Južne vesti - Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Vranje - vesti iz južne Srbije

14:19, 17. 7. 2016.

Nama trebaju poglavlja “za glavu”

Autor

Doktor sociologije.

Često se kao dežurno, ali veoma površno, objašnjenje i opravdanje naše moralno-duhovne, ekonomske, opšte krize navode famozne 90-te kada je došlo do moralne anomije, narušavanja sistema vrednosti i njegove naopake hijerarhije.

Međutim, pre bi se reklo da je takav naš vrednosni sistem i mentalitet daleko dublji i da datira iz davnijih vremena i da je oblikovan pod dugotrajnim dejstvom istorijskih, političkih, verskih i ostalih faktora.

Zvanična politika i opredeljenje naše države i dobrog dela našeg naroda je priključenje jednom savezu država gde je mentalitet njenih građana gotovo u svemu različit, pa i suprotan našem nacionalnom. Obično ono što se u dominantnoj delu EU ili, bolje reći, u normalnom i uređenom svetu, smatra normalnim kod nas se smatra nenormalnim, i obrnuto. Zapravo, mi smo narod koji u mnogo čemu ima naopaku logiku, izopačen mentalitet i izokrenut sistem moralnih i ostalih vrednosti inače neophodnih za konstituisanje jedne iole pristojne države. Pitanje je da li je moguće, pod kojim uslovima i za koje vreme moguće  s njim ne samo u Evropu već izgraditi koliko-toliko pravnu i stabilnu državu što bi trebalo da bude onaj suštinski, konačni cilj, a članstvo ili samo put u EU samo sredstvo.

Mogu se, ilustracije radi, primeri takvog rezonovanja, takve logike ili mentaliteta okrenutog naopačke ili naglavačke u raznim oblastima našeg društvenog života i odnosa prema prirodnom okruženju.

Pre svega, u Srbiji postoji tradicionalno shvatanje i praksa da je nečasnije biti odgovoran, lojalan državi prijavljivanjem lopova, naročito onog koji potkrada imovinu države (sa kojom postoji identifikacija samo kad se navija za reprezentaciju i ide u rat), nego potkradati državu, jer se tako postaje podmukli i pakosni denuncijator, potkazivač, cinkaroš, “taster”, “druker”.

Dalje, ne postoji li još uvek među našom omladinom  naopako shvatanje da je sramota biti briljantan i ambiciozan učenik koga stigmatiziraju kao štrebera? Po toj naopakoj logici nije sramota ići u školu, ali je sramota ako se vredno uči. To je, zapravo, vladajući psihološki mehanizam koji su proizveli lenji i zavidljivi, možda i netalentovani đaci, kako bi ograničili ambiciozne, vredne, talentovane (ničeov resantiman).

Zar u Srbiji bogat i lopov nisu sinonimi? Nije li, osim toga, u Srbiji greh javno izražavati zadovoljstvo svojim trenutnim raspoloženjem i zdravstvenim stanjem, svojom platom, materijalnom situacijom i imetkom (i kad su stečeni na najpošteniji način)? Ne odgovaramo li tradicionalno na uobičajeno pitanje da li smo dobro ili kako smo, i da li smo zadovoljni platom i imetkom, izvinjavajućim i ustručavajućiim negativnim terminimima da ne bismo navukli na sebe zavist ili čak eventualnu pakost? Zar umesto da smo dobro, odlično, zadovoljno ne odgovaramo minimalističkim frazama sa negativnim predznakom “nije loše”, “ne mari” “ne žalim se”, “da ne čuje zlo”, “da ne čuje đavo”, “da kucnem u drvo”. Takođe, u tome ima i straha i sujeverja da ne izgubimo ono što imamo.

Zar nije mnogo popularnije žaliti se i kukati, a kada se hvalimo to je obično razmetljivo, a ponekad da bi se izazvala zavist naših rivala? Zar nije komfornije biti pasivni komformista, negativac i pesimista kome se ništa ne isplati nego biti preduzimljiv i pokušati učiniti nešto za sebe? Kako to da se kod nas ništa ne isplati i unapred kaže “piši propalo” ili “nema ništa od toga”? To govori o našoj poslovnoj i životnoj malodušnosti, pesimizmu i negativizmu, a kad neko ne uspe u svom pokušaju onda likujemo i pametujemo kako smo to unapred znali. Osim toga, ni manje posla ni veće probirljivosti.

Zar nije nenormalno da tranzicioni gubitnici (otpušeni, nezaposleni, sa niskim primanjima..) roštiljaju u vreme praznika rada kao da žive u državi najvećeg blagostanja dok evropski radnici tada protestuju „za sitnicu“ kako to nama izgleda?

Zar nije sramota u seljačkoj Srbiji biti seljak, poljoprivrednik, osim ako ste  “farmer”(ili ako živite u Vojvodini), dok to u Evropi nije. Dok se, recimo, u normalnom svetu pčelarima plaća oprašivanje mi smatramo da nam je pčelar dužnik jer pčele skupljaju med u našem voćnjaku. Često ih i nesavesno, pa i namerno trujemo.

Dok se Evropljani, plemenitog soja i porekla, ne ustručavaju da za svoje ljubimce imaju i mešance, za koje su spremni i dobro da plate, srpski praziluković ne bi da čuva ništa ispod pedigrirane rase. Ako volite da pomažete životinjama obavezno će vam neko od, obično starijih, ljudi zameriti da ima dece kojoj treba pomoći. Po takvoj logici životinjama nikada ne treba pomoći jer je uvek preče neko dete.

Ono što je u normalnom svetu javna stvar i legitimno pravo kod nas je to lična stvar i obrnuto. Zar nije opasno “guranje nosa” u “tuđa posla” skretanjem pažnje izgredniku na odlaganje smeća na javnim mestima, na prelazak semafora “na crveno” i tako dalje, za razliku od tog zapadnog sveta gde su svi policajci koji s punim pravom ukazuju na nepravilnosti na javnom mestu? Zar nije porodično i partnersko nasilje privatna stvar i kad se dešava, ne samo u četiri zida, već i  u javnom i prometnom prostoru. I zar vam neće ni sam policajac reći “što se ti mešaš?” ako se usudite da postupite kao savestan i odgovoran građanin koji ne želi ravnodušno da posmatra nasilje i nepravdu?

Zar privatna lica ne uzurpiraju javni prostor i preuzimaju posao i nadležnost javnih službi kada sami neovlašćeno i nestučno sami razbijaju asfalt i uvode kanalizaciju i vodu, penju se na bandere, razapinju šatore na lokalnom putu kad prave neko veselje itd? Zar ne drže drva, pesak, priključne mašine izvan svog dvorišta smatrajući tu javnu površinu nekako primitivno-instinktivno svojom jer je ispred njihove kuće? Zar nam kuće i sve ostalo ne grade privatni neregistrovani majstori bez dozvole koji rade na crno umesto ovlašćenih stručnih građevinskih firmi?

Lako je naterati Danca i Holanđanina da ide na posao biciklom kad je to moguće, ali kako naterati Srbina sa desetostruko nižim životnim standardom da se odrekne svog umišljenog nepovredivog i neotuđivog prava da kolima ide i u wc i kako mu objasniti da auto nije prevozno sredstvo za jedno lice (što je dominantna slika koja se viđa u saobraćaju) jer čemu onda 4-5 sedišta u njemu? Zar nećemo onome kome stanu kola u saobraćaju trubiti umesto da mu pomognemo?

Zar administracija svih nivoa i tipova ne smatra i dalje da građani treba da služe njoj i da postoje zbog nje, a ne obrnuto? Zar zakone, pored kriminalaca, najčešće ne krše oni koji treba da ih štite i sprovode i oni koji su ih izglasali? Zar ne smatraju da su oni nekako povlašćeni.
I tako do sutra, u nedogled, u beskraj.

I zar se često ne bavimo više zluradim predviđanjem, priželjkivanjem i prizivanjem propasti EU, po principu da komšiji crkne prava, nego što uviđamo propast vlastite države i bavimo time. Zar ne pokazujemo klasično licemerstvo uzdizanjem Rusije, a odlaskom na rad i život u EU i korišćenjem njenih civilzacijskih tekovina po principu “selo hvalim u gradu živim”?

Srbija se trenutno nalazi u pat poziciji je ima narod koji niti želi da menja sebe niti ima naročitu sklonost da menja političare, a političari ne žele da menjaju narod jer im ovakvo stanje ili odgovara, ili ukoliko bi zaista to znali i hteli ne žele da se nepopularnim (i često dugoročnim sa odloženim dejstvom) političkim merama zameraju narodu, čiji bi se rezultati obično osetili sa zakašnjenjem i čije plodove bi verovatno ubrala neka naredna vlast (kao što se današnja hvali rezultatima prethodne vlasti i pripisuje ih sebi u vidu dovođenja nekih  investitora). Izgleda da taj pokretač, Arhimedova poluga, mora da dođe spolja u vidu pritisaka i ucena od strane EU. Srbija se, zapravo, trenutno nalazi u stanju deteta sa heterogenim moralom koje drugi mora da prisiljava da čini ono što je dobro za njega. Tako da umesto ili, barem, uporedo evroskepticizma ima mnogo prostora za zabrinjavajući srbijoskepticizam.

Kad malo dublje razmislim možda nama ne treba samo otvarati poglavlja, možda bi nam trebalo otvoriti i glavu i izvršti neophodnu hiruršku intervenciju u mozgu na centar za evrointegracije. Možda i nije čudno što se etnopsihologijom, karakterologijom našeg naroda bave i “doktori za glavu” (Jovan Marić, Vladeta Jerotić).

Podeli sa prijateljima
Slični tekstovi
Komentari
Poslednji komentari
  • Dexter

    22:46 // 19. 7. 2016.

    Volim Žikicine tekstove, ali imao je on i boljih. U žaru nesporno tačnog inventarisanja svih naših mana Žikica neprimetno upada u jednu od najvećih: kuknjavu pred problemom, bez viđenja svetla u tunelu. Ovaj narod nije uspeo da formira institucije društva i ELITU koja bi ga izvela iz tog tunela. Turci, komunisti, ubijanje sopstvenih reformatora, lažne mesije... Vreme nas gazi, ali nade još ima!

  • Mila

    21:14 // 19. 7. 2016.

    Odličan i sveobuhvatan tekst sa finom dozom humora, doduše gorkog.

  • CVETKO prvi

    13:06 // 19. 7. 2016.

    Kako objasniti mazohističku crtu našeg naroda ? Retoričko pitanje .
    U dosadašnjem , svom životu , došao sam do saznanja da u životu najbolje egzistira kombinacija ,
    Sadista-Mazohista !

Pošalji komentar:

Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon što ga odobri neko od naših administratora.

Ukoliko želite da Vaš komentar bude odmah objavljen, možete se prijaviti preko svog Google, Facebook, Twitter ili Yahoo naloga.

Došlo je do greške pri dodavanju komentara
Preostalo ti je 400 karaktera

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.

Naši autori