Iz Serbijanuma, s ljubavlju

Autor

Damir Jocić

Pisac i pesnik.

Prva slika, dan prvi – Dan uoči izbora u Kosjerianisu. Sparno je i pomalo maglovito. Kalendar tvrdi da leto nije počelo, ali žega ovo opovrgava. Kosjerianis je, inače, varošica u državi Serbijanum. Neko poziva telefonom i kaže: ‘’Gospodine Pobedniče, ovde ne ide sve glatko’’, na šta Pobednik odgovara: ‘’Nađite način! To je vaše! Mene istorija Serbijanuma mora upamtiti kao pobednika ‒ drugačiji ishod izbora u Kosjerianisu je neprihvatljiv; ne smemo dovesti u sumnju moje dobro ime na mnogim medijima koje kontrolišem!’’

Vidno rasrđen, zalupio je slušalicu i okrenuo se prema šahovskoj tabli. Preko puta šahovske table, i stolice na kojoj je sedeo, bilo je ogledalo. Prilika iz ogledala vukla je naredni potez.

Druga slika, dan drugi

Odraz iz ogledala je pomerio šahovsku figuru. ‘’Velemajstor! Pljunuti ja! Da te vidim sada, majčin sine,’’ obradovao se Pobednik, ali i zapretio prstom povukavši novi potez.

Treća slika, dan treći

Telefon ponovo zvoni. Pobednikovo lice prekriše opiljci modričastog gneva. ‘’Da!?’’, izgovori javivši se.
‘’Ovde Vaš Potrčko, u Gamzigradu sam; stvari ne idu u dobrom smeru. Mogli bi nam zameriti da narušavamo demokratske procese, mogli bi nas uhvatiti u prevari, mogli bi nam suditi zbog toga’’, začuo je.
‘’Da sude?! Ko da sudi? Kome da sude?! Potrčko, ne zamajavaj me, juče sam ti rekao: i tvoje i moje se zna! Kada završiš, pozovi da ‘propeglam’ na svojim medijima!’’
Zalupio je slušalicu i nastavio da igra šah. Na tabli je bilo sve manje figura.

Četvrta slika, dan četvrti

U Informativnoj redakciji Javnog servisa ‘’S’’, nakon Pobednikovog govora u vezi sa izborima u Kosjerianisu i Gamzigradu, jedna novinarka je mrmljala u bradu: ‘’Umesto da istinom pridobijemo gledaoce, gledalište nam se osipa zbog neobjektivnosti i ljubavi prema Pobedniku. Posebno me brine što od sebe udaljavamo mlađu publiku, a oni i njihova deca trebalo bi da nas gledaju sutra. Kako da se to ostvari ako ih odbijemo i groze nas se? Današnji mladi će deci preneti istinu o nama, pa ćemo biti izgubljeni za budućnost, niko nas neće gledati…’’
Dan se stvrdnuo u kamen… I, ne, nije samo ova novinarka u Informativnoj redakciji Javnog servisa ‘’S’’ bila zabrinuta, bili su još neki, ali je bilo i onih koji o perspektivi nisu razmišljali. Oni su lili suze radosnice slušajući Pobednika i dobijajući njegove ovogodišnje darove. Budućnost ili nisu hteli ili nisu umeli da vide.

Peta slika, dan peti

‘’Vidite li ono magare?’’, upita me vodič i pokaza na brdo.
‘’Vidim’’, rekoh.
Uz okomito brdo se, mukom mučeno, uspinjalo magare natovareno buretom. Izbijalo je nožicama sitno kamenje sa staze, klizalo se, ali je napredovalo. Čovek iza njega bi pokatkad zamlatarao rukama, a ponekad bi ga i odalamio tojagom.
‘’Magare kao magare, ništa posebno’’, izgovorih.
‘’E, moj prijatelju, nije baš tako ‒ to magare i ono bure gest su posebne pažnje i ljubavi’’, veselo započe vodič i ispriča mi lepu priču… Naime, u kraju koji sam obilazio, najveće mesto je bila Zvrljuga, gradić. Nalazila se visoko, nebu pod oblake, i imala je problem sa vodosnabdevanjem. Premijer Serbijanuma je naprečac odlučio da varošicu zauvek oslobodi nevolje, te je Zvrljužanima dopremio osam praznih plastičnih kanisterȃ za vodu od hiljadu litara. Bilo je opštepoznato da je premijer čovek i mekog srca i hirovit ‒ nejednom je druge (pa i samog sebe) iznenadio svojim plemenitim postupcima. Šest-sedam hiljada ljudi, čitava Zvrljga se sjatila da ga blagosilja i izljubi mu skute. Bilo bi bolje, istina je, da se tu našla i voda (pošto vode nije bilo kilometrima nadaleko ni za lek), ali se poklonu u zube ne gleda i od nečega se mora početi. Za ovo je saznao Pobednik, poraspitao se i čuo da je nedaleko od Zvrljuge Blentača, seoce šćućureno uz same planinske vrhove, koje takođe kuburi sa vodom. Budući da je izvanredan u svemu, Pobednik je došao do proračuna da bi, s obzirom na značajno manji broj stanovnika, za rešavanje problema sa vodom, Blentači bilo dovoljno prazno bure od sto litara.
‘’I sada, na radost i za večno sećanje žednih Blentačana na dan kada su spašeni, ono magare nosi prazno bure ka selu. Neka je svaka sreća i blagodet uz dobročinitelja kakvog na svetu nema!’’, završio je vodič…
(Oh, najdraža, postoji nešto privlačno u ovoj priči, neobično ‒ zato ne mogu da odolim, beležim je i i obasipam te lepotom njenih reči, vedrino crnila moga!)

Šesta slika, dan šesti

Vidovdan. Praznik. Na Vidovdan su se okupili studenti i građani zatraživši nove izbore koji bi vratili demokratiju u Serbijanum; oni traže da njihovi brojni glasovi budu uvaženi. Pobedniku, vladaru države, bilo je, s druge strane, dosadno ‒ seo je u službeni automobil i prepadao televizijske kuće koje je posedovao, pojavljivao se u informativnim emisijama i izgovarao samo dve reči: ‘’Pobedio sam!’’
Nikome nije bilo jasno koga je pobedio. Lipe su opojno mirisale širom Serbijanuma.

Sedma slika, dan sedmi

U svakoj palati bude i ovakvog i onakvog sveta. Svita je svita. I svaki vladar, upravo od strane nekoga iz svite, doživi časak neprijatnosti kome se nije nadao. Ponekad su to, kada su vladari u pitanju, retki trenuci suočavanja sa istinom. Pobedniku se ovo upravo događa jer mu je prišao Isluženi i nešto šaputao. Vrelina nije popuštala, vazduhom su rominjali zraci koji ujedaju kao osice, ali je u palati, nakon prošaptanog, bilo kao u grobnici.
’’Najpametniji i najmiliji nam Pobedniče,’’ šušketnuo je Isluženi nežno priljubivši usne uz Pobednikovo uvo, ‘’ ovako dalje ne ide. Vreme je da porazmislimo o tome da dočujemo mišljenje pobunjenog naroda. Vi ste jednom ‒ lagucnu ‒ rekli da je narod temelj države, da ne postoji narod zarad države, već država zarad naroda. A ko sme da dovede Vašu mudrost (o, Najmudriji) u pitanje?! Niko!’’
Isluženi je odvajkada bio dvoranin, obavljao bezbroj dužnosti, prezasitio se i znao da je vreme da se okane prošlosti. U njemu je, ako ćemo pravo, ispod naslaga i naslaga života na dvoru, još uvek živelo i malo časti i malo razumevanja prirode državničkog posla, pa i malo takta. U tome se, barem u nečemu, razlikovao od Potrčka.
Pobednik se trgnuo kao oparen. Ništa nije rekao. Onda se Isluženi dosetio i dodao: ‘’Igrali ste šah? Ko je pobedio?’’
Na tabli je ostao crni kralj sa dva pešaka i beli kralj u izgubljenoj poziciji.
‘’Ja sam pobedio!’’, provalilo je iz Pobednika. ‘’Da, najbolje je da postupimo kako predlažeš, Isluženi moj, odnosno kako sam ja mislio i predlagao!’’, dodade.
‘’Neka je Vaša i prva i poslednja, neka je Vaša svaka!’’, povlačio se Isluženi iz sobe, a kada je izašao u hodnik, obrisao je znoj koji mu se, uprkos studenilu palate, nakupio na čelu i obraščićima.

Dan je odlaska i povratka tebi, draga

Na pločniku Serbijanopolisa, glavnog grada Serbijanuma, sedeli su građanin i student. Građanin je nešto petljao sa majicom, nervozno je uguravao i istrzao iz pantalona. Nikako nije uspevao da je podesi tako da ga ne žulja. Student je mirno sedeo. Bližio se prvi naučni skup o životu i delu Pobednika. Studirao je istoriju i razmišljao je o temi koju mu je naturio profesor.
Građanin je konačno uvukao majicu tako da ga ne žulja, primirio se, zapalio cigaretu i obratio se studentu: ‘’I kažeš, prvi naučni skup o životu i delu Pobednika?’’
‘’Da’’, premoreno je uzdahnuo student, ‘’padamo s nogu od rada. Čitanje i čitanje, istraživanje i istraživanje. I ovo je tek početak. Želimo da sve objavljeno bude zasnovano, sumnjivi izvori se odbacuju, pouzdani sto puta proveravaju. Kada se istraži delo Pobednika, svaka činjenica mora biti apsolutno tačna. On je tokom života želeo da ga istorija ne zaboravi, mi ispunjavamo njegovu želju. Toliko je materijala, njegovih izjava, postupaka, te su godine rada pred nama. Bezbroj izvora! Moderna vremena! Užas! Sve zabeleženo, dostupno! Uh, proklet bio, zašto se ne rodih ranije bar pola veka, u vreme kada bi za njim ostalo nekoliko emisija, izjava, snimaka, zapisa; odeš u arhivu, istražiš, analiziraš, proveriš, i to je to…’’
‘’Šta ćeš’’, reče građanin ugasivši cigaretu, ‘’ne mogu mrtvi istoričari da proučavaju moderne vladare, to moraju sadašnji istoričari. I budući. Meni je drago što će život i delo Pobednika biti tako temeljito proučeni, što vas neće zavesti neobjektivnost’’.
‘’Neće, ne brinite’’, ustade umorni student. U sebi proklinjući svoj izbor da studira istoriju i to što samo istoričari pišu istoriju, pokrenuo je premoreno telo prema stanu. Građanin je poletno poskočio. Vrelina je popuštala.