Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

07:11, 24. 1. 2018.

Sunovrat slobode

Autor

Slobodni mislilac.

U slobodno vreme programira.

Na zidu u hodniku moje osnovne škole, iznad vrata koja su vodila, ili i dalje vode, na sporedne stepenice, plavim krupnim slovima moj nastavnik likovnog, čijeg se imena nažalost više ne sećam, ispisao je rečenicu: "Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj". U potpisu, autor citata, neki baja za koga tada nisam znao: Branko Miljković.

Od tada prošlo je mnogo vremena. Porastao sam, naučio i zaboravio mnoge stvari. Bilo je potrebno skoro deset godina da zaboravim ime svog nastavnika likovnog i da saznam ko je bio nesrećni Branko, a evo skoro trideset da shvatim da odgovor na ovo, po zamisli pesnika, očigledno retoričko pitanje (ili još bolje, opomena) u stvari postavlja drugo, u neku ruku fundamentalnije: šta je to sloboda?

Odgovor mi se činio mnogo jasniji kada sa bio dete. Kao i sva deca SFRJ iz tih mirnih sedamdesetih i osamdesetih, i ja sam indoktrinisan slobodom jedne, sada već pomalo zaboravljene, ideologije. Sloboda je bila "najvrednija tekovina mojih predaka". Generacije su prolivale krv da bih ja, tada, imao pravo da na glavu stavim plavu kapu sa petokrakom i da sa crvenom maramom oko vrata izađem na ulicu da bih ispratio štafetu. Uz prava obično idu i dužnosti, te se u ime tog "herojskog nasleđa" od mene očekivalo da "marljivo učim i radim, i da budem dobar drug". Bili smo porobljeni slobodom, ali, nekako, to nije izgledalo teško i, što je još bitnije, nije izgledalo pogrešno.

Vreme je isticalo. Sve dalji od krvi bojnih polja na kojima su naši stari izvojevali slobodu, gubili smo sposobnost da razumemo i poštujemo njihove žrtve. Prošlo je tih četrdeset krugova kroz pustinju i umro je i poslednji rob. Na redu je bila obećena zemlja, ali, na žalost, nje nije bilo. Osetili smo se prevarenim, besnim i posramljenim, a sloboda je prestala ga govori jezikom koji smo razumeli. Velike reči koje su je pratile izgubile su značenje i postale deo jednog jezika osuđenog na smrt. To je bio kraj jedne države, ili bolje rečeno, jedanog sna o državi. U osnovi, po sredi je bio previd: da bi država bila država, prošlost je, ma kako junačka i slavna bila, poželjna, ali je budućnost neophodna.

Naši roditelji, deca koja su imala sreće da kao mali upadnu u kazan sa čarobnim napitkom, teško su preživljavali proces detoksikacije koji je usledio. Tih pet decenija ušuškanosti i odsustva svakog izazova ostavili su neizbrisiv trag, a narod, pripitomljen i naviknut da neko dugi puni njegovu činiju sa hranom, loše je razumeo zakone džungle u kojoj je iznenada obreo. Iz grupe onih koji su najbrže probudili svoje instinkte, grupe koja je grizla najbolnije i vikala najglasnije, rođena je nova politička elita Srbije. Nije trebalo mnogo da čopore nazovemo strankama, a uvrede, pesnice i iskežene očnjake, demokratijom.

Tako se moja generacija našla pred novim izazovom. Trebalo je redefinisati slobodu. Srbi preziru svoje greške i zablude, a poziv na odgovornost prema žrtvama iz prošlosti previše je mirisao na stare čitanke sa slikom Tita na prvoj strani. I tako, nakon što smo bonsekom isekli bronzane petokrake sa javnih česmi, crnim sprejem prekrstili spomenike žrtvama NORa u Komunističku laž, došao je red da slobodom proglasimo naše pravo da bez ikakve odgovornosti i plana otimamo ono što nam nije dato, ali u šta verujemo da nam, shodno zaslugama i poreklu, pripada. Nemušta vremena stvorila su nemuštu definiciju: sloboda je ono sto sad smem, a nekada nisam smeo ili me bilo sramota, i što opet neću smeti kada dođu oni od spolja i uvedu neki red.

Uz sve ovo idu i česte tvrdnje kako bi nam bolje bilo da smo pod ovima ili onima. Sloboda je, kažu ljudi, opasna po one koji nikada slobodni nisu bili. Ovo je interesantna i, u neku ruku, prosvetljujuća pomisao. Ispada da su Srbi narod sa dijagnozom Stokholmskog sindroma - beznadežno zaljubljeni u svoje zlotvore. Isteramo jedne da bi pustili druge; svrgnemo s vlasti jednog diktatora, a potom kukamo da se vrati. Mi uspešno plivamo jedino kada je bujica jaka, jedino kada su dobro i zlo jasno razdvojeni. Ipak, čovek ne može da se otrgne utisku da pokušavamo da trgujemo robom čiju pravu vrednost ne poznajemo, pa tako u apstinentskom delirijumu prizivamo Turke, Nemce, Amerikance i, za čudo božje, Ruse, da nam dođu, da se vrate i smiluju na našu potrebu da ponovo ginemo.

I na kraju, šta je to sloboda? Kako starim sve više mi se čini da je definicija slobode individualna stvar. Nikada mi se nisu sviđale ideološke grupne definicije. Uvek je tu bilo previše "naših" i previše "njihovih". Gde god da kreneš naiđeš na neke ili nečije granice, a granice su, kao što nas uči skorašnja istorija, nestalne i sklone sužavanju. Vidim i one koji su granice povukli preko kućnog praga pa ceo svet dele na "njih unutra" i "nas spolja". Sloboda se onda junački brani, što je u Srba sveta dužnost, satiranjem onih koji nisu "mi" - ako nikako drugačije onda im ostaviti svoje đubre u hodniku ispred vrata, baciti im đubre pod prozor, ispustiti kanalizaciju na ulicu pa nek pockraju dušmani. Ja sam običan mali čovek bez velikih ambicija. Treba mi mala i razumljiva sloboda, ali vredna žrtve, sveta i nedosežna (inače će me neko greškom prekoriti zbog neutemeljenog optimizma). Treba mi sloboda koja obećava sreću. U suprotnom, rizikujem da je nikada neću tražiti. Moja sloboda je odsustvo straha.

Razočarani? Izazivam vas da smislite bolju, svoju, ličnu...

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • Nepobedivo Sunce

    18:44 // 24. 1. 2018.

    Kip Slobode-Stafeta mladosti.

  • Anonimus

    18:31 // 24. 1. 2018.

    Isto je gospodo masoni i crkveni poglavari samo je taj ritual bio jaci, kulturniji nego da svi jedemo iz iste kasike kao u zatvoru i na pricest na liturgiji, a prica o carstvu nebeskom na zemlji je bajka kao i o ponovnom Hristovom dolasku. To vise nije tajna kao nekada.

  • Gradjanin K.

    17:32 // 24. 1. 2018.

    ---deo drugi---

    Drugo, zakljucak "Moja sloboda je odsustvo straha." je previse detinjast. Na stranu izazovi u karijeri, nema li makar malo ucinka ovdasnjeg, domaceg straha u odluci da se otisnete preko Okeana? Ne trazim odgovor, ali kada se nocu ugase svetla i baci kamencic u dubinu duse, kakav li se odjek cuje?
    O vaznosti straha, najbolje govori Betmen u Dark Knight Rises, ali ozbiljno.

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori