Prevaspitaj đecu

Deljenje rođendanskih pozivnica samo odabranima u odeljenju, tako da svi vide, počeci su nečega što me je od malena rastuživalo. Nisam bio od onih što ih na rođendane ne zovu, ali nije baš da sam bio pozivan na sve rođendane.

Podsmesi zlonamerne dece oduvek su bili tu. Statusne razlike takođe. Izbegavanja. Poneka fer tuča i to mu dođe to.

Sve što je iskakalo iz ovih okvira tretiralo se kao ozbiljan incident.

Posebna dodvoravanja učiteljicama i nastavnicima, bonus poklonima za 8.mart ili Novu godinu u većini slučajeva smatrana su nepotrebnim od strane dobrih didaktičara.

Arhetipovi glavnih cica, mangupa, prilepaka, ulizica, nesumnjivo takođe oduvek postoje. Čini mi se ipak, da je nekada zajednica umela da osudi nasilnike, a da su glavni školski mangupi to i postajali jer su umeli da štite slabije od sebe.

Ovih dana pojavio se snimak devojčica koje krvnički udaraju vršnjakinju. Na jednom od snimaka vidi se i dečak koji, držeći nasilnu maloletnicu za ruku, pokušava da intenzivira ovaj bezumni sukob. Retko ko se od tih momaka usudio da odbrani maltretiranu devojčicu.

Gotovo niko.

Zapravo niko.

Niko.

Kada su 2005. godine dvojica maloletnih Nišlija otela i ubila svog druga, tražeći nakon toga otkup od roditelja, javnost je to u strahu i jezi prepričavala narednih godina. Na sreću, nije bilo smartphone-a da se ovaj gnusni zločin zabeleži.

Izgleda da se te priče malo ko u Nišu i danas seća.

Šest godina kasnije dogodila se još jedna velika tragedija. Aleksa Janković ubio se, skočivši sa terase jer više nije mogao da podnese maltretiranje koje je doživljavao u školi.

Nasilnika je bilo i biće. Otkako je čoveka bilo je i beščašća. Međutim, ono što je duboko frustrirajuće jeste nedostatak solidarnosti. Apsolutno gubljenje viteških aršina. Pomirljivost. Nepreduzimljivost.

Paradigma društvenog propadanja ogleda se u sladostrašću dece koja se tom nasilju podsvesno dive.

Sve je danas estradizovano do te mere da se o dugoročnim posledicama više ne razmišlja.

Roditelji svoju decu uče da se sklone. Ne da se mešaju. I to potvrđuje tezu da je nasilje prikopčano za strah.

Dok se na nacionalnim frekvencijama pojavljuju veštačke inteligencije po uzoru na “Westworld“, decu nam vaspitavaju ograničene inteligencije.

Učenje po modelu dovelo je do toga da deca danas samo postanu kopije onoga što vide. A više ne vide Dragana Lakovića. Umesto Miće i Aćima znaju za Lepog Miću. Ako i vide Minju Subotu i Branka Kockicu, vide ih na snimcima partijskih skupova. Zmaja Ognjenog Vuka zamenio je Zmaj od Šipova, a umesto na slovo na slovo igraju se Q&A na Instagramu.

Da mladost uvek ume da nađe svoj put, ne želim da sporim. Problem je što taj put ne vodi nikuda. Jer su ga loše iskrčile prethodne generacije. Zidaju se neboderi na krhkim temeljima. A kad se neboder surva u bezdan, setimo se da bi decu možda trebalo prevaspitati. Tad je na žalost, porpilično kasno.