Višak mudrosti

Pročelje dvospratne kuće u Ulici Maksima Gorkog zeleni se na suncu. Poput žive ograde od betona. Nekadašnja slave građanske klase sada već blaženopočivše kraljevine kruni se sa nje zajedno sa malterom fasade. Kao da se naslage istorije skidaju jedna po jedna, ostavljajući golo telo istine o porazu jedne ideje i pobedi druge. Zidovi kuće prošarani su rupama od gelera. Neke su nastale tokom nacističkih, a neke tokom savezničkih bombardovanja. Iznad ulaza koji čine dvokrilna bela vrata stoji znak “kolonijalno bakalska radnja” koji je neko precrtao crvenom farbom i ispod napisao:

ŽIVELA NARODNA VLAST, SMRT KAPITALISTIMA

Ispred vrata se tiskaju kurve, poput čete partizana koja čeka na sledovanje čorbe iz manjerke.

“Znaš li koja je razlika između bakalnice i prodavnice?”, pita jedna kurva drugu.

“Ne znam.”, odgovara ova.

“Bakalnica ima vlasnika.”

Prostitucija je zabranjena u Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji. Nešto tako gadno kao trgovina telom ne sme da postoji u komunizmu. Ali drugovi odozgo, koji odlučuju o mnogim stvarima, pa i o tome, ponekad imaju svoje tumačenje. Narodu treba dati posao. A previše je besposlenih, sluđenih, raseljenih, beznadežnih… Osakaćenih ratom isto kao i ova kuća u Maksima Gorkog. Čak i deceniju i po nakon što se taj rat završio. Drugovi sa vrha bi rado zabranili i siromaštvo, ali prazni stomaci ne mogu se, poput praznih glava, napuniti komitetlijskim parolama i komesarskim frazama. Zato je Beograd pun dama koje svoje prazne stomake pune tako što svoja prazna tela podaju drugima. A tu su i one koje biraju drugovi sa vrha: naložnice, konkubine i druge žene. Seks je i dalje vrlo tražena roba, uprkos zvaničnom stavu Partije da je on nešto nepoželjno i dekadentno, buržujsko. Zato se i prodaje ispod tezge.

Branko Miljković stiže u rano jutro ispred zgrade koja je nekad bila bakalnica a sada ordinacija prijatelja njegovog oca, doktora Petra Trifunovića, poznatog kao “Studentska majka”. Taman na vreme da čuje kako kurve toroču o novom mužu glumice Elizabet Tejlor, nekom šlager pevaču Ediju Fišeru koji se zbog zanosne Liz razvodi od svoje žene. Tu priču prati informacija da u prodavnici “Dekor” u Knez Mihailovoj broj 23. može da se kupi frotir “živih boja” po pristupačnoj ceni od samo 1.700 dinara.

“Odličan za kupatilo”, kaže jedna prijateljica noći.

“Još bolji za more…”, kaže druga.

“Ti planiraš da ideš na more, Stanka?”, pita treća.

“Što da ne?”, jogunasta je ova.

“Može, može…”, sprda se koleginica. “Samo ako je to more negde kod Ripnja.”

Branko prilazi oprezno i počinje da se probija kroz gužvu pred ulazom.

“Moje dame…”, mrmlja dok to čini.

Jedna od prostitutki ga odmeri, od vrha lakovanih cipela, pa sve do crnog šešira širokog oboda koji je tog jutra natakao na veliku glavu.

“Vidi ovog… Gde ćeš preko reda, hajvane?”

“Alo, barabo! Stani na kraj reda.”, buni se druga.

“Ja samo da pitam nešto doktora…”, snebivljivo će Branko.

“Pa i mi smo došle samo da ga pitamo, magarčino.”

“Šta je bilo student, da nisi pazario triper?”

Branko gura masivna vrata i ulazi u dugački hodnik koji vodi ka ordinaciji.

Čuje kako žene iza njega negoduju.

“Gledaj ga, ovaj uđe…”

“Preko reda!”

“Kuku nama s ovakvom omladinom!”

***

Dok sedi na stolu za preglede u ordinaciji koja se nalazi u nekadašnjem magacinu maloprodajne robe i oseća tupu hladnoću za koju ne može da dokuči da li dolazi sa sterilnih belih pločica ili negde iz utrobe, Branku Miljkoviću se čini kao da je opet dečak koga je večito brižna majka odvela na pregled jer je primetila da malo kašljuca.

Tu je još jedno sećanje, usađeno duboko, da tu ostane zauvek zakopano, ali koje se javi, s vremena na vreme, kada za to ima povoda, izroni iz prohujalog vremena kao iz mutne vode.

Nakon završetka rata, vojska i nova vlast rekvirirali su sve škole u Nišu. Tako da su deca morala da idu na časove po lokalnim kafanama i drugim prostorima. Jedan od tih prostora bila je i mrtvačnica u vojnoj bolnici. Branko je tamo slušao časove istorije i matematike, sričući formule i pamteći imena rimskih careva, dok mu je nozdrve golicao miris šalitre i raspadanja. Dok je sa istih ovakvih belih pločica zračila hladnoća, kao da dolazi sa neke ugasle zvezde koja, poput komada leda, putuje kroz večitu noć kosmosa.

Doktor Petar Trifunović, naočiti sredovečni čovek u belom mantilu, sa stetoskopom nehajno prebačenim preko vrata, stoji okrenut leđima i zapisuje nešto u tefter.

“Šta imamo danas, Bane, sine?”, pita ga, zanet u posao.

Branko fiksira pogledom plavokosu devojku koja sedi u okretnoj stolici preko puta njega svučena samo u beli kombenizon ispod kojeg, očigledno, nema ništa. Ona mu uzvraća osmehom. Branko joj namiguje. Ona prekrsti duge noge. Branko zavrte glavom.

„Doktore, mislim da sam bolestan.“, reče, zureći u devojčina gola kolena.

„Stvarno? Na šta se žališ?“

„Eh, na šta? Olajavaju me kolege… Od kad sam objavio prvu knjigu, ceo Beograd ispira usta sa mnom. Zavide mi, mrze me, otvoreno… Sve Salijeri do Salijerija… A u Savremeniku odugovlače da mi objave nove pesme.“

Trifunović odlaže tefter u stranu i prilazi mu.

„Nisam mislio na to, sinko… Ali dobro. Koji su ti simptomi?“

„Pa, evo…”, Branko krenu da pokazuje. “Krene tako da me žiga odozgo… Od torzisa, pa preko abdomena, sve do pelvisa. Mislim da ima veze sa srcem, možda je neka vrsta aritmije? Znate kako je govorio Šopenhauer?“

„Ne znam.“

„Zdravlje nije sve, ali bez zdravlja – sve je ništa.“

„Žiga te u stomaku pa si poteg’o peške sa Dušanovca do moje ordinacije da se razmećeš citatima Šopenhauera i poznavanjem latinskog?“

„Strani jezik vam je kao auto, doktore. Ako ga ne vozite stalno, on zarđa.“

„Ma šta mi reče? Ideš li na fakultet?“

„Nisam išao juče.“

„Što?“

„Bolelo me nešto.“

„Šta te bolelo?“

„Pa rekoh vam… Nešto. Ja da znam šta je, ne bih došao kod vas.“

„Daj indeks.“

„Molim?“

„Nemoj da moliš, nego indeks na sunce da vidim ocene. Ako si zaribao, ima sve da prenesem tvom ocu.“

Branko poseže ka kaputu koji visi obešen na čiviluku, zajedno sa šeširom, iz unutrašnjeg džepa vadi studentski indeks, pa ga pruži doktoru.

„Izvol’te…“

„Hmmm…”, doktor namesta naočare i čita. “Da vidimo. Istorija filozofije – desetka. To je kod Koraća?”

Branko klima glavom.

“Subjektivna logika – desetka. Istorijski materijalizam – devet… Etika – deset. Opšta pedagogija – devet. Opšta psihologija? Osam? Ne voli te profesor Nikola Rot?“

“Ma ne… Nego sam slab psiholog.”

“Kako da ne… Kod Šešića, vidim, dobro stojiš… Subjektivna logika – deset. Estetika – deset.”

Trifunović zaklapa indeks sa zadovoljnim izrazom na licu i vraća mu ga nazad.

“Lepo, baš lepo…”

„Da vas pitam nešto, doktore.“

„Kaži, sinko?“

„Kako ste upoznali mog oca?“

„Izvukao me iz apsane za vreme rata.“

„A što ste bili u apsani? Zbog šverca?“

„Ja li ti ličim na švercera?“

„Pa otac kaže da je njih najviše hapsio.“

„Radio sam ilegalne abortuse…“

„A, to…“

Doktor Trifunović se nagnu i zagleda se u modru neravninu ispod Brankovog skalpa, pa je oprezno opipa prstima.

„Šta ti je ovo na čelu?“

„To? To mi je od sifona.“

„Od sifona?“

„Da. Udari me prošle nedelje neka baraba u Prešernovoj kleti. Pa mi ostade ova kvrga. Doktore… Je l’ tačno da ako pukne sifon može da vas ubije?“

„Ne brini, sinko… Nema tog sifona koji može da doaka Zaplanjcu. “

Doktor skinu stetoskop i prisloni mu ga na grudi.

„Ajde… Diši duboko.“

Branko diše.

„Aritmija. Definitivno…“, reče Branko zabrinutim glasom.

„Na osnovu čega to misliš?“, upita doktor.

„Evo, baš onomad sam jednom novinaru rekao da sam poeziju počeo da pišem iz straha. To na prvi pogled zvuči banalno. Samo nije. A od straha vam srce brže kuca. Kao u zeca. Kad smo već kod zečeva… Je l’ znate što Kalča nije hteo da vodi Stevana Sremca u lov na zečeve?”

“Celo jutro čekam da mi to neko objasni.”

“Govorio je da Sremac ima urokljive oči i da će da mu poplaši zajci…”

“Ajde, ćuti malo, ne čujem otkucaje…”

“More… Možda je i mene neko urekao?”

“Sigurno. Nema druge.”

Branko se nagnu ka doktoru i šapnu mu na uvo.

„Ova drugarica ne nosi grudnjak?“

„Dobro da si primetio.“

Doktor se odmaknu i odloži stetoskop na sto. Pokaza rukom na zid, levo.

“Brkni rukom u taj ormarić.”

Branko posegnu u pokazanom mu pravcu.

“Ne taj…”, reče doktor. “Ovaj do njega. Daj mi tu flašu.”

Branko uzima staklenu litarsku flašu u kojoj je providna tečnost i gleda je.

“Je l’ ovo neka tinktura?”, pita radoznalo.

“Ne, sinko. To je lozovača. Sipaj i sebi jednu.”

“Ne znam da l’ smem…”

“Šta?”

“Lozovaču.”

“Možeš slobodno. Zdrav si k’o dren.”

“Jeste sigurni?”

“Ni u šta nisam bio sigurniji. Ajde… Živeli.”

Kucaju se, doktor iskapi čašu, a Branko jedva liznu svoju rakiju. Privi šaku na grudi, kao da ga je strefio neki čudan grč, zagleda se ispred sebe, pa promrmlja:

“Čitam jednu knjigu…”

“Ako, sinko. I treba.”, klimao je glavom Trifunović koji se sad već posvetio svom drugom pacijentu, poluobnaženoj prostitutki.

“Od vašeg kolege doktora Vlade Stanojevića.”

“A koju?”

“Kutura i ludilo.”

“E, u majčinu… Pa gde baš nju nađe?”

“Zašto? Odlična je knjiga. Neverovatno…”

“Šta je neverovatno?”

“Volter, Dostojevski, Žan Žak Ruso, Gogolj, Gi De Mopasan…”

“Šta s njima?”

“Kad upoznaješ njihova dela… Izuzetna, genijalna… Uživaš u njihovom skladu, misaonosti, lepoti, uzvišenosti… A kad čitaš o njihovim tvorcima… Kao da se krećeš po nekakvoj svevremenoj ludnici. Po paklu čiji su najveći mučenici najgenijalniji ljudi.”

“Mislim da preteruješ, Bane.”

“Preterujem? Evo, gledajte… Volter – neurasteničar i hipohondar.

“Isto k’o ti.”

“Neurasteničar?”

“Ne, hipohondar.”

“Onda… Tolstoj – paranoik, bolesno sumnjao u sve. Zola – halucinirao, viđao svetlosne pojave u mraku. Alfred de Mise – toksikoman.”

“To smatraš posebno problematičnim momentom?”

“Gogolj – poludeo. Mopasan isto. Torkvato Taso sam priznavao: Ne odričem da sam lud…”

“Pa i ne mora.”, nehajno će doktor. “Ko mu jebe mater.”

“Opet… Moram da vam priznam da me primiruju Platonove reči.”

“Koje reči?”

“Buncanje nije bolest, već naprotiv, najveće blago koje nam daruju bogovi.”

“Jeste bolest… Bane, sinko… Slušaj ti šta ti čika doktor kaže. Batali Platona.”

“Ali tu su i reči Anatola Fransa…”

“Koga?”

“Fransoa Anatol Tibo. Francuski književnik. Dobitnik Nobelove nagrade za 1921. godinu. U delima mu dominira skepticizam i estetizam.”

“Ah… taj…”

“On je priželjkivao delić ludila svakome koga voli…”

“Što? Da nije držao mehanu na Dušanovcu?”

“Po njemu… Lud čovek nije samo bolesnik. Nego i nadčovek. On je ponekad izvanredno koristan…”

Branko trgnu rakiju, pa opet zamišljeno pogleda preda se, stežući praznu čašu u ruci.

“Onoga dana, kada ne bude poludelih, svetska civilizacija će propasti. Ne zbog viška mudrosti, nego od viška običnih ljudi.”

“I to je rekao taj Francuz?”, upita polugola prostitutka tanušnim glasićem.

“Ne.”, reče doktor. “To je rekao Branko Miljković.”

“Ko?”, bila je zbunjena ona.

“Ćero…”, obrati joj se doktor glasom punim očinske brige. “Ajde, obuči se. Vidiš da zbunjuješ našeg pesnika.”

“Koga?”, upita opet ona.

“Njega, bre… Nema veze. Ajde… Zdrava si. Kaži koleginici koja je sledeća da uđe.”

“Fala, doktore… I ne zaboravite šta vam je poručio naš gazda…”

“Znam, znam… Doktore, uvek imaš besplatne mindže kod Bata Mileta. U redu. Primljeno k znanju. Pozdravi Mileta i vidimo se sledećeg meseca.”

Devojka se obuče i pođe ka izlazu.

Branko pogleda u doktora.

“Čika Pero… To je tako tužno. Ne bolujem ni od jedne od tih bolesti… Od koje da obolim da bih postao veliki pesnik?”

Doktor Trifunović našara nešto u blok, otcepi stranu i papir pruži Branku.

“Evo ti.”

“Šta je to?”

“Lek.”

“Kakav sad lek? Pa rekoste da sam zdrav k’o dren?”

“Vitamini. Vitamini, sinko… I minerali. Vitamin C – da se malo osvežiš. A i pušač si. Magnezijum da bolje učiš. Kompleks vitamina B – kad si mamuran.”

“U redu. Mogu da dobijem još jednu lozu?”

Doktor uze flašu i doli mu, dok je to radio, reče:

“A da te pita nešto čika Pera…”

“Pitaj.”

“Šta ti treba ta… filozofija?”

“Mislite, što nisam poslušao oca pa postao mašinovođa?”

Doktor Trifunović se nasmeja, iskreno, prostodušno.

“Kako stvari stoje – ti treba tvojim profesorima da držiš predavanja, a ne oni tebi.”

“Bez brige, čika Pero… Biće i toga.”

Branko ispi lozu na eks, odloži čašu, ustade, uze kaput i šešir sa čiviluka, pa krenu. Onda zastade, stežući u ruci kvaku ulaznih vrata, pa reče:

“Doktore. Hoćete da čujete jednu moju novu pesmu?”

“Izlazi, bre, napolje.”

Odlomak iz romana ZVEZDA NAD PRAZNINOM
Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.