Niš, grad koji to više nije

Rođen i odrastao u Nišu, vaspitavan sam da volim grad u kome sam rođen. To nije bilo teško, nekako se Niš sam voleo.

Odrastao uz priče o Pekiju i Pakiju, Avdi Zekiću (koga sam i lično poznavao) i mnogima drugima, smatrao sam da je Niš teško ne voleti. Rodni grad je carski grad, govorio je očev prijatelj čika Čeda ''Šaljapin'' i ta njegova izreka mi je ostala urezana duboko u svesti.

Jednom prilikom, pitao sam oca: "Kada je Niš počeo da se brojčano uvećava, kada ste počeli da pravite fabrike?". Pitao sam i dobio negativan odgovor: "Ne, ranije, odmah posle oslobođenja, kada su sklonjene rampe na trošarinama oko Niša''.

To što je sada jasno, tada nije bilo. ''Opanak je ušao u cipelu'', ponovo je otac objašnjavao.

Sada mi je bilo jasno, ali nisam mogao da prihvatim to mišljenje kao činjenicu. Svet je bio sunčan, ja sam bio mlađi i nije bilo teorije da išta u Nišu ne valja.

Prvi put sam ozbiljno posumnjao u sebe kada sam sat vremena išao kroz grad i nisam sreo nikoga poznatog. Šta je sa svim tim ljudima, pomislio sam. Ulicama grada su se kretala nepoznata lica.

Trebalo je da prođe nekoliko dana, pa da shvatim da je moja generacija prepolovljena devedesetih, a da su one mlađe već nekako otišle u inostranstvo u potrazi za pristojnim životom. Moja teza o Nišu kao gradu u kome treba ostati istopila se prilično brzo.

Ideja da treba otići iz Niša, grada koji to nije, javila se spontano u periodu kada je gradonačelnik bio Smiljko Kostić.

Šta su sve tada ljudi pričali a Nišlije bespogovorno prihvatale, bilo je tužno gledati. To više nije moj Niš, pomislio sam, rešen da zauvek odem iz grada koji je pristao da bude palanka. "Kojoj ovci njeno runo smeta, onde nije ni ovce, ni runa'' (Vuk St. Karadžić).

Ljubav je slepa i evo me još uvek u Nišu, koji je pristao da bude umesto palanke selo bez ikakve jasnije ideje šta sa sobom, spreman na svakojake ustupke većim i gorim od sebe.

Nišlije odavno više ne vole Niš, stanicu sa njihovih putovanja. Gradu su napokon doakale Nišlije.