Improvizacije “iz unutrašnjosti“

Mala je šansa da se među neprestoničkim življem pronađe onaj koji će na konstataciju da dolazi “iz unutrašnjosti“ ostati hladan. Ako bi sva ova Srbija, osim one smeštene na ušću Save u Dunav bila unutrašnjost, to bi kanda značilo da je prestonica nekakva spoljašnost, a spoljašnost je negde tamo, iza zatvorenih vrata, preko granice.

Mi na jugu naše cvetne i zelene zemlje, u gradu na Nišavi, blizu koga su se moćnici kroz istoriju često poigravali sa crtanjem granica, ne marimo mnogo za linije na mapama. Nama su granice u dušama mnogo važnije, pa u gard stajemo tek onda kada nam se naruši integritet meraka.

Kada je, pak, kulturna scena u pitanju i Niš se, kao i svi ostali gradovi sa mape koja se poslednjih decenija poprilično stesnila, gura pod onaj bušni kišobran od 0,7 posto, koliko iz budžeta država odvaja za kulturu.

Pa onda, ko je pametan, shvati da smo unutrašnjost svi mi koji smo još uvek sa ove strane časti, dok se u kožnim foteljama spoljašnosti odlučuje, bez našeg znanja, kome će koliko od godišnjeg ulova pripasti.

Beograd nam, istina, pokatkad posluži kao izgovor za kolektivni gradski neuspeh, ali smo sve svesniji da je i ta kovanica postala metafora za silnike koji odlučuju o našim budućnostima. A onaj drugi – unutrašnji Beograd, oberučke dočekujemo, dok prinosimo kafu sa ratlukom i slatko od šljiva.

Ovih dana se Niš opet kiti prestonim plaštom džeza, pa će u avgustu hiljade ljudi defilovati gradskim ulicama, zviždućući čarobne melodije Čarlija Parkera i udarati nepravilne ritmove. Niš počinje metamorfozu u Nišvil.

S tim u vezi, jedan se autobus na sprat, pre nekoliko dana našao na još jednoj granici, pisanoj početkom prethodnog veka, u nameri da istočnim komšijama ponese malo džeza kao mamac. Promocija Nišvil džez festivala u Sofiji i prijem u srpskoj ambasadi bili su povod da se još jednom iz “unutrašnjosti“ zakorači u “spoljašnost“. I bukvalno, i metaforički.

Osim odlaska sa one strane granice, Nišvilovska armija iskoračila je iz okvira budžeta, BDP-a, ugovora, kilometara autoputa, šampiona u novijoj srpskoj istoriji i u komšijskoj prestonici, gde za nas ne važi priča o glavnici i provincijama, predstavila dušu grada. Izdižući se iznad onih 0,7%.

Nije, na koncu ove priče, njen cilj da našoj prestonici natrlja na nos to da jug Srbije flertuje sa nekim tuđim prestonicama.

Poenta je, ako je uopšte i treba isticati, da pozove vaskoliku “spoljašnost“ da sa sebe strgne prašnjavi ogrtač lažne slave i da shvati da je “unutrašnjost“ jednako “duša“. A duša se, ako u nju ponekad ne zavirite, vrlo lako kvari. I šta će vam onda zdravo telo, ako su vam mutne oči?

Mi smo se ovde navikli na sevdah i dert, na bluz i sedam osmina. Brendirali smo melanholiju.

 Al šta ćete vi, gospodo iz spoljašnosti, kad vam duša skroz oboli? I bukvalno. I metaforički.