Sami smo krivi

Poznato je da naša dela kroje našu sudbinu. Veliki je broj ljudi koji čak veruju da mogu da utiču na ono što će im se dogoditi – reklo bi se, da projektuju svoju sudbinu.

Veruju ljudi u te stvari, ali zaboravljaju da treba paziti šta pričaš o drugima. U toj nepažnji i jeste posledica nekih loših stvari koje nas snalaze, a koje smo i ne razmišljajući izazvali.

Šta ima ukorenjenije kod našeg čoveka nego verovanje da su političari pod a) lažljivci i pod b) lopovi.

Na taj način je onaj nesrećni političar, koji se tokom četiri godine svog mandata i predizborne trke sve vreme trudio da ostane upamćen kao pošten čovek, nađe u neprilici. On priča da je pošten, mi da je lažov. Upinje se čovek, objašnjava da mu je protivnički tabor namestio aferu, da ga olajava dojučerašnji partijski kolega koji je sada u drugom dresu, ali mu mi ne verujemo. On je, jednostavno rečeno, lažov. Ko poveruje političaru, jedinica je za budalu.

Vidi naš političar da je vrag odneo šalu i da priča o poštenju ne prolazi. On je tu zbog nas pa mu i trebaju naši glasovi koje, sada je već potpuno jasno, neće dobiti insistiranjem na priči o svom poštenju.

Suočen sa iznenadnim problemom, naučen na prilagođavanje radi opstajanja, naš političar digne ruke od poštenja i prizna – u pravu ste, ja sam lažov. Nama drago što smo ga naterali da prizna ono što smo mi znali, pa ga nagradimo glasom na izborima. Neka nauči da ne može da nas laže.

Slično učimo političare da su lopovi. Ubiju se dokazujući da nisu pa na kraju dignu ruke – tu su zbog nas, je l – i, priznaju da su kraduckali. Mi smo opet zadovoljni jer smo im pokazali da mi nismo neka tamo moneta za potkusurivanje. Oni od nas zavise. Opet ih nagradimo što su priznali da smo u pravu.

Kada se nađu u Skupštini ili Vladi mi im tek tada nakačimo (ponovo) da su lažovi i lopovi. Pošto im nije jasno šta sad hoćemo od njih, političari se brane. Mi ih onda pritisnemo i oni se brane dve -tri godine pa na kraju mandata spuste durbin.

I, tako ukrug...