duplo veći nego Nišu. Ako uzmemo u obzir da su i izvorni prihodi Novog Sada mnogo veći, jer se u Novi Sad po raznim osnovama upumpava 50 puta više novca u odnosu na Niš, jasno je zašto Novi Sad ima 4 puta veći budžet.

• Kroz ceo proces privatizacije Pokrajina je dobijala 50% sredstava od prodatih preduzeća, dok je ostali deo Srbije imao pravo na 5%. Ako znamo da je novac od privatizacije punio rupe u budžetu Srbije iz kojeg su finansirane potrebe svih građana Srbije, pa i Vojvodine, jasno je da je procenat učešća Pokrajine mnogo veći od tih 50%. Ako je tačan podatak koji su ekonomski analitičari objavili, da je u poslednjih 8 godina u Srbiju ušlo 30 milijardi evra stranih investicija u šta su uključene i privatizacije, i ako uzmemo u obzir broj dobrostojećih preduzeća, kombinata i javnih preduzeća u Vojvodini, bez obzira na kriminalan način kupovine ispod svih razumnih cena kapitala, zemlje itd.., dolazimo do sume od najmanje 3 milijarde evra koji se po osnovu privatizacije slio u budžet Vojvodine. S druge strane ceo jug Srbije nije prihodovao više od 100 miliona evra jer je lokalnim zajednicama ostajalo 5% od cene prodaje ionako propalih preduzeća.

• Da ironija bude potpuna, Vlada Republike Srbije je od prodaje NISa, 90% sredstava ostavila Pokrajini i tako brutalno prekršila Zakon o privatizaciji koji je   diskriminatorski prema unutrašnjosti Srbije. Osnov za prebacivanje još 40% sredstava Vojvodini Vlada je našla u Zakonu o prenosu nadležnosti, i odmah po usvajanju tog Zakona, prebačeno je 160 miliona evra pokrajinskoj administraciji.

• Vojvodina koristi najveći deo agrarnog budžeta koji je više od 30 milijardi dinara. Vojvođanski lobi ministra Dragina ide dotle da blokira projekte koji su odobreni poljoprivrednicima u Nišu i to nekih 7 miliona dinara, što je potpuno zanemarljiv iznos u odnosu na sam agrarni budžet. I ovih 30 milijardi slobodno možete staviti u budžet Vojvodine, jer niko drugi nema pristupa tom novcu.

• Svi infrastrukturni projekti se i dalje finansiraju iz Republičkog budžeta. Mostovi, auto put, regionalni putevi, sportski objekti itd... Ovo se uglavnom finansira iz kredita koji uzima Republika i koji otplaćuju svi građani Srbije.

• Proglašenjem Statuta Vojvodine, oko 150 nadležnosti Republike se prenosi na Pokrajinu, naravno moraće za sve to da se prebaci i novac, jer nema nadležnosti bez para. Da stvar bude gora, i imovina republike prelazi na pokrajinski nivo, tako da će građani Niša vraćati kredite koje je država uzela za izgradnju auto puta Novi Sad – Horgoš, a ukoliko ih put nanese, i putarinu vojvođanskom preduzeću za puteve, jer će to biti vlasništvo Pokrajine. Koliko će takvih primera biti, ostaje da se vidi.

• Budžet grada Niša za 2010 godinu je bio nešto oko 6 milijardi dinara, i sve ostale opštine na jugu Srbije mogu sakupiti još toliko. U 2009 godini država preko svih investicija, sa sve 10 kilometara auto puta kod Bujanovca, nije investirala više od 2 milijarde.

• Na kraju, deficit budžeta Republike Srbije u ovoj godini je projektovan na 3.5% što je 107 milijardi dinara, ne treba biti matematički genije pa doći do računice ko koliko uzima iz budžeta i zbog čega je toliki deficit. I taj deficit će biti pokriven kreditima koje ćemo svi plaćati.

• Ovom prilikom nismo uzeli u obzir Beograd, njihove mostove, Prokope, bolesne planove i projekte i želju da bez obzira na cenu, se otrgnu iz ovog blata koje se zove Srbija. Izgleda da sve ambicije evropljana beogradskih i vojvođana koji žale za Austro-ugarskom, moramo da platimo mi koji želimo da živimo u Srbiji i nije nas sramota da se zovemo Srbima.

• Nasuprot ovih „objektivnih“ okolnosti je naša izvorna glupost niška, jer je duži spisak propuštenih šansi i sitnih duša koji za bakšiš dopuštaju da nam se sve ovo dešava, onih koji su nas doveli rub propasti. Kažu da je i za vreme okupacije 41-e bilo bolje u Nišu nego danas,  oni koji se sećaju.  Verovatno da su u pravu.

     Eto, ne pomenuh ni Boška, ni Mileta, ni Baneta, ni Dušana iako su za sve ovo glasali, ne pomenuh ni niške medije koji ne smeju ni da ih pitaju za šta su glasali, o stručnoj javnosti da i ne govorim, a razlika između severa i juga je svakim danom veća. Na kraju tako je sve i zamišljeno, taj proces ide svojim tokom i bez nekog velikog loma u državi neće se zaustaviti, stečenih prava se niko dobrovoljno ne odriče.