Niški basket

Vraćam se pre neko veče sa basketa, igrao Konstantin. Rezigniran, ne razočaran osim što sam video. A video sam, lopta okrugla i svako, bar ja tako mislim, igra da bi pobedio. Normalno, ne može uvek da se pobedi, ali da se igra, o tome ne treba govoriti.

Dugo sam i na svakojake načine u košarci – pokušao sam da igram: uspeo sam za klupu, odeljenje. Za školu već nisam siguran. I za mesnu zajednicu, do duše u dresovima osnovne škole. Izvinjavam se, igrao sam i za fakultet, do duše samo na brucošijadi. Učio sam decu u nekoliko osnovnih škola da se košarka igra ubacivanjem lopte u onaj drugi koš, koji se nalazi na suprotnoj strani igrališta, bio sam sudija i na kraju, što se angažovanja tiče, tako se to zvalo – delegat. Ali, najviše sam bio  gledalac.

Kada sam se doselio u ovaj lepi grad, zbog očeve prekomande, pokušao sam, imajući u vidu da sam iza sebe već imao 2 – 3 godine treniranja, jednom, dvaput nedeljno, kako se tada treniralo, da to nastavim i ovde. Otišao sam u “Student”. Delovao mi je kao Harlem u ono vreme i sa onim igračima. Neka se ne spomenuti ne ljute, ali tu su bili pokojni Cirkle, Neca, Đžigi, Dule, Ratko, kasnije, oba Pikija, Đura, braća Radići, Skaka, Keks, sa novopridošlim Zokijem Stevanićem, koji je došao iz Sloge iz Kraljeva i trenirao zajedno sa Ducijem Simonovićem i Todorićem, sa do tada neviđenim načinom prenosa lopte… ne ide. Od treniranja – ništa.

A oni su toliko bili dobri da smo jedva čekali subotnje večeri da bi popunili tribine na VPŠ.

Bili su tako dobri da su odlazili i u Partizan (u onoj SFRJ), jer ih je zvao Ranko Žeravica, i u Borac iz Čačka, da igraju pored legendarnog Radmila Mišovića, i drugde.

Niš je imao i izvrsne znalce košarke – profesora A. Kerkovića, Bata Ivu, entuzijaste poput Šake, sudije koje su sudile Ciboni, Jugoplastici, Bosni, Olimpiji, Zadru – Vidana, delegate koji su pratili dešavanja na utakmicama širom SFRJ, Živka Popovića, Baneta Madića. Imao je svoj juniorski turnir "Mića i Žana", na kojem su mnogi asovi započinjali svoje igračke karijere -  Žarko Paspalj, Željko Obradović, i dr.

Međutim, i “Student”, i “Radnički”, a kasnije i “Ergonom” (Mirče, Beli, Mita, Raša, Maki…),  sa takvim igračima, uvek ostajaše u tim rangovima takmičenja, bez obzira što su se svake godine popunjavali I sa igračima koji su dolazili da studiraju u Niš. Dovodili smo i tako poznate trenere – jedan je još u Nišu…

S druge strane, Želja igra evropsko finale, sa igračem manje (Pajo, Pajo), Radnički juri Evropom (kude je taj Niš), košarkašice su u Evropi (Kup Lilijane Ronketi), strelci pucaju za reprezentaciju, bokseri (Amzić, Jane, Čelik, Kelava) su po Jugoslaviji, ali i Evropi,  karatisti i džudisti…

Ne bih se svega ovog setio, nije  ni prvi ni zadnji put da Student, Konstantin, Nibak, Junior, Vivabasket izgube, jer ću da ih gledam, bez obzira na rezultate, ali se setih jedne niške TV emisije, skoro emitovane, ne znam na kom kanalu, čiji je gost bio Dragoslav Petković Petko. Niško košarkaško dete, koji je čitav niz godina zarađivao hleb u belom svetu, trenirajući košarkaške klubove. Čitav niz godina. Da nije bio dobar, brzo bi ga vratili.. U emisiji se najviše pričalo, rekao bih, o košarci. I na kraju razgovora, pitali su ga, zašto Niš nema jaku mušku košarku.

Uz dužno poštovanje, za eventualno pogrešno tumačenje njegovog odgovora, mislim da se to svelo na H T E N J E, za želju da budem bolji ne samo od komšije – Pukovac, Subotinac, već da budem bolji i od, i od… da ne budem samo gledalac finala Kupa, već i učesnik!

Da ostanem dosledan sebi.

1. Znam da je Niš jedne godine imao košarkaškog prvoligaša;
2. Dogovor je, o politici ni reči.