Hirurški nož

Nakon opela, na dan sahrane Vuka Karadžića u grčkoj kapeli u Beču, govorio je tada još student hirurgije, a potom i prvi srpski hirurg. Iako je isprva nazvan Hipokrat, ovaj lekar svoje ime preveo je na narodni jezik.

Zanimljivo je koliko je u svakom gradu u poslednje vreme aktuelizovalo prebrojavanje krvnih zrnaca i utvrđivanje koje si koleno Nišlije, Beograđana, Vranjanca… Teorije krvi i tla, ofarbane eufemizmima za dokazivanje urbanosti.

Još je zanimljivije ako znamo podatak da je početkom 1878. u Nišu živelo oko 12.000 ljudi, da grad nije imao diplomirane lekare i da je u higijenskom smislu kasao. Tuberkuloza, tifus i polne bolesti su odnosile živote, a vodovod i kanalizacija gotovo da nisu postojali.

S obzirom na to da je narod umesto narastajuće medicine, češće koristio travarske i vidarske usluge, svaka promena sa takve tačke bila je put u bolje.

Kada se od Trošarine, danas, prolazeći najpre pored Ćele-kule, uputim prema centru, nižu se jedna za drugom bolnice. Vojna, pa civilna. I baš tako, poređane po starini.

Osnivanje Vojne bolnice u Nišu, nekoliko sedmica nakon oslobođenja od Turaka, značilo je početak sistematizovanog zdravstva. Već dve godine kasnije, 1880. u Nišu je radilo desetak lekara.

Prvi stalni hirurg i prvi načelnik hirurgije u Nišu, kao i jedan od upravnika Vojne bolnice bio je Mihailo Petrović. Još jedan bečki đak koji se nakon studija medicine vratio u domovinu, u želji da pomaže svom narodu.

Na tom „putu zdravstva“ kako bi se mogao nazvati potez Trošarina - Čair, osim bolnica još je i nekoliko klinika, ali i Pasterov zavod. Ispred njega stamena stoji bista osnivača, dr Mihajla Mike Markovića koja odatle posmatra Medicinski fakultet.

Nedavno sam, baš u Nišu, u poznim večernjim satima, kada vrednosti u krvnim zrncima više ne pokazuju tlo sa kog si došao, već poreklo tla sa kog dolazi biljka od koje su promili, sreo jednog budućeg lekara.

Kaže mi kako ne može da nađe specijalizaciju u Nišu, iako bi bespogovorno ostao zauvek tu, sa neskrivenom željom da se lečeći sugrađane oduži svom gradu. Kaže da razmišlja o odlasku u inostranstvo, manje zbog uslova rada, više zbog prilike da radi to što voli.

Student sa početka teksta se, petnaestak godina nakon sahrane Vuka Karadžića, našao baš u Nišu.

Zvao se Vladan Đorđević.

Bio je to čovek koji je osnovao prvu bolnicu u Nišu. Vojnu bolnicu. On je spustio svetlost na put.

Bojim se da se “moj“ mladi budući doktor, ako odavde ode, nažalost neće vraćati. Ako dozvolimo, to će biti njegov način da održi pogrebni govor svima nama.