Pinki (ni)je video Čedu?!

Videti nekog stranačkog lidera koji je posle posle predizbornih kampanja i izbora odlučio da zakorači na jug Srbije, ravno je incidentu.

Da li je to strah od naroda i birača kojima se obično u predizbornim kampanjama obećava med i mleko, da bi tom istom narodu kasnije preostalo da do narednih izbora gricka samo buđav lebac? Ili jednostavno rezon da birači i jesu samo za jednokratnu (zlo)upotrebu i da zbog njih ne vredi prljati salonske lakovane liderske cipele po raznim jugostočnim srpskim kaljugama i budžacima u kojima inače preživljavaju mnogi normalni ljudi koji valjda kao i oni u metropoli imaju pravo da žive kao sav normalan svet?

Odgovor će, verujem, biti jasan svakom čitaocu ove kolumne, čiji je IQ veći od broja cipela.

Ljudima iz Crne Trave, Trgovišta, Surdulice, Bosilegrada, Vladičinog Hana, Medveđe, Lebana, Bojnika, Žitnog Potoka, Kuršumlije i drugih južnosrbijanskih zabiti, ništa u principu ne znači "belo- šengenska sloboda" za putovanja po Jevropi, ako samo kozjim stazama, sopstvenim nogama, ili na konju i magarcu, mogu stići do lekara i svog opštinskog sedišta makar jednom sedmično u vreme pijačnog dana. Oni teško mogu razumeti i šta će nam to uporno čukanje na briselska vrata EU, ako evropski život makar malo ne zamiriše i u njihovim krajevima i pred njihovim kućnim pragom.Jer, ne guramo se valjda u EU zbog nje, već zbog sebe samih, zaključak je koji se može nametnuti svakom bistrumnom seljaku sa nerazvijenog juga.

Stranački lideri i visoki državni funkcioneri, ministri i drugi, retko zalutaju na jug. A i ako zalutaju, to je obično zarad obilaska žandarmerijskih i vojnih baza na administrativnoj granici prema Kosovu. Tada ih uglavnom prati i armija novinara jer su sigurni da će im ti izveštaji i ugledati svetlost dana na stranicama beogradskih medija čiji su dopisnici. Život u opštinama siromašnog juga, između tih poseta na trk, uglavnom je neinteresantan za urednike centralizovanih nacionalnih medija. A interesantan je samo kada treba puniti crne hronike ubistvima, sapobraćajnim nesrećama, elementarnim nepogodama, požarima ili drugim nevoljama i nesrećama, koje su inače često i indirektne posledice siromaštva.

Stranački lideri, salonci, bogom dani da traju decenijama, da na kongresima iznova budu birani kao jedini kandidati, bez obzira na izborne rezultate i neispunjena obećanja davana i članstvu i narodu, prosto nemaju vremena da silaze u narod, naročito ako to silaženje u narod ne vodi asfaltom. Služenje narodu uprljanih cipela izgleda da nikako nije manir srpskih političara. Kada izbori dođu i prođu, do nekih novih, vanrednih ili redovnih, ne dolaze ni u svoje stranačke opštinske i gradske odbore u provinciji, da vide kako rade i šta rade, koje ih muke muče i šta se i van metropole može učiniti za makar i male korake ka boljem životu ljudi i tamo gde su prosečne zarade u visini beogradskih toplih obroka za zaposlene ili jedne poslaničke dnevnice i oko čijih su kazana "narodnih kuhinja" redovi sve duži. Ne, ne, što da se oni muče i arče svoje vreme i gume na luksuiznim automobilima?!

Njima njihovi mali opštinsk ili gradskii stranački liderčići dolaze na noge "da čuju svoje mišljenje". I da se vraćaju presrećni jer "Pinki je video Tita"?! I ko onda posle takvih odlazaka lideru na noge "sme nešto da kaže pred Pinkijem protiv Tita"! Ili da ne daj Bože nešto uradi i preduzme misleći svojom glavom, a da prethodno ne pita stranačku centralu, ali opet ne on direktno, nego Pinki, koji je za te kurirske poslove zadužen...

Pred prve višestranačke izbore u Srbiji, tada kao komentator niškog dnevnika "Narodne novine", objavio sam tekst pod naslovom "Ko laže da mu umre stranka". Napisah i prevarih se! Zalud potroših papir i dobar naslov! Jer, od tada do sada laganje naroda ne prestaje, a od "umiranja" stranaka i lidera ne bi ništa?!

Nekima je čak sve bolje i bolje, mereno fasadama ili kešom, svejedno. Od stranačkih lidera sam u vreme predizbornih kampanja lako dobijao izjave i intervjue, dolazili su iz Beograda i nepozvani i nudili se da daju izjave i intervjue. A onda, čim bi izborni plen bio podeljen, novinarima je svaki pokušaj preskakanja raznih PR-ova, sekretarica i šefova kabineta ličio, na nemoguću misiju.