Čovek se, definitivno, uči dok je živ..

"Čovek se uči dok je živ a umre kao budala" - koliko sam samo puta čuo ovu izvornu, nimalo prijatnu, životnu mudrost. U toku poslednjih godinu dana ispodešavale su mi se takve stvari da su samo potvrdile da se svakim danom učimo i, reklo bi se, manje znamo. Paradoksalno, ali je tako.

Iznenadna (bar za mene) popularnost Facebook grupe "Pomoć ugroženim Nišlijama" prijatno me je iznenadila ali i naterala da presredim neke prioritete u shvatanju stvari i života. Recimo, očekivao sam aktivniji odaziv onih ljudi koji slove titulama i radnim mestima za intelektualce: čast ove grupe spaslo je nekoliko dobrih ljudi.

Takođe, očekivao sam pomoć ne grupi već ideji od strane niških Rotari klubova ali nijedan od njih nije prepoznao svoj interes u ovoj širokopojasnoj akciji. Kada kažem da sam očekivao, to znači da je velika većina dobila moj mejl sa pozvom da se konkretno uključi u akciju. Nisu i dobro, to je što je.

Srcem i svom energijom su ušli srednjoškolci, penzioneri, samohrane majke, kupovale su i donosile pakete žene-majke koje i za sebe jedva da imaju; nesebično su davali onoliko koliko im je plitak džep dopustio ljudi za koje pouzdano znam da je pitanje dana kada će doći da im seku struju. I svi su, kao po dogovoru, složno pričali kako ljudima mora da se pomaže "ako pare nemamo, dušu nismo izgubili", "nisu ti ljudi krivi zbog toga što ih je snašlo, nego daj da vidimo kako da im pomognemo..", a ja sam ih slušao i ježio se: ako ovaj Niš nije moj Niš, ovo definitivno jesu moje Nišlije.