Kilo spanaća

Nešto sam razmišljala ovih dana...

Ne bi bilo u redu da, pošto sam prava sremica (u Nišu), ne sastavim listu onoga što me dugo i jako nervira. Neće biti reči o politici, već o svakodnevnim sitnicama. Nekako se sve nadam da ako krenemo sa malim popravkama, koje ne zavise od finansija, krene nam i na drugim stranama. Evo šta me nervira:

- Parkiranje vozila na trotoaru. Da mogu, organizovala bih da svi oni koji tako parkiraju dobiju makar na jedan dan da voze dečija kolica (bez deteta!) po najugroženijim zonama.
- Parkiranje vozila u desnoj traci.
- Zaustavljanje vozila (po mogućnosti na raskrsnici) da bi se popričalo sa pešakom.
- Što pešaci prelaze kada je crveno svetlo za pešake na semaforu.
- Što vozači pričaju preko mobilnog telefona bez blue-tooth-a – još nisam čula da je neko zbog toga kažnjen.
- Kada na pijaci ne mogu da kupim očišćen spanać – ovako se od kupljene količine potroši oko trećine, a ostalo se baci jer su u pitanju peteljke i deo korena.
- Kada se u govoru koristi izraz „vezano za“ ... umesto „u vezi sa“. Zna se ko se i za šta vezuje.
- Kada se prodavačica ili prodavac prilepi za mene dok razgledam izloženu robu.
- Kada mi ne vrate kusur jer je vraćanje kusura izraz poštovanja mušterije.
- Kada nekome pišem na službeni mejl i ne dobijem odgovor – valjda isti postoji da bi se komuniciralo sa nepoznatima, a zainteresovanima.
- Kada se pljuje po ulici.
- Kada muškarci češu testise na javnom mestu.
- Što su kante za đubre retkost u ovom gradu, pogotovo u naselju Ratko Jović.
- Što moram stalno negde nešto da čekam.

Da se razumemo, nisam ni ja bez putera na glavi. Ali, poštujem ideju o neugrožavanju drugih.
I, napisano ne važi samo za Niš! Gde god da sam, naiđem na ponešto sa liste.