Srpske studije

Autor

Dejan A. Milić

Dejan A. Milić, publicista iz Beograda.

Ono o čemu se pričalo, sada je „fait accompli“. Službeni glasnik, zvanične novine države Srbije, obnarodovale su osnivanje Fakulteta za srpske studije na Univerzitetu u Nišu. Novo visokoškolsko čedo stvoreno je kidanjem tri departamana Filozofskom fakultetu i njihovim lepljenjem u novu visoku školicu. Ideja oformljenja fakulteta koji će se baviti srpskim studijama nije uporedno inovativna, niti je za srpski rod po sebi štetna. Ona bi mogla biti i korisna, ako bude zasnovana na dobroj volji i zdravom razumu spram sopstvenog nacionalnog interesa (nama nesvojstvenom) i ukorenjena u realnim postulatima, a ne u mitovima, predanjima i bajanjima.

Šta će konkretno proučavati budući studenti tog fakulteta, u ovom se trenu ne može s potpunom sigurnošću utvrditi, iako se zna da će se u Nišu na srpskim studijama učiti srpska istorija, srpski i ruski jezik. U kojoj meri, kako i s kojom svrhom, pokolenja će utvrditi. Objektivnom, za korist Srbije zainteresovanom posmatraču ostaju nada i sestra joj zebnja. Nada, da će nam taj posao krenuti po dobru. Zebnja, da će i on, poput tolikih drugih, obrnuti na maler. 

Ostaju i neka jednostavna a, bojim se, teško odgovoriva pitanja.

Prvo, kojim će se zvanjem okititi svršeni diplomci novog fakulteta. Da li, počem, zvanjem „diplomirani srpski patriota“? Ako bude tako, u budućnosti bi nekim junošama i djevama koji će, verujem, konkurisati za najznačajnije funkcije među Srbadijom, moglo biti neugodno da u CV upišu podatak: „Stekao/la je zvanje ’diplomirani srpski patriota’, s prosečnom ocenom 6,16.“ I uistinu, kakav/va je to diplomirani/a srpski patriota koji/a na srpskim studijama prebaci pozitivnu ocenu samo za nula celih i šesnaest stotih?

Drugo, šta ćemo sa studentima koji na srpskim studijama počnu da gube godine? Koji osete da tamo nisu našli sebe, pa moraju otići na neki drugi fakultet. Šta će ti mučenici reći o sebi: „Započeo studije na Fakultetu za srpske studije, a završio Internacionalni fakultet Džon Nezbit“, zar? Hoće li se njima za karijeru uzeti kao minus što na srpskim studijama nisu dobacili ni do 6,16?

Treće, kako ćemo se ophoditi prema onima koji srpske studije završe s prosekom 10,00? I takvih će nesumnjivo biti. Hoćemo li ih odmah u nacionalni panteon, uz nepismenog Miloša i slepog Filipa Višnjića koji, i da je hteo, ćirilicu savladati nije mogao? Hoćemo li tim patriotskim „sveznalicama“ morati da turamo spomen-ploče na fasade kuća i stambenih zgrada: „Na ovom mestu kao trogodišnjak zgulio je, vozeći srpski bicikl, svoje srpsko koleno diplomirani srpski patriota M. N, student generacije akademske 2045/46, sa prosekom 10,00“?… Pitanja ima napretek.

Nisam maliciozan. Ne hejtujem, iako se, moguće je, malo oporo šalim i na svoj način.

Voleo bih, kunem se, da je svaki dan u godini 7. januar i da Božić srpskoj deci osnivanjem ove visoke škole donese još jedan poklon za opštenarodnu korist. Ali me stvari koje prate osnivanje Fakulteta ne navode na optimizam. Pre sam pesimista. Zato i pitanja:

Zašto tako naglo? Zašto bez ozbiljnije, temeljnije pripreme, uz saslušanje o toj temi glasova raznih mudrih glava? Zašto nova visokoškolska ustanova uz urnisanje stare, već sa tradicijom i renomirane, otkidanjem njenih značajnih departmana? Zašto uz otpor akademske zajednice? …

Posebno je pitanje šta će samo departman za ruski jezik na srpskim studijama. Uzevši u obzir doprinos Čeha Františeka Zaha, Poljaka Adama Jiržija Čartorijskog, Lužičkog Srbina Paula Šturma i brata mu Eugena, Slovenca Jerneja Kopitara, Nemca Georga Vajferta za državotvorni, kulturni i finansijski razvoj države Srbije i srpske nacije, zašto se na tom novom fakultetu ne bi izučavali i češki, poljski, lužičko-srpski, slovenački i nemački jezik? Zašto se tamo ne bi učio i grčki jezik, makar zbog poštovanja prema grčkom narodu koji je srpskoj vojsci pružio utočište u godinama stradanja 1916-1918? Nemački bi trebalo učiti i zbog obimnih arhiva u Beču i Berlinu, iz kojih nanovo treba čitati srpsku istoriju XIX i XX veka.

Pošteno govoreći, za srpske studije, ako se budu izučavale naučno, objektivno, studiozno, savesno, s namerom da se edukuju mladi naraštaji koji će bolje od nas saznavati ko smo, šta smo protraćili lutajući i kuda idemo u lavirintu svojih nedoumica, neuporedivo je značajnije oformiti departman za istoriju Osmanske države, radi uporednog sagledavanja viševekovne borbe srpskog naroda za slobodu i svoju državu. Neuporedivo značajnije nego odoka upariti departmane srpskog i ruskog jezika, iz nečije detinje želje (ili zbog nečijeg tutorskog naloga) da se pokaže kako su Srbi „mali Rusi“ i kako, kao „takvi“, moraju bespogovorno da kusaju svaku rusku bljutavu političku čorbu. Jer da smo mi Srbi – Rusi, tako bismo se i zvali. A, iako smo zajedničkog slovenskog korena, što nikako ne treba zaboraviti, ipak nismo Rusi. To jedna mala nacija, poput srpske, mora imati na umu pri svakom bratskom zagrljaju sa jednom velikom nacijom, kakva je ruska.

Dakle, da li je srpskom rodu potreban jedan fakultet za srpske studije? Dobro promišljen, dobro utemeljen, u dobroj veri, miru i bez društvenih trzavica osnovan, razvijanju naučnog patriotizma namenjen, za narodnu korist organizovan, resursima za istraživanje dobro opskrbljen – svakako. Ali nenaučan, politikom inspirisan, mitovima i nacionalnim predrasudama razvodnjen, propagandno namunjen, za svađu s komšijama smišljen, jednoumno ustrojen – nipošto.

Pri čemu, ne treba smetnuti s uma da se patriotizam ponajpre „uči“ u direktnom sudaru napisanog i na ulici zatečenog, stvarnog, otrežnjujućeg, opominjućeg, motivišućeg ili obezoružavajućeg. Tako da mi je teško poverovati da se bilo gde mogu naštancovati „diplomirani srpski patrioti“ s prosekom 10,00 na svim godinama studija i s potonjim besprekornim karijernim patriotskim hodom. A oni sa prosekom 6,16 i neće biti baš za pokazivanje, složićemo se, zar ne?

Mislim, nemoj se ljutite, što bi reko srpski patriota Dragojlo iz srpskog patriotskog Petlovca u srpske patriotske Morave. I šire… Selo gori. I tako…