Crna priča Černobiljska

Naša civilizacija u svojoj istoriji dugoj pet i po hiljada godina, je u drugoj polovini prošlog veka ostvarila svoje najrevolucionarnije razdoblje i postigla vidne rezultate u oblasti nauke, tehnologije, kulture, ekonomije, uz više socijalnih preobražaja, izuzetnih političkih događaja i drugih radikalnih promena, više nego u celoj istoriji do tada.

U tom periodu, osvojena su mnoga znanja koja ulivaju nadu da će čovečanstvo u nastupajućem milenijumu moći da nastavi sa još bržim razvojem.

Osnovni preduslov za razvoje je energija, čije se potrebe svakih 9 – 10 godina udvostručuju. Energija je, između ostalog potrebna za pokretanje preko 900 miliona automobila (samo u Kini 76,2 miliona), 150 000 vozova, 220 000 lokomotiva, 50 000 brodova, desetine hiljada fabrika, škola, bolnica, stotine i stotine miliona kućnih aparata, koji pomažu i olakšavaju čoveku život, ali sve više i više prazne rezervoar planete.

Koliko nam to energije treba?

Najrazvijenije zemlje sveta troše godišnje 5,4 tone, razvijene azijske zemlje 2,7 tona a nerazvijene azijske zemlje 0,4 tone naftinih ekvivalenata po glavi stanovnika.

Pronalazak baruta, vek pare, doba elektronike i ATOMSKA ERA predstavljaju oblike u razvoju energije koji KVALITATIVNO menjaju uslove života na zemlji. Potrebe za energijom, pogotovu električnom, uslovljene su ubrzanim razvojem ljudske populacije, neusklađenim ekonomskim i ukupnim razvojem sa mogućnostima i potencijalima čiji se kvantitet može meriti, čije su zalihe ograničene i za čije obnavljanje je potrebno stotine miliona ili više godina i posebni geološki, fizički i hemijski procesi. Ovi resursi su iscrpljivi, jer se koriste brže nego što se geološki formiraju (pre svega fosilna goriva), ne mogu se reciklirati, niti ponovo koristiti. Koliki se značaj pridaje energije, vidi se i po tome da se danas u svetu praktično vode vode ratovi za energentima.

Kako do energije? (nuklerna energija)

Malo je velikih naučnih otkrića koji su toliko brzo skrenuli pažnju, kao otkriće FISIJE – nuklearne reakcije, kod koje, kao što u biologiji nastaje deoba ćelija, dolazi do cepanja uranovog jezgra pri čemu se oslobađa velika količina nuklearne energije, koja se koristi za proizvodnje, u ovom slučaju, električne energije. Utvrđeno je, da je energija koja se oslobađa fisijom, veća nego bilo koja u do tada poznatim fizičko-hemijskim procesima a istovremeno toliko jeftina – fisija jednog kilograma urana – 235 oslobodi energiju koliko i sagorevanje jednog miliona kilograma kvalitetnog uglja, što zadovoljava potrebe grada od milion stanovnika, da se neće isplatiti instaliranje strujomera po kućama, jer će to biti veliki izdatak.

Istovremeno, zalihe nuklearnog goriva neuporedivo su veće od zaliha fosilnih goriva i hidroenergetskih izvora. Osim toga, nuklearne elektrane koje imaju tkz Brider reaktore iskorišćavaju uranijum vrlo efikasno i zahvaljujući njima, uranijum se može tretirati kao obnovljivi izvor energije i postojeće količine praktično, mogu neograničeno trajati.
Ako se svemu ovome doda, da se ovako dobija „čista energija“ – nema zagađivanja životne sredine i da je proces dobijanja, “apsolutno bezbedan“, čovečanstvo trajno rešava energetski problem.

Ne ulazeći u operacionalizaciju izgradnje, veka trajanja... i skladištenja nuklearnog otpada – do sada nerešivog problema, moramo istaći, da se i ovde održala čovekova karakterna konstanta starija od civilizacije, da se svako oruđe koje čovek izmisli, pretvara i u oružje. Nuklearna energija se danas realizuje u dve suprotne tvorevine – bombu i reaktor.

Akcidenti

Nema tehnologije koja pored pozitivnih svojstava ne nosi i negativne efekte. Iako ekološki sasvim „čista “, nuklearna energija ima svoju drugu, opasnu stranu – HAVARIJE, odnosno AKCIDENTE, bez obzira na ubeđivanja stručnjaka u njihovu bezbednost.

O raznim nezgodama i udesima u radu nuklearnih elektrana, javnost je bila malo i neredovno obaveštavana. Nekoliko analiza međunarodnih komisija govore o desetinama akcidenata u kojima je stradao jedan broj ljudi. Sigurno je, da je u isto vreme bilo i ne malo drugih akcidenata, koje su nažalost ostale prekrivene vojnim i komercijalnim tajnama, odnosno nacionalnim ponosom i prestižom.

Do akcidenata dolazi neplanirano-nenamerno, a uzroke možemo podeliti na:
- tehničko-tehnološke nedostatke (kvarovi i dotrajalost), i
- ljudski faktor (nehat, neznanje, ljudske slabosti i niska tehničko-tehnološka kultura).

Nuklerna katastrofa

Nuklearna elektrana ČERNOBILJ nalazi se u Ukrajini, 140 km severno od Kijeva. Čine je četiri reaktora snage 1 000 MW – svaki sa 180 tona urana – 1 693 gorivnih elemenata koji su ugrađivani u parovima. Konstruisani su šezdesetih godina i proizvode 30 – 40% električne energije Ukrajine. Rusi su ih ocenili apsolutno bezbednim, a zapadni stručnjaci, da imaju velike greške, što se nažalost pokazalo tačnim – svake pete godine Černobilj je doživljavao po jednu nesreću većih razmera.

Toga dana, 26.04.1986. godine se po prvi put u istoriji korišćenja atoma za dobijanje električne energije, dogodilo „ono “, što se smatralo neverovatnim. Nekoliko grešaka, nemar i dotrajalost uređaja doveli su do toga da je ogromna količina radioaktivnog zračenja čije su doze nekoliko hiljada puta prelazile dozvoljene doze, dospela u okolinu – sedmi nivo (kao Fukušima).
Isključeno hlađenje pojedinih gorivnih šipki – svaka od njih predstavlja reaktor u malom, dovelo je do stvaranja temperature od oko 2 ooo stepeni Celzijusovih i njihovog topljenja, zajedno sa 1 7oo tona opeka. Ta visoka temperatura je stvorila ogroman balon pregrejanog vazduha i ostalih gasova koji je razneo krov četvrtog reaktora. Mnogi produkti radioaktivnog zračenja i sitni delovi goriva su na taj način izbačeni uvis i rasejani po okolini. Vetar je uradio ostalo – zračenje je dospelo u mnoge evropske zemlje i druge kontinente.
Precizni hronometri su zabeležili vreme eksplozije – 1 č, 23 min. 46 sek.
Veliki požar nastao posle eksplozije, ugašen je za nekoliko dana, bacanjem 5 000 tona peska i zemlje sa olovom i borom, radi neutralisanja radijacije.

Kako je otkrivena havarija?

Znatno povećano gama zračenje izmereno u ranim jutarnjim časovima, 28.04.1986. god. U Švedskoj nuklearnoj elektrani FORSMARK, otvorilo je novo poglavlje u vezi dobijanja električne energije iz nuklearnih elektrana. Šveđani su, kao i Finci, utvrdili, da je jugoistočni vetar koji je tada duvao iz pravca SSSR, doneo radijaciju jačine dva miliona kirija. Evropa i svet su tada, verovatno, prvi put čuli za ukrajinski (tada sovjetski) gradić Černobilj. Amerikanci su pomoću jednog od svojih mnogobrojnih satelita, primetili i snimili nešto neobično, jako bljestavo u području Černobilja.

Bez obzira na utvrđeni pravac pojačane radioaktivnosti, sa sovjetske strane, sve do večeri, nije bilo nikakvog saopštenja. Tek naveče, Švedska televizija je emitovala saopštenje agencije TASS da se u Černobilju dogodila havarija. O eksploziji četvrtog reaktora pisale su sve novine, osim naravno, sovjetskih.

Dok su se u svetu preduzimale mere protiv radioaktivnosti, kada je deci i trudnicama savetovano da ne izlaze iz stanova i kuća, na sovjetskim televizijskim ekranima, prikazivano je pretprazničko raspoloženje stanovnika Kijeva i okoline – šetnji majki sa decom ili rad seljaka u polju. Građani SSSR su o havariji u Černobilju obavešteni u prvomajskom broju „Pravde“, svečano uređenom, na dnu druge strane, u donjem desnom uglu, saopštenjem u 36 redova - „Od Vlade SSSR“. U saopštenju se kaže da se nastavlja rad na likvidaciji nedavne havarije...

Posledice havarije

Neumoljiva statistika je izvela ekonomsku računicu i procenila štetu koju je nesreća izazvala: direktna šteta na reaktorima – 3 milijarde dolara. Toliko je stajala i izgradnja sarkofaga – betoniranje četvrtog reaktora, izbacivanjem betona sa dodacima iz vazduha a zatim i ušpricavanjem pod zemlju (kao Fukušima), do oktobra te godine. Prestanak rada elektrane koštao je 10 milijardi dolara. Raseljavanje celog jednog grada u kojem su živeli zaposleni iz elektrane, takođe 10 milijardi dolara. Cena kontaminiranog zemljišta – 3 milijardi dolara. Izgradnja novog vodovoda za Kijev, 1 milijarda dolara, što ukupno iznosi oko 30 milijardi. Time je rasvetljena samo jedna tamna strana, ona hladna – matematička, ali ona ljudska, koja se manifestuje u uticaju tog zlokobnog sindroma na živote, zdravlje i budućnost, ostala je pod znakom pitanja.

Podaci o broju stradalih, ozračenih, povređenih, dugo su bili nepoznati i vrlo različiti. Svetska zdravstvena organizacija je 2006. godine objavila, da je 30 radnika odmah umrlo, nekoliko stotina bilo je na lečenju a 2 637 bilo je zahvaćeno akutnom radijacionom bolešću.

Predsednik Rusije Boris Jelcin, je na desetogodišnjicu havarije, pohvalio stotine hiljada „likvidatora“ - „čistača“ (vojnika, radnika, vatrogasaca) koji su se bez zaštite, borili protiv pomahnitale vatre. Broj „likvidatora“ je bio oko 600 000 ljudi. Mnogi od njih su oboleli ili umrli od radijacije. Količina emitovanog zračenja u vreme havarije, bila je 300 – 350 puta veća od one u Hirošimi i Nagasakiju.

Ukrajinske vlasti su izjavile, da između nesreće u Černobilju i oko 4 300 žrtava, postoji direktna veza. U Černobiljskoj oblasti, od 1988. g. Umrlo je 125 000 ljudi, a više od 450 000 obolelo je od karcinoma. Posledice radijacije osetilo je 3,5 miliona ljudi, od toga, više od četvrtine dece. Ona su najviše platila danak prolećnog nuklearnog tajfuna. Po Izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju, utrostručen je broj slučajeva raka štitaste žlezde kod dece u Ukrajini, Belorusiji i Rusiji, u odnosu na period pre nesreće. Podaci su iz 1996. godine.

Mutacije na nivou „genetskih otisaka“ kod dece iz porodica izloženih radioaktivnom zračenju, dva puta su čečće nego kod dece čiji roditelji nisu bili direktno ozračeni. „Genetski otisci“ predstavljaju deo genetskog materijala koji se nasleđuje i podložni su promenama pod uticajem radijacije.

Imajući u vidu da je za raspadanje pojedinih radioaktivnih elemenata potrebno i do 2 800 godina, lako se može izračunati kada će na ovim prostorima biti moguć „zdrav život“. Oko 400 000 stanovnika iz bliže i dalje okoline je iseljeno.

„Iza te granice, pređašnji svet više ne postoji, kao ni stari način razmišljanja. To što toga još nismo svesni, drugi je problem. Toj novoj realnosti nisu prilagođeni ni naš vid, ni sluh, ni rečnik. Radijacija nema ni boju, ni miris. Ljudi od nje umiru i lude, a deca su sve bolesnija“ (Svetlana Aleksijevič - „Molitva za Černobilj“).

Svojevrsna Pandorina kutija 20. veka – nuklearna elektrana u Černobilju, konačno je zatvorena 15.12.2000. godine. To je trenutak koji će biti zabeležen kao kraj jedne epohe koju čovečanstvo nije želelo i koju će dugo pamtiti.

Izgradnjom sarkofaga sprečeno je dalje ispuštanje zračenja, jer proces nuklearne reakcije i dalje traje i trajaće godinama, jer je u reaktoru bilo oko 200 tona urana. I sve moglo da se ponovi –pregrejavanje, pucanje krova... u Černobilju, ili Fukušimi, ili...