Studenti (ni)su u pravu

Šta Vam predstavlja oznaka M-15? Ne to nije nikakvo oružije, lozinka, avion, automobil... M-15 predstavlja pokret mladih u Španiji, koji okuplja na desetine hiljada duša koje su ustale protiv nezaposlenosti, korupcije i celokuopne državne politike, koja je, kako predstavnici ovog pokreta kažu, dovela do nezaposlenosti veće od 45 procenata kod dela stanovništva ispod 25 godina starosti i gubitka jedne generacije mladih ljudi.

Slušajući ovo sve zapitao sam se šta je sa Srbijom i omladinom u njoj. Ovde se već treća generacija gubi, ali niko ne reaguje. U stvari, situacija je u potpunosti suprotna, a po postupcima „onih na kojima svet ostaje“ čini se da je ovo zemlja blagostanja kada su buduće nade u pitanju.

Kritike mladih gotovo i da nema, kažem gotovo, jer se ponekad i primeti neka anomalija, a nije ih malo u našem društvu, pa se okači na Facebook profil, tu se prokomentariše i sve ostaje na tome.

Ono što meni ipak najviše smeta je potpuni izostanak studentskog glasa, kada je sam životni standard buduće inteligencije ove države u pitanju. Poslednji apsurd je povećanje školarina na nekim fakultetima. Pa glasniji je bio ministar prosvete u svojim apelima na fakultete da ne povećavaju školarine, nego studenti. Tačnije, studenti se nisu ni oglasili.

Odmah sam se setio studentskog protesta u Zagrebu od pre dve ili tri godine i njihovog transparenta „Samo školarine možemo da izgubimo“. Zagrepčani su pokazali da studenstki protesti ne moraju da vode u nekakavu anarhiju, lomljenje, razbijanje i tome slično. Prilikom tih okupljanja ni limenka piva nije bačena na ulice glavnog grada Hrvatske, a država se setila da ima studente i školarine su otišle dole.

Kod nas je situacija totalno drugačija. Kod nas se školarine povećevaju kad se kome prohte. Obnove godine na nekim fakultetima koštaju koliko i školarine u nekim okolnim državama, ali kod nas niko ne reaguje... osim ministra!

Našim studentima su bitniji studentski četvrtak i petak, a sve češćse i ponedeljak, utorak i sreda kada je „tekila“ 30 dinara i kada se uz zvuke hitova 90-ih dočekuju jutra, a potom se po ceo dan spava, posla nema, a i evidencija na fakultetu izgubila svaki smisao i važnost.

Ne odnosi se ovo samo na školarine, već i na druge aspekte studenstkog standarda. Legalan posao i radni staž u vreme studiranja u Srbiji su misaona imenica. Čak se ne može ni biti na birou rada dok se studira, legalni dopunski poslovi („part time job“, ja ne znam da za ovo i postoji prevod u našem jeziku) se mogu samo sanjati.

Studentske zadruge naravno rade na vezu, možeš u 4 ujutru da dođeš i budeš prvi na spisku za posao, ali baš te sedmice će se desiti da nema uopšte posla, a i kada nekim čudom dođeš na red i zaradiš nešto, na isplatu čekaš po pet meseci (moje lično iskustvo, a u pitanju je suma od 800 dinara). Međutim o svemu ovome se ćuti u fazonu: „To je tako, a nek je nama samo tekile“.

Da ne pričamo o poslu posle završenog fakulteta. To je priča za plakanje i o tome je uzaludno trošiti reči. Ali, pitam se gde je energija kod mladih da se to promeni? Ma, ne mogu da prihvatim onu čuvenu: „Jesu li  lupali u šerpe, pa šta su dobili?!“. Nije tačno da nisu ništa dobili! Omogućili su sadašnjoj generaciji mladih da mogu da dignu glas, a da ih pripadnici organa reda i mira ne tuku i ne razvlače po ulicama i maricama, zar je to malo!

Ali kako je ovo zemlja paradoksa, sada kada se živi u demokratiji koja se zasniva na slobodi govora pa i protesta (ponavljam ne mora protest da znači anarhija) studenti ćute i preživljavaju, a na pitanje šta dalje posle studija,  ako se ne ide vani, odgovor je već dobro poznat: „Nemam pojma!“.

Kao zaključak bih iskoristio citat francuskog esejiste i moraliste Žana de la Brujera: „Prava je muka kada čovek nema dovoljno duha da bi govorio, a ni dovoljno pameti da bi ćutao“, koji možda i trenutno opisuje stanje mladih u Srbiji i upozorava da ukoliko pod hitno ne probudimo duh kritike, muka će biti veća, a tekila jeftinija!