Ime mi je Doktorka!

„Moje ime je DOKTORKA Branka ... (i neko prezime)“ – čuh slučajno na televiziji predstavljanje predavača, valjda u okviru onlajn nastave u doba korone. Ne znam tačno zašto je baš „doktorka“ održala predavanje i o kom je predmetu reč, no to za našu priču nije ni bitno. Zanimljivo nam je samo predstavljanje i to što se titula „doktorka“ našla u sklopu imena dotične osobe.

Upotreba reči „doktor“, makar u srpskom jeziku, veoma je, da tako kažemo – provokativna. Doktor – od latinskog docere, što znači „učiti“ ili doctus – „naučen“, predstavlja najviši stepen akademskog obrazovanja. S druge strane, ova reč označava i doktora medicine, i u svakodnevnom govoru se često upotrebljava umesto mnogo pogodnije, domaće reči „lekar“ – onaj koji leči ljude, zdravstveni radnik koji se bavi ljudskim zdravljem, odnosno bolešću.

I tu se živo nameće asocijacija na anegdotu koju je u svom doktoratu (na temu ironije u likovnoj umetnosti) opisao moj prijatelj slikar. Imao je, usred doktorskih studija na beogradskoj akademiji umetnosti, čudan telefonski poziv tokom kojeg ga je žena sa druge strane „žice“ zamenila sa „doktorom Nikolom Markovićem“ koji leči po prirodnoj metodi izvesnog Ričarda Šulca... Na to je slikar Nikola najpre pomislio da se neka od koleginica šali sa njim, upravo na temu pomenute dvojnosti termina „doktor“, ali avaj, žena je nastavljala sa opisivanjem svojih simptoma, te on shvati da je „vrag odneo šalu“ i brže-bolje se odbrani od te neželjene nove titule...

Nekima iz lekarske branše je, međutim, ta titula toliko mila i za srce prirasla da bi je stavili u sklop rođenog imena i prezimena... Ima nas raznih, rekao bi narod, ali priznaćete: čudno zvuči kad ti je ime Doktorka!