Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

10:23, 13. 1. 2018.

Neuračunljivi

Autor

Psihijatar, subspecijalista za bolesti zavisnosti.

"U trenutku izvršenja dela, bio je smanjene uračunljivosti ali ne i bitno".

Tužilac je pročitao gore navedenu rečenicu iz zaključka veštaka, a prema tome je sudija mogao, a i morao da izrekne predviđenu kaznu. A tada se za reč javio optuženi i reče:

Koliko god sam do sada mislio da sam ja najpametniji, jedinstven i neponovljiv, uviđam da je moja životna priča gotovo stereotipna i slična mnogima koje ja poznajem.

Moj otac je uvek bio ambiciozan, ali nespreman da toleriše nepravadu svojih nadređenih i stalno je upadao u konflikte na poslu, stalno je hteo da isteruje pravdu, i nezadovoljan i besan dolazi sa posla. Rakija-dve koju popije kao da bi ga smirile, ali posle toga nije video nikoga u kući. Majka je pokušava da smiri oca, ali bi je on onako ćutljiv besno i ohol gurao od sebe, pa se vrlo brzo i ona ućutala i sklanjala od njega.

Oca sam ka dete mnogo voleo. Radovao sam se zajedničkim šetnjama gradom. Voleo sam tada da se igram sa konobarima. Puštali su me i u kafansku kuhinju da uđem. Mislio sam da tako i trebaju da izgledaju šetnje oca i sina i da je prirodno da se svrati do kafane gde su ćaletovi drugari, jer on mora da se vidi sa njima i popiju koju. U prvo vreme sam voleo da ostane što duže u kafani, iako mi je bilo pomalo dosadno, jer sam znao da kada odemo kući kreće vika roditelja, svađa, a onda ćale udari kevu.. Tada bih ja bio ljut na njega, bio sam ljut i na kevu što viče i psuje ćaleta, bio sam ljut na ćaleta jer mama plače... ma bio sam ljut na sve.

Kako sam odrastao, sve manje mi se sedelo u toj kući. Sa petnaest godina sam već imao svoje društvo. To mi je pomagalo da stalno zujim negde. Ni njih roditelji nisu "napinjali" da idu u školu, ni njima se nije "išlo kući". Keva jednog od njih je baš "bila ortak", uvek je svom jedincu davala hiljadu-dve "za bioskop, za sladoled". U prvo vreme smo stvarno išli u bioskop, na bazen, ali nismo kupovali sladoled. Jedna dvolitrašica piva "bolje bi legla". Posle smo batalili i bioskop i bazen i kupovali samo pivo. Brzo smo shvatili da, "dok oni štreberi drndaju školu", može da se uživa u kafiću, "bleji po gradu". Uostalom, sada možeš da imaš 30 neopravdanih i ne mogu da te izbace iz škole. A i kada je frka, uvek se nađe ćale lekar nekog od ortaka da napiše opravdanje.

A i kad odeš u školu vidiš one "tupsone" kako na vezu dobijaju petice, kako se njihovi roditelji šlihtaju razrednoj, presreću nastavnike po hodnicima. Bila mi je muka i od nastavnika i tih štrebera i od njihovih roditelja i od svih. U stvari, bilo mi je krivo što i moji matori ne "potrče malo za mene". I tada je krenula ta muka... nije to muka kao ono kada te boli stomak TO JE KAO DA IMAŠ OGROMNU RUPU U GRUDIMA i osećaš se prazno... a ta "rupa u grudima“ sve teže se popunjavala pivom. Tada je neko od ortaka u društvu izvadio par tableta i reko „popij ovo uz pivo. Nije to ništa strašno, maznuo sam ih kevi. Ona ih pije svaki dan“.... a onda je došla žurka na kojoj je bila trava... i tako.

I tako... ispade da sam i ja jedan od onih, koji zbog slabijeg uspeha u sedmom i osmom zbog ovakvog zezanja, upisao srednju školu koju ne volim. Onda sam se ispisao iz iste u drugom-trećem razredu, jer bi me i onako izbacili zbog previše neopravdanih izostanaka. Naravno druge i sebe sam lagao da ću ja to lako vanredno da završim. RUPA U GRUDIMA postajala je tada još veća, jer me u kući čekali roditelji koji i ono malo vremena koje mi posvete, koristili da me prekorno preseku pogledima ljutnje, razočarenja. I klasika, opet si došao pijan, gde si noćas spavao, imaš li ti kuću...

Zato mi se i nije išlo kući, milio sam da je bolje je da se ostane „kod ortaka“, da se izduva neki džoint ili popije koja. Noć je bila moj dan. Tada dođu žurke gde "odkinem" i "sve mi je ok". Sledi jutro, uvlačenje u sobu dok svi spavaju. Tada je najsigurnije izbeći pogled roditelja. Spava se do podne, jer mama kaže "pusti ga neka se naspava, došao je kasno kući..“.

Susret sa roditeljima oko ručka se "odtrpi", mada oni onako umorni sa posla i ne gunđaju tada mnogo. I kreću pripreme za novi dan, preciznije za novu noć.

A RUPA U GRUDIMA SVE VEĆA I VEĆA. Većina ortaka se folirala i glumila frajere, a roditelji ih razbili kada su ukapirali da duvaju... počeli su polako da me prodaju, "podvili rep" i počeli da rade za par stotina eura u tamo nekoj firmi ili su ih roditelji uvalili kao piskarala u neko javna preduzeća. I sve pod foru "ja ne mogu da izlazim sutra radim", ili "ej, nemam kintu, mala mi plata", počeli su da nas "otkačinju". Ostalo nas je samo par "gradskih faca". Svi su nas prodali.

Prestao sam da ostajem kući i kada je ručak. Ćale je gunđao što duvam travu, a ja sam se tešio po tipu - nek on prvo pogleda sebe što mu je malo pola litra rakije, a onda krene sa svojim tužnim pričama kako ga svi maltretiraju... Keva mi nije ni gunđala za travu. Ona je legla na foru "to svi rade", pa "pričaju da je trava lek". Na kraju sam motao i duvao pred njom, a ona bi samo ponekad progunđala: "dobro, sine, samo nemoj da uzimaš drogu“.

I tako, ostali smo samo mi "heroji ulice". Kinta za kutiju tableta i flašu piva mogla je da se skrpi. Prazna gajba nekog od nas, ponekad podkrovlje neke višespratnice ako pada kiša, leti "bedem" ili "Čair" i eto recepta da se preživi noć.

A ONDA JE DOŠAO I TAJ DAN, dok smo blejali kod ortaka, posle par igrica na kompjuteru, osećali smo obojica da "nešto fali"... "počeo je da gricka onaj crv u mozgu... sve je bilo ok, prazna gajba, dobro piće iz bifea njegovih roditelja... ma sve full ali nešto fali. Tablete nisam poneo jer sam "pošao na kratko", ortak nije imao travu jer je odavno prestao da duva i prešao na neke tablete... E, i onda je on iz ormara izvadio tablu nekih tableta za koje sam ja ranije samo čuo. Rekao je: „stavi polovinu ispod jezika i pusti da se otopi“. I to je bilo to.

"Naravno, nisam ja narkoman!", mislio sam tada. Ja mogu da kontrolišem uzimanje tih tableta, ja sam do tada progutao više tableta nego prosečni penzioner. Ova jedna koju mi je dao ortak manje-više nije bitno. U prvo vreme te tablete nisam ni uzimao svaki dan... Kada bih uzeo polovinu, ona rupa u grudima je nestajala. Ej, počeo sam i da pričam sa roditeljima, dešavalo se ponekad i da se smejemo svi zajedno na neku glupu ćaletovu foru, ali... ali posle nekoliko nedelja primetio sam da kada prestanem da ih uzimam, ona rupa u grudima prerasta u ponor... pomišljao sam i da se ubijem. Nije me držalo mesto, morao sam da se spašavam tabletom. PONOR u grudima i duši je postao nepodnošljiv i kada bih uzeo tabletu, bilo bi samo malo lakše, opet sam prestao da se smejem a bez tablete nisam mogao da funkcionišem.

Kada su moji roditelji najzad ukapirali da se drogiram, počeli da mi prebacuju: "Tebi je lako. Ti se nagutaš tih tableta i samo tražiš novac, a ništa ne radiš... baš te briga od čega se živi...“.

A zaista nije tako i to nisam mogao da im objasnim. Ja sam se sve vreme osećao bedno, patio. Bez tablete nisam mogao da se pomerim. Sve je bilo prazno oko mene. A kada bih je uzeo, imao bih snage samo da "odzujim", da nabavim 2.000 dinara i kupim narednu tabletu. Mislio sam da ne mogu da preživim dan ako ne uzmem tabletu. A mogu, itekako, al sam to shvatio tek u istražnom zatvoru.

A do istražnog se gotovo neminovno stiže. Polako je trebalo sve više para za ovakav stil života, a para nije bilo više. Istrošile su se sve varijante. U međuvremenu sam prodao sam gitaru, kimono, kompjuter. Mobilni sam zamenio za neku prastaru nokiu. Familija i poznanici su prestali da mi pozajmljuju, jer nikada nisam vraćao pare. Provalili me.

Pokušao sam i da se zaposlim. Treba, bre, za ovaj sport bar 300 evra mesečno. Al, ko će bez škole da ti da toliku platu? Mada, pošteno, tada ni ja nisam bio u stanju nikakav posao da ispoštujem. Ko će da ustaje svaki dan u sedam i da dirinči, kad ga lome kosti ili se nakljukao lekovima i samo drema.

Počeo sam sve češće da razmišljam da popijem par kutija i da se ubijem. Jednom sam pripit i pokušao. Na jednoj žurci kada mi se sve smučilo, a tada nisam ni popio nešto puno. Skupio sam sve tablete koje sam imao u džepu, nabio u usta i progutao - i naravno zaglavio sam "trežnjenje u kliničkom centru". Još tada su mi oni ljudi lepo pričali da nije loše da se javim psihijatru, alli šta ću ja kod psihijatra, tada sam mislio - pa nisam ja lud, ludi su svi oko mene.

Onda sam čuo da su te tablete u mestu na tridesetak kilometara od Niša upola jeftinije. Ortak je pozvao svog brata koji tamo živi, on nam je dao broj telefona tipa koji ih ima. Nisam hteo to da radim, nisam hteo ja da dilujem i uvaljujem druge u problem. Sutra da neko mom klincu uvali ovo, ja bih ga ubio, a konac je falio da ja počnem da navlačim ljude... Ali nestale su pare... par dana sam krizirao, trpeo... i pozvao sam tog lika. Seo u kola, čim sam uzeo tablete jednu sam nabio pod jezik, seo u kola... a šta je dalje bilo imate u sudskim spisima – murija, nelegalne psihoaktivne supstance u džepu namenjene daljoj prodaji...

Nego, gospodine sudija, svestan sam da morate da mi izreknete kaznu. Evo već mesec dana koje sam proveo u istrazi i ja sam sada čist. Pričali su mi da se u istrazi najlakše skida sa droge, a ja im nisam verovao.

Ako odavde odem u zatvor... uostalom, Vi znate kako je tamo... verovatno će doktori da mi nešto prepišu. Ako oni to ne urade zbog frke i ludila u zatvoru, ja ću sigurno tamo da se "snađem“. Uostalom, tamo je već dosta mojih "poznanika".

Mislim da za mene sada nije dobro rešenje ni Zatvorska bolnica, a ni mere lečenja narkomana, jer mi ni tamo "ne ginu" lekovi.

Nego, ispričao mi je jedan ortak o Zajednici Zemlja Živih. Ubeđivao me da odem. Ja sve ajd danas, ajd sutra. U stvari, bio sam debelo navučen i nije mi padalo na pamet. Sada ovako čist sam svestan da, ako sada ne odem tamo, ostah ja narkoman da l legalno u nekom supstitucionom programu, da l kao i do sada... Čuo sam da postoji nekoliko "kuća" Zemlje Živih i da tamo živi i radi po petnaestak ljudi koji su u životu nagrabusili kao i ja, da ne piju nikakvu terapiju, imaju imanje i rade, sami sebi spremaju hranu i peru stvari, imaju i nekakve radionice. Rekao mi ortak da je to pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi i da su Ministarstvo policije i Lekarska komora sa njima potpisali nekakav protokol o saradnji.

Ovo mi je prvo delo, ali vidim da sam debelo uglibio i da je poslednji voz da se vadim. Rešio sam da se "skinem" skroz, ali i da skroz promenim svoj život.

Pa da li bi ste, gospodine sudija, mogli da mi odmerite da odem tamo, a tamo lečenje traje dve godine, umesto ovih šest meseci zatvora. Pa, ako ne ostanem tamo koliko traje njihov program, šaljite me u zatvor, jer onda i nisam za bolje.

Ja, sa ove moje 23 godine, moram da prelomim. Kad, ako ne sad?

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • IGOR Grujic

    11:47 // 20. 2. 2018.

    Ja bih samo promenio na zavrsnu recenicu: Kad, ako ne sad?, dodao A ko ce ako neces ti?

  • Dejan Dimitrijević

    09:24 // 16. 1. 2018.

    Tekst koji vredi pročitati.

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori