Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

01:03, 8. 2. 2010.

Hleba i Partizana!

Autor

Profesor Univerziteta u Nišu.

Predsednik Gradskog odbora LDP i odbornik u Skupštini Grada Niša.

Nedavno sam rešio da više nikad ne pričam o ružnim stvarima. Neka u miru prošlosti počivaju, i ratovi, i sankcije, i nemaština, i inflacija, i bombardovanja, i mobilizacije, i poniženja, i strahovi, i beda morala.

I sve ostalo neka ide do djavola. Ma koliko nam je sve to, makar mojoj generaciji, oduzelo od onog života o kakvom smo sanjali ili od onog o kakvom su nas lagali, ja da pričam o tome više neću! Iako je ostalo malo vremena za popravni, hoću da verujem da će se prelazak u viši razred, koji se zove normalan svet, zaista desiti, a da ću ja dremati uljuljkan talasima na nekom grčkom ostrvu. Daleko od Vukovara, daleko od Srebrenice, daleko od kasetnih, daleko od šizela i mirela, daleko od plastičnih Heba flaša napunjenih bezolovnim 95. Želim mirno da spavam i sanjam daleko od svakog zla.

Baš zbog tog novog koncepta sopstvenog doživljavanja stvarnosti, pozitivnog pristupa, a priznaćete da nešto moramo i sami da rešimo u životu, ne da sve očekujemo od vlade Cvetković-Dačić, ja hoću da pričam o lepim stvarima.

Nekako mi se čini, kao neka mantra, ako dovoljno dugo mislimo pozitivno i pričamo samo o lepom, da nema šanse da se to neće desiti. E baš u cilju nastavka politike nadanja i pozitivizma hoću da vam ispričam šta je to lepo obeležilo prvih 10 godina novog veka i novog milijenima, a poslednjih 10 godina mog dosadašnjeg, već skoro poluvekovnog života.

Ako bih morao da napravim top listu događaja koji su moj život u poslednjem desetleću makar na trenutak učinili srećnijim, podigli me i doprineli da se osećam kao čovek, ponosan, ispunjem i sa nadom, onda bi ona izgledala ovako:

na trećem mestu, iz potpuno ličnih, prizemnih i nepopularnih razloga, Oktoberfest u Minhenu,
na drugom, iz uzvišenih, opštih i istorijskih, ukidanje viza, i na prvom, iz svih mogućih razloga, ličnih i opštih, i prizemnih i uzvišenih, neverovatnih i magičnih, KK Partizan.

Litre piva su mi nekoliko godina u Minhenu, na nekoliko dana, pomagale de ostvarim privid da je sve u redu, da se sa još bar sto hiljada ječmom omamljenih evropljana nalazim u specijalnom balonu, na ogromnom ringišpilu. Zanos, zapad, sloboda. Još ako se tome doda nekoliko nedelja pre i nekoliko nedelja posle, u toku kojih smo živeli lelujući se od uspomena, obraza još crvenih od poljubaca neke bavarske prsate lepotice, što bi nišlije rekle: malo li je?

I dok mi je Oktoberfest stvarao privremenu magiju da i stvarni život može biti takav, ukidanje viza mi je vratilo samopouzdanje. Kao kad godinama mami ili šefu dokazuješ da bez obzira ne sve ipak nešto vrediš, a oni ne haju. Jednog se danas probudiš i shvatiš da te opet uvažavaju i da se po malo kaju što su te godinama držali iza vrata dok su tu bili gosti. E tad si opet ispunjen osećanjem pravog ljudskog ponosa. Slušam ove naše političare kako se razmeću u samohvalisanju kako su baš oni za to najzaslužniju. Ma cvrc, nemaju oni pojima. Mi svi zajedno smo jedini zaslužni. Jedino mi, jer smo na nogama izdržali sve te višegodišnje nokdaune i poniženja. Jedino mi, jer smo opstali u uverenju da je za 7 sirotinjskih dana u Paraliji vredelo ponižavati se satima ili danima ispred ambasade, sa hrpom papira pod miškom.

Oktoberfest sam izmislio sam kao čarobni put zaborava. Vize su nam zbog naše tvrdoglave izdržljivosti ukinuli neki daleki kurajberi uvaljeni u fotelje briselskih kancelarija. Dešavala se, međutim, poslednjih godina još jedna čarolija za koju ne mogu da dokučim kako i zašo smo je zalužili.

Bilo je na brdovitom Balkanu i ranije velikih sportskih pobeda. Uzdigli bi se neki entuzijasti, s vremena na vreme, iznad prljavštine srpskog sportskog blata. Bilo je veličina koje su nas veselile i nadahnjivale. Ali da se iz godine u godinu, uvek ispočetka, uvek na početku otpisan i zaboravljen, jedan sportski klub iz Srbije uzdiže, da pobeđuje i bolje i favorizovanije i bogatije, da stvara san ni iz čega, e to je srpsko sportsko čudo. I opet, kad niko nije davao nikakve šanse za uspeh, KK Partizan, sa potpuno novim timom, pobija sve teorije i predviđanja. Nije ovo samo sportski uspeh, ima u tome puno simbolike.

Dule Vujošević četu sačinjenu od golobradih mladića i po kojeg već izrađenog internacionalca ponovo vodi do evropskog košarkaškog neba. Tim bez i jednog reprezantatvca, ponovo, po ko zna koji put, pokazuje da je moguće i bez dovoljno kvaliteta, i sa malo novca i uprkos nedostatku podrške od strane države, nadmašiti moćnije, kvalitetnije, uticajnije i bogatije. Značaj nije samo sportski. Praktično u životu, dobijamo lekciju koja nam vraća nadu. Ako planiramo, ako se dobro organizujemo, ako dobro biramo saradnike, ako svakog pojedinaca stavimo na pravo mesto, a sve njih uklopimo da budu tim, i od postojećih resursa i mogućnosti izvučemo maksimum, moguće je napraviti uspeh, za koji mnogi kažu da se graniči sa čudom. Lekcija za vladu, za dirktore, za rukovodioce i funkcionere. Lekcija kako da se ponašamo u životu.

Kažu da se od govana burek ne može napraviti. Siguran sam, međutim, da se opustošene hale MIN-a, Elektronske industrije ili Nitexa mogu oživeti, i po neki osmeh na lice vratiti. Kako? Pitajte Duleta Vujoševića! E da nam je još po neki Dule umesto Miloša, ili Cveleta. A siguran sam da ih ima. Verujem da ih ovo čudo, zvano KK Partizan može motivisati da i oni krenu u neku svoju ligu šampiona. U život u kojem ćemo svi biti šampioni. A do tada pod hitno otvoriti smer za Duleta na fakultetima na kojima se izučava menadžment. Želim da studiram za Duleta. Duleta za Predsednika. Ne znam samo da li je to moguće? Da nije stranac možda, crnogorac?

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • Jovanovic Zoran

    12:53 // 8. 2. 2010.

    fooooooooozzzzzzzrza peki

  • Marija Bugarcic

    11:38 // 8. 2. 2010.

    2000.godine sam krenula,kao i vi g.Pesicu u ligu sampiona,12.marta 2003 sam mislila da nema vise smisla ucestvovati u tom takmicenju.Medjutim veru i nadu za daljim takmicenjem su mi ulivali ljudi kao sto ste vi i vama slicni!Zavidim gradjanima Nisa na vama, malo je jedan Srdjan Pesic u Srbiji.Stoga predlazem da vam prebivaliste ostane Nis,ali bi boraviste mogli malo da promenite i svratite malo po drugim delovima Srbije,jer i Cacak i Uzice,pa i Lucani su Srbija!

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori