Autobiografija bunta

Dok je škripi kreveta i gužvanju posteljine tercirao zvuk pištaljki, a ritam udarali bubnjevi i bombe, niko nije verovao da će, i ako se rode, ta deca jednom postati punoletna i buntovna. Bez razloga. Ili sa njim.

Mutanti rođeni iz prašine dignute od vojničkih čizama i usijanog asfalta sada su stasali.

Začet sam tek koji mesec posle govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu.

Rođen sam u godini uvođenja višestranačkog sistema. Poslednjoj godini SFRJ.

Naučio sam da pričam u godini devetomartovskih demonstracija i godini opsade Dubrovnika.

Da hodam u vreme rata u Sarajevu dok se stezao obruč sankcija.

Da sričem slova sa «okupiranih» novinskih naslovnica u doba hiperinflacije, kada sam mislio da su milijarde dobre vile koje nam daju hleb.

Da plivam dok su sa TV-a stizale vesti o Dejtonu.

U vreme kad sam naučio da pišem i čitam i ćirilicu i latinicu, studenti i građani su se bunili protiv diktature.

Pošao sam u školu kada je Milo pobedio Moma.

Iz Boke Kotorske sam u Niš došao u vreme kada je bujao rat na Kosovu.

Tablicu množenja sam naučio u podrumu za vreme bombardovanja.

Dvocifrene godine napunio sam tokom rušenja režima Slobodana Miloševića, a pismeni zadatak iz matematike radio sam hemijskom «Vreme je», ne znajući stoprocentno za šta je vreme.

Prvu devojku sam imao onda kada su streljali premijera.

Osnovnu školu sam završio malo posle Martovskog pogroma i paljenja džamija u Nišu i Beogradu. Tada sam čitao Domanovića.

Postao sam punoletan malo nakon protesta zbog priznavanja nezavisnosti Kosova.

Upisao sam fakultet u vreme «Svetske ekonomske krize». Onda sam čitao Brehta.

Poslednjih nekoliko godina, više mi je drugara, devojaka i rođaka otišlo iz zemlje nego što imam godina.

Onda sam shvatio da priče Domanovića i Brehta svi počinjemo i da živimo.

Pitaju ovih dana mlade zašto su na ulicama. I ko stoji iza njih.         

 Odgovor je kratak – iza njih stoji detinjstvo koje ne žele svojoj deci.