Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

00:00, 11. 3. 2012.

Kad porastem biću Većnik

Autor

Pisac i novinar.

Glavni i odgovorni urednik informativnog internet portala NišKafe. 

Autor bestselera "Konstantinovo raskršće".

Meni je moj deda još pre petnaest godina govorio da se od pisanja malo ko obogatio, a da se od politike malo ko nije obogatio.

Ja sam tada bio mlad, glup i nadobudan i verovao sam u neke gluposti kao što je na primer poštenje ili, recimo, život od sopstvenog rada ili, zamislite, socijalna pravda, pa nisam mnogo obraćao pažnju na ove njegove reči. A i gledao sam jedan dokumentarac o Stivenu Kingu gde ovaj ima vilu sa bazenom pa sam, budala, mislio da ću i ja jednog dana tako. Nisam mnogo obraćao pažnju na činjenicu da Steva živi u nekim tamo Amerikama a ja životarim ovde u zemlji Srbijici.

Godine su prolazile, moj deda je otišao da bere nebeske vinograde i peče komovicu sa Svetim Nikolom a ja sam ostao ovde, lud i zbunjen, misleći da ipak nije sve tako kako je časna starina govorila. Iako sam uspeo da prodam podosta primeraka svojeg nagrađenog i prevođenog romana nisam se još obogatio. Štaviše, moji prihodi su u poređenju sa kintom koju prosečna gradska mastiljara zaradi samo na dnevnicama i takozvanom prekovremenom "radu" običan bakšiš.

I, tako, reših i ja da okrenem list.

Komšija Laza automehaničar mi došapnu onomad dok smo cevčili pivo u lokalnoj kafani neke stvari o slastima i mastima koje uživaju gradski većnici, te da bih ja mogao, kako on reče "da se ogrebem za neku funkciju" jer sam postao nekakav istaknuti umetnik koga su, zamisli, snimali i za "Dnevnik".

Tu svoju priču potkrepio je još jednom turom Zaječarca pa sam ja lako legao na rudu.

Opštinu sam izabrao, štono kažu, na random, slučajnim uzorkom, i desilo se da to bude baš jedna gradska opština u kojoj postoji upražnjeno mesto većnika. Otišao sam tamo ujutru, morao sam čak i da se obrijem. Zgrada lepa, nova, unutra toplo ko u zemički, portir mislio da sam centarfor "Radničkog" i tražio mi autogram. Pokušao sam da mu objasnim da sam ja nekakav čuveni pisac ali on ni da čuje, još kaže:

"Ja sam vas vid'o na televiziju. Tamo onaj novinar rek'o da ste dali Čukaričkom tri gola od kojih jedan makazicama."

Na kraju sam mu udario paraf na parčetu hartije iznad kog sam napisao posvetu DRAKČETU, DOGODINE U SUPER-LIGI.

Čekao sam dugo u hodniku kroz koji su prolazile neke namirisane gospođe i likovi u svadbarskim odelima i na kraju došao na red negde oko podneva. U kancelariji opštinskog protokola me dočekao neupadljivi čovečuljak sa naočarima. Rukovao se sa mnom i ponudio me da sednem. Čak mi naručio i kafu koja je stigla u paketu sa izvetrelom kiselom vodom.

Ratluk nisu imali.

"Dobro došli u Opštinu, gospodine Pisac.", reče čovečuljak zvaničnim glasom. "Ja sam Petar. Možete me zvati Pera."
"Drago mi je. A vaša funkcija je?"
"Pisar."
"Pera Pisar?"
"Da. Iz administrativnog odeljenja."
"Pera Pisar iz Administrativnog?", mrmljam sebi u bradu i srčem onu tanku kafu 'ladnu ko taštino srce. "Sjajno..."
"Šta mogu da učinim za vas?"
"Ja bih... ovaj, da postanem većnik."
"Lepo. A zašto vas privlači jedna takva odgovorna i zahtevna funkcija, na kojoj vas čeka samo težak, mukotrpan rad i, usudiću se da kažem - krv, suze i znoj?"
"Čuo sam da se od većničke plate dobro živi. A tu su i neke druge benificije, socijalno, penziono, virmanske kafane i službena kola."
"U pravu ste.", složi se Pera sa mnom. "Ima tu, i pored silnog zlopaćenja zarad dobrobiti građana, mala doza zadovoljštine."

Pera uzima u ruku jednu drvenu olovku, nalik onim koje smo koristili u osnovnoj školi za vežbe iz matematike i otvara fasciklu pred sobom. U njoj je forumular u koji on prvo unosi moje ime i prezime, godinu rođenja i ostale lične podatke. Kad je to završio, on namesti svoje naočare i upita me:

"Dobro... Da vidimo. Vi ste rođeni Nišlija?"
"Da."
"E, vidite, to vam je prvi minus."
"Zašto?"
"Pa gde ima da u ovom gradu neko važno mesto zauzima neko ko je rođen u Nišu? Ne ide. A da vama ja upišem kako ste iz Vrdopopinca ili Gornjeg Zagužana? To već može da prođe."
"Pa, ako baš mora..."
"Imate li završen fakultet?"
"Ne."
"E, to je već bolje."
"Imam dve godine Pravnog."
"Ne brinite, neću nikom to odati. To je naša mala tajna. A govorite li neki strani jezik?"
"Engleski, ruski i latinski."
Pera mi namignu zaverenički i poče opet da žvrlja po papiru.
"Pišem, dakle: ne poznaje strane jezike. Odlično."
"A jeste li bili nekad u inostranstvu?"
"Prošle godine sam bio u Velikoj Britaniji."
"Dobro. Znači ne morate da prođete obuku."
"Kakvu obuku?"
"O, pa imamo mi obuku za gradske funkcionere vezano za službena putovanja po inostranstvu. Tu se uče mnogo korisne stvari. Na primer, kako se ne izgubiti na aerodromu. Pa onda da ne treba da mlatarate rukama kada na ulici pitate nekog da vam pokaže put do najbliže kafane. Zatim da po hotelima ne treba pustošiti mini-barove niti gledati porniće on demand jer to se dodatno naplaćuje a grad ne priznaje tu vrstu troškova. Na kraju, imamo i specijalni pravilnik vezan za krađu javnih bicikala po Ajndhovenu."
"Neko od funkcionera je krao bicikle po Holandiji?"
"Ma ne, samo su ih pozajmili, pa su zaboravili da ih vrate."
"A, pa dobro, onda... To je normalno. Takve stvari političari kod nas u Srbiji inače rade. Pozajme, pa zaborave da vrate."
"Imate li neko lično postignuće koje bi ste istakli?"
"Pa... dobio sam nagradu Miloš Crnjanski"."
"To beše onaj makedonski fudbaler? Sjajno. Pišem: aktivno se bavio sportom i primao odličja za isto."
Malo mi zasmeta ovo unakrsno ispitivanje, kao da sam na regrutaciji, pa reših da ja preuzmem inicijativu.
"A čije bih ja mesto, eventualno, mogao da zauzmem?"
"Većnik Hadži-Kajganić je imao određenih zdravstvenih problema pa je morao da odstupi sa dužnosti."
"Jel to onaj što je završio u dilkarnici?"
"Taj. On je poludeo kada su pokušali da ga učlane u biblioteku. Kažu da je izjavio: Pre ću legam s ludaci ovde po Toponicu nego da čitam one vaše knjige. Od tad je hospitalizovan. Ali vratiće se. Čujem da mu spremaju mesto direktora neke kulturne institucije."
Nažvrlja Pera Pisar još nešto po onom formularu, poćuta neko vreme, zamišljen, pa će da me pita:
"A kako stojite sa manuelnim radovima?"
"Neću valjda morati da fizikališem?"
"Predsednik opštine se onomad ušinuo kada je unosio naramke sa drvima za jednu socijalno ugroženu porodicu. Kamermani ga terali da triput prođe kroz kapiju kako bi kadar izgledao lepše na televiziji."
"Kakve to veze ima?"
"Pa ima... sad većnici unose drva."
"A predsednik?"
"On komanduje. Kaže im da l' da drva stave u podrum, na tavan ili u kujnu."
"E, baš svašta..."
"Ih, nije to ništa. Predsednik susedne opštine skače padobranom."
"Šta radi?"
"Skače iz aviona."
"I većnici sa njim?"
"Nego šta. I ceo protokol. Čak su čistačice morale da prođu padobranski kurs. Čisto da postoji zamena ako neki od većnika... znate već."
"A kad ne unose drva i ne skaču iz aviona, šta onda rade većnici?"
"Kad nestane drva, onda treba da se unese ugalj."
"A posle, pretpostavljam, čiste odžak?"
"Nemojte da ste sarkastični. Naš PR tim je smislio niz raznih atraktivnih aktivnosti kako bi pokazao dinamičnost i savremenost našeg rukovodstva i kako bi glasačko telo uvidelo kakve smo rizike spremni da podnesemo za dobrobit građana. Ima tu svega: bandži skokovi, prljavi ples, karaoke, zidanje opere, rušenje antičkih spomenika, dremanje na pozorišnim premijerama, dremanje na otvaranju Filmskih susreta, zimski san tokom čitavog NIMUS-a, trka dvokolicama, safari na teritoriji Ražnja..."
"Safari? Kod Ražnja? Tamo se beše onaj poslanik upucao u nogu?"
"Ne. Nije. Upucao ga je strani konzul. Ne mogu reći iz koje zemlje, to je poverljivo..."
"Ja ne vidim šta je tu atraktivno."
"Pa nije bilo predviđeno da se tako završi, ali čoveku svašta padne na pamet nakon kila jagnjetine i šest litra špricera."
Gleda Pera onaj, sada već dobro popunjeni formular, nešto računa u sebi, pa će da mi kaže:
"Da vam kažem pošteno gospodine Pisac, šanse da vi postanete većnik u našoj Opštini ravne su šansama Elektrodistribucije da naplati dug za struju žiteljima Pukovca."
"Dobro. I šta sad ja da radim?"
"A što lepo ne odete kod Palme u Jagodinu? On voli umetnike. Eno, čuo sam da je zaposlio onog Betovena i Mocarta."
"Mislite da će da me primi?"
"Pa sa vašim postignućima, možete sigurno da se nadate mestu čistača u zoološkom vrtu. Ovde u Nišu sa tim vašim knjigama, nagradama, tiražima, znanjem engleskog, latinskog i sličnim glupostima vam ne bi dali ni da čistite ulice."
"Čak ni to?"
"Ne. Ta mesta su rezervisana za članove naše stranke koji su to postali posle Nove godine. Pod uslovom da lepe plakate u predizbornoj kampanji i vrbuju komšiluk i rodbinu da glasa za nas. Cepanje plakata opozicije se posebno boduje."
"Nema veze...", sležem ja ramenima. "Ali mislim da ću ja ipak da nastavim da pišem."
"E, pa, ako je tako...", reče Pera i otvori jednu o fijoka na svom stolu.
Elegantnim pokretom on preda me stavi lepo uvezan rukopis sa zlatotiskom. Na koricama crvene boje pisalo je: "Ružičaste gladiole moje mladosti".

"Šta vam je ovo?", pitam ga je u neverici.
"Znate kako...", poče on da se snebiva. "Ja tako... u slobodno vreme... pišem."
"Pišete? A šta?"
"Pišem sve.", ponosno će on. "Pesme, priče, crtice, aforizme, drame... a imam i tri romana."
"Lepo."
"Ovo je, konkretno, moja zbirka pesama."
"Zbirka pesama od 300 strana?"
"Da vam citiram predsednika naše Opštine: Nek se vidi raskoš. Predsednik je, inače, koristio neke moje stihove kao statuse na svom fejsbuk profilu. Najviše lajkova je imao onaj: Ja gordo stojim na braniku građana, stajao bih tako čak i u gaćama."
"A zašto mi to pokazujete?"
"Pa, eto... ja bih voleo da vi, kao istaknuti umetnik i poznavalac pisane reči, pogledate te moje pesme. Da mi date neki komentar, savet, preporuku... Kao kolega kolegi."
"Kolega? Pa nisam ja opštinski pisar."
"Niste. Ali sam zato ja književnik."
Pera se zatim nagnu ka meni, namignu mi, i onim istim zavereničkim glasom reče:
"Pogledajte vi ovo, nemojte da žurite...", zatim me srdačno potapša po ramenu i dodade:
"A ja ću da se raspitam za ono mesto čistača. Može tu nešto da se iščačka."

I tako.

Izađoh ja iz Opštine, sa razbijenim iluzijama o mestu većnika a sa pisarovom zbirkom pesama pod miškom. Nebo iznad Niša se namrčilo, sprema se kiša. Moj grad je posiveo od muke, al' šta da se radi, trpimo i on i ja.
S druge strane ulice, neki baja mi dovikuje:

"Ej, pisac! Kad će nova knjiga?"
"Sutra...", mrmljam sebi u bradu dok idem prljavim trotoarom i pitam se kad iz Niša polazi sledeći autobus za Jagodinu.


Važna napomena:

Ova priča je plod fikcije, sličnost sa realnim osobama i događajima slučajna je. Tokom pisanja ove priče nisu korišćena budžetska sredstva. Autor se odriče autorskih prava za istu u ime građana Niša. To znači da priča može biti slobodno umnožavana, kopirana, objavljivana i distribuirana na bilo koji način i kroz sve dostupne medije, štampane i elektronske.

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • Saša Mišić

    11:47 // 21. 1. 2019.

    Bravo školski,svaka čast na tekstu.Samo napred.

  • Ljiljana Milanovic

    21:19 // 25. 10. 2014.

    Dejane, prica je odlicna kao sto si ti odlican pisac,i drago mi je sto predstavljas nas grad u knjizevnim krugovima i nase i drugih zemalja. Ignorisem anonimne prostakluke,ne odgovaraj im nistavni su

  • Sale

    23:14 // 19. 6. 2014.

    Napiši ipak zanimljiviju priču, tipa "Kad porastem biću gradonačelnik". Mislim da bi to stvarno bilo bolje.

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori