Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

12:42, 1. 4. 2018.

Grad na poklon

Autor

Kultna emisija građanske Srbije.

www.pescanik.net

Mijat Lakićević nam je nedavno objasnio kako je davanje aerodroma „Nikola Tesla“ u koncesiju firmi Vansi „dobro za Srbiju“. Doduše, dodao je i jednu malu napomenu: „Pod uslovom da ugovor ne sadrži neke tajne klauzule koje bitno menjaju njegov smisao i obaveze ugovornih strana, tj. koje pravni posao čine značajno drugačijim – što će se, ako ne već u septembru, kad-tad saznati“.

Naravno, u tajnom ugovoru sve su klauzule tajne. Ali ako je Lakićević mislio na klauzule štetne po javni interes građana Srbije, onda su ga juče dočekale jedna dobra i jedna loša vest. Dobra vest je da nećemo morati da čekamo do septembra da otkrijemo da li takve klauzule postoje. Loša vest je da one izgleda postoje.

Na osnovu čega se ovo može tvrditi, kada javnost još nije videla ugovor (i po svemu sudeći ga nikada neće ni videti)? Na osnovu neverovatne vesti da je grad Niš poklonio gradski aerodrom Republici Srbiji, i to na predlog republičke vlade. Dobro ste pročitali – grad je poklonio jednu uspešnu i profitabilnu firmu, i to ne bilo koju, nego onu koja taj grad svakog dana sve intenzivnije povezuje sa svetom.

Kakve to veze ima sa koncesijom za beogradski aerodrom, zapitaće se čitateljka? Za odgovor na to pitanje potrebno je vratiti se nekoliko meseci unazad, na gostovanje nelegitimno izabranog predsednika Srbije u emisiji „Oko“. Na pitanje voditelja da li će dovoljan broj putnika leteti sa beogradskog aerodroma, jer u suprotnom postoji opasnost da koncesionar bude oslobođen koncesione takse, predsednik odgovara da je „više od polovine“ putnika niškog aerodroma „oduzeto od rasta beogradskog aerodroma“. I dodaje: „To je ono što oni u Nišu nisu razumeli, da sve vreme, i to je super, mi smo pustili da se razvijaju, ali su sve vreme oni smanjivali kapacitete Beogradu.“

Ko je „pustio“ niški aerodrom da se razvija? Na kome je da to „pusti“ ili ne? Na nelegitimno izabranom predsedniku i njegovoj kamarili? I šta znači „smanjivanje kapaciteta Beogradu“? Jedino smisleno tumačenje ovih reči jeste da beogradski aerodrom ima sveto pravo na putnike koje niški aerodrom „otima“ nižim cenama, odnosno zahvaljujući low-cost avio-kompanijama. Lakićević bi svakako mogao da objasni nelegitimno izabranom predsedniku da ovo „otimanje“ mušterija nižim cenama, u ekonomskoj teoriji nije baš nepoznat fenomen, i da taj fenomen ima čak i svoje ime. U pitanju je – tržište.

Ali nelegitimno izabrani predsednik je toga i sam sasvim svestan. Na sledeće voditeljevo pitanje – da li postoji mogućnost da koncesionar toliko podigne cene karata da putnici masovno počnu da koriste jeftiniji, niški aerodrom, predsednik odgovara: „Svaki pametan čovek bi vam odgovorio prosto: onaj ko bi to uradio, izgubio bi putnike. Znači, izgubio bi tržište i ne bi mogao da naplati ništa. Ako ćete da izgubite polovinu putnika, džabe vam je što ste udvostručili vašu taksu. Možete i da je utrostručite, izgubićete još jednu trećinu putnika. Niko baš nije toliko glup.“

Tačno! Niko nije toliko glup, a svakako ne jedna moćna internacionalna kompanija kao što je Vansi. Pa kako onda ova firma očekuje da će imati tako veliki profit, odnosno tako veliki broj putnika, da će joj se isplatiti više nego izdašna investicija kojom predstavnici režima ovih dana paradiraju po medijima? Lakićević nudi svoj scenario – ukratko, Vansi je toliko napredna, genijalna i kreativna firma da će svojim fantastičnim menadžerskim sposobnostima preporoditi ne samo aerodrom, i ne samo Beograd, već i celu Srbiju, koju će čak i osloboditi diktature nelegitimno izabranog predsednika.

Ovako Lakićević:

„Da bi Vansi posle 25 godina bio na nuli, tj. da bi samo pokrio svoje ulaganje (blizu milijardu i po evra; sasvim precizno: 732 miliona za investicije i 730 miliona za koncesionu naknadu državi i građanima), potrebno je da se broj putnika utrostruči, tj. popenje na 15 miliona, odnosno da u Beogradu prosečno godišnje ostvaruje dobit duplo veću od rekordne prošlogodišnje, tj. najmanje 60 miliona evra. Tek će s profitom preko te sume početi da zarađuje. Ako to Vansi uspe, to znači da će Srbija 2043, na stogodišnjicu drugog zasedanja AVNOJ-a, biti potpuno drugačija zemlja. I da je Vučić davna prošlost. Ako ne uspe, to će značiti da Srbijom još uvek vlada Vučić. Kako god da se bude zvao.“

Lakićević, kao ekonomski stručnjak, svakako zna o čemu govori. Sigurno postoje i brojni primeri država širom sveta, u kojima strane kompanije sklapaju tajne ugovore sa diktatorima, samo da bi fer borbom i kreativnošću uspele da ostvare basnoslovni profit, preporode zemlju-domaćina i povrh svega – zbace sa vlasti istu onu diktaturu koja im je omogućila sklapanje tajnog ugovora. (Ako čitateljki ne pada na pamet nijedan takav slučaj, problem je verovatno u njenoj neobaveštenosti.)

Ipak, čini se da Lakićević previđa još jedan sasvim mogući scenario. Koncesionar sklapa tajni ugovor sa državom u kojem se basnoslovne takse uslovljavaju basnoslovnim profitima, tako da odgovornost za ostvarivanje ovih profita de factoprebacuje na državu, odnosno na njene aktuelne uzurpatore. Ovi uzurpatori onda rade jedino što im preostaje i što direktno sledi iz dumanja nelegitimnog predsednika na temu „gubljenja“ i „otimanja“ putnika – eliminišu svaku konkurenciju. Drugim rečima, Vansijeve projekcije izgledaju fantastično samo u tržišnim ulovima. Ukoliko iz računice izbacite tržište, one deluju već znatno realnije – ako konkurencije nema, možete podizati cenu aerodromskih taksi koliko vam volja, putnici ionako nemaju gde. U tom slučaju, ne samo da ne treba očekivati da će Vansijev uspeh Srbiju osloboditi uzurpatorskog režima, već upravo suprotno – uspeh ove kompanije postaje direktno povezan sa što dužim opstankom režima koji joj zloupotrebom državne sile garantuje monopolističku poziciju. Neka čitateljka sama proceni koji joj se scenario čini izglednijim, imajući u vidu ugovor o Beogradu na vodi, lex specialis i rušenje u Hercegovačkoj koje se sasvim slučajno odigralo tik pred istek ugovorne obaveze prema stranom investitoru.

Naravno, da bi se ovakav scenario sproveo u delo, neophodno je da se dese i neke potpuno neverovatne i blesave stvari – poput one da jedan grad pokloni profitabilni aerodrom. Ali, kao što vidimo, u naprednjačkoj Srbiji se dešavaju i takva čuda. Koliko će ovakav scenario usrećiti Srbiju, naročito Srbiju izvan Beograda, građani će imati prilike da saznaju veoma brzo, a Nišlije, po svemu sudeći, pre svih. Priča o gradonačelniku koji povija vrat pred siledžijama, tema je za neki drugi tekst.

Autor: Rastislav Dinić

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Peščanika, a preuzet uz saglasnost portala i autora

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori