Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

14:32, 17. 10. 2021.

Miloje i Miladin

Autor

Dejan A. Milić, predavač retorike na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu

Svaki oktobar, otkad sam počeo da se razumem u datume, mi je ovakav. Posle 14. oktobra, pa sve do Svetog Luke okrenut je stradalima u Dragincu, Kraljevu, Šumaricama. Ispunjen vajkanjem, tugovanjem, prebrajanjem, osvrtanjem, propitivanjem sebe, vrebanjem svojih jeretičkih misli koje traže da izađu van ...

Za ovo što ću reći, spreman sam na pokudu od mnozine Srba ogrnutih ćilimom nacionalnog.

Može biti opasno, a pitanje je je li korisno zasnivati narodno utemeljenje na nekoj ličnosti, bez obzira na veličinu njenog pregalaštva. Građevine, a ne graditeålji, su temelj narodne čvrstine i napretka. Današnjim jezikom kazano, institucije tvore i naciju i državu. Englesku je održala i ojačala Magna Charta Libertatum, a ne uza zid priterani njen potpisnik, Jovan bez Zemlje. Parlament je Englesku učinio moćnom i trajnom, a ne neki njegov spiker. Institucije izgrađene na geslu “Sloboda, jednakost, bratstvo!” osnov su moderne Francuske, a ne oni koji su s tim geslom na usnama pokretali mehanizam giljotine, svirepo krateći za glavu protivnike. Gunj i opanak, a ne glavari i velmože, zidali su temelje naše (još nedovršene) građevine. To je priznao i sam Pašić u retkim trenucima čestite iskrenosti.

Sebe kao deo srpskog tkiva nerado vezujem za ikoju znamenitu ličnost, posebno ne za one koje su obeležile političku istoriju Srbije. Može povesti na krivi trag a ne zna se je li korisno, rekoh. No, ako bi, ipak, bilo nužno da se opredelim i ako bi bilo nužno da se opredelim ne za jedno, nego za dva srpska imena i da njih uzidam u temelje naše kuće “u sivoj fazi”, onda…

Onda to ne bi bili Simeon i Sava, premda se njima dvojici velikima nikako ne može odreći “oranje prve brazde”. Od njihovog “prvog oranja” mnogo je vode proteklo, da bi ga današnja srpska pamet izvorno (bez tendencioznih glosa, novela i tumačenja) razumela. To ne bi mogli biti ni kumovi, Vožd i Knjaz, iako je njihovim rukama zaljuljana moderna Srbija. Naum im jeste bio dobar, ali su im metodi često bili nevaljašni. Ne bi mi na um došli ni Nikola (Pašić) i Nikolaj (Velimirović). I jedan i drugi gazili su duboke političke virove i, premda su mnogo glagoljili o jedinstvu, sabornosti, bratstvu, češće su mislili na pojedine delove, no na celinu. Vojvode i generale tek ne bih. Oni su bili plaćeni da budu uzorni, a ti što nisu bili uzorni džabe su trošili narodnu muku. Dvoumio bih se teško oko Dositeja i Vuka, iskren sam. Jer, mnogo su truda potrošili da srpsko opštestvo odmaknu od fesa i da nas približe onome što jesmo, a mi im sve vreme samo odmagali…

Ako bi, ipak, bilo nužno da se opredelim, moj izbor bili bi Miloje i Miladin. Profesor i učitelj. Obojica po godinama skoro vrsnici. Obojica pametni, obojica školovani, obojica hrabri. Obojica srpski ratnici u Velikom ratu, iz koga su se vratili sa brojnim odličjem na grudima, kao rezervni oficiri. Obojica čestiti. Obojica, mimo svega toga, obični ljudi. Obojica, dakle, narod.

Miloje Pavlović, završio dva fakulteta – Filozofski i Pravni, studirao srpski jezik i književnost kod Skerlića, koji ga je želeo za asistenta. Vratio se u Kragujevac da bude profesor srpskog jezika. Posle Velikog rata direktor Prve muške gimnazije u Kragujevcu, direktor Valjevske gimnazije, direktor Ženske učiteljske škole u Kragujevcu, znalac četiri strana jezika, dugogodišnji starešina Sokolske župe, predsednik Narodnog univerziteta i Francuskog kluba u Kragujevcu, prosvetitelj koji je odgajio generacije učenika. Ljudi ga upamtili kao rodoljuba i doslednog demokratu, dostojanstvenog, ponosnog, hrabrog i skromnog čoveka. Streljan je 21. oktobra 1941. u Šumaricama, ne želeći da svoje učenike ostavi same u “umrlom” času. Jedni mu pripisuju čuveni “situacioni govor” - epsku rečenicu “Pucajte, ja i sada držim čas!”. Drugi su svedočili da je ponosni Šumadinac, pred streljanje, ljotićevskom komandantu Marisavu Petroviću, lokalnom hohštapleru i nasilniku, potonjem ratnom zločincu, na njegove reči: “Eneee, i ti si tu! Znaš li, bre, da ti sad život zavisi od mene?!”, odgovorio: “Ako mi od tebe zavisi život, takav mi život ne treba!”, da je zagrlio svoje đake i sa njima hrabro otišao u smrt. Imao je 50 godina.

Miladin Zarić, diplomac Prizrenske bogoslovije, sveštenik, pa učitelj u Kovilju, Užicu, upravnik škole u rodnom Kosjeriću, učitelj u Žarkovu i školi “Janko Veselinović”, na Dorćolu, gde je radio i tokom okupacije 1941-44. godine. Njegovi učenici svedočili su o njegovoj moralnosti, čestitosti, plemenitosti, opčinjenosti znanjem, predanosti učiteljskom pozivu… U osvit 20. oktobra 1944, kao civil, taj bivši ratnik miner, uspeo je da, pod kišom nemačkih metaka, razminira Savski most, koji su nacisti nameravali da dignu u vazduh nakon povlačenja. Uspeo je, sam i goloruk, da za pokolenja sačuva, u tom trenutku, uz most Ludendorf na Rajni, jedini preostali veliki most u Evropi koji Nemci u povlačenju nisu uspeli da sruše. Sam je sačuvao za svoj narod tada najvažniji most od Atine do Berlina. Bez ičijeg podstreka, naređenja stavio je svoj život na kocku. I uspeo.

Zašto, dakle, njih dvojica? Zbog ličnog primera koji, kao osnovni argument svakog stava, svake ideje, svake namere odvajkada toliko manjka mnozini velikih imena ovog naroda. Zbog ličnog primera koji je ne najveće, nego jedino bogatstvo, kad se sve na kraju zbraja. Zbog ličnog primera koji je, ako sam sve dosad dobro razumeo, jedina veza između nas i Bogočoveka.

Zašto Miloje? Zato što je on, izdvojen u topovskim šupama da ne bude streljan, da bude pošteđen, sopstvenim izborom da u smrti ostane sa svojim učenicima, pokazao crvenu nit koja nepremostivo deli život kao Božji dar od pukog vegetiranja. Zato što je tim izborom dokazao da je život potreban samo dotle dok je smislen i svrsishodan, da je hod značajan samo kad je uspravan, da biti živ znači ne pristati da se takav Božji dar pretvori u uzgredan poklon barabe, da je misao pretočena u reč vredna samo kad se potvrdi grljenjem tuđe dece kao svoje u žicama topovskih šupa, nadomak rupčage sa negašenim krečom u koju će se pod kuršumima upasti.

Zašto Miladin? Zato što je, kao jedno kostobolno pedesetpetogodišnje čičište, “turajući svoj trećepozivski nos gde mu nije mesto”, neuniformisan i goloruk izašavši na megdan neprijatelju, uspeo da dokaže da je ne samo nužno boriti se, nego je i moguće izboriti se za nastavak života i trajanje ne samo jednog čoveka nego i čitavog naroda. Zato što je on, ratnik miner, sveštenik i učitelj, dobro razumeo, pa je svojim primerom generacijama svojih đaka i pokazao da se u svakom trenu razorne entropije (koja ne može biti večna) pruža šansa (i obaveza) svakom pojedincu da sopstvenim doprinosom ugradi sebe u narodne temelje. Naročito u prilici kad spasavanje za svoj narod tada najvažnijeg mosta od Atine do Berlina ne znači smrt za spasioca.

I zašto još njih dvojica? Zato što su, takvi kakvi jesu bili, najveći protivnici svih prodavaca magle, samoproglašenih patriJota prvog, drugog i trećeg stepena i profesionalnih staratelja nad Otadžbinom. Zato što su, takvi kakvi jesu bili, odavno skrajnuti na margine srpskih predanja, da svojim primerima ne bi kvarili omladinu odavno pretvorenu u pihtije, da ne bi jogunili džangrizave i gunđave među starijima, da ne bi sablažnjavali zatupljeni i zblanuti narod koji odavno ne zna za negdašnjeg sebe.

A to ne biva tako. Nikako ne biva. Ako bismo da nam, dok ne bude posve kasno, jednom izađe na dobro.

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • qgo

    08:54 // 1. 11. 2021.

    Odlican tekst. Respect! Btw, molim autora da mi ne zameri na maloj sugestiji ali da sam ja pisao nesto na ovu temu, pomenuo bih i Momčila Gavrića. Nadam se da razumete zasto...

    • Decak

      13:41 // 1. 11. 2021.

      Momčilo Gavrić (1906 – 1993) je bio najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu. Sa 9 god stekao je čin kaplara, sa 10 god peške je prešao Albaniju, učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je u 12 god unapredio u čin podnarednika.

  • Branislav Ciric

    01:07 // 31. 10. 2021.

    Svaka cast gospodine Milicu.Odavno nisam procitao ovako dobar i nadahnut tekst.Zelim Vam sve najbolje i jos tekstova napisanih u ovako velikom stilu.

  • vule

    21:47 // 30. 10. 2021.

    ovaj neverovatni komentar zasluzuje da ga cela srbija cuje preko svih dostupnih medija neverovatno pogadja samu sustinu srbai srbije. ovaj komentar nesumljivo ce naterati svakog na razmisljanje a to je spas srbije kada pocnemo sami da razmisljamo . mislim da ovakav komentar ti vredi duplo vise nego svi komentari koji si u zivotu napisao.

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori