Čistači hirurgije

Autor

Dragan Vukadinović

Psihijatar, subspecijalista za bolesti zavisnosti.

Kao da je juče bilo.

Sećam se predavanja pokojnog profesora Žike hirurga, kada se posle pola sata kašnjenja, zbog predsedavanja za kafanskim stolom u kafani „Jastrebac“, pojavio u odelenju. Do malopre je oko njega treperila familija uspešno operisanog pacijenta. On, svestan da je čitavo prepodne bio u operacionoj sali, nije osećao umor i sve manje je razmišljao o vremešnoj baki, koju je operisao i koju će ilovača da čeka još neko duže vreme. Presrećni zetovi operisane tašte, naručivanjem špricera mislili su da daju magijsku žrtvu njenom uspešnom lečenju. Klimali su glavom na sve što kaže, i glasno se smejali uglavnom dobrim i uglavnom masnim vicevima.

Žika hirurg, dok je upisivao čas, obavezno „zaboravljajući“ da upiše odsutne, obično bi najbližeg učenika poslao po dve pakle Malboroa 100s.
I priča je išla otprilike ovako..

„Znate li, deco, ko prvi daje dijagnozu kada pacijenta unose na hirurgiju?“ Mi, normalno, ćutimo. To jest, oni koji bi danas bili kvalifikovani kao „štreberi“, izbečenih očiju iz prve dve klupe samo malo više otvore već otvorena usta i podignu obrve. Onih 5-6 u zadnjim klupama koji su ostali da prepišu domaći zadatak za naredni čas, zbunjeni tišinom koja je iznenada nastala, nakon postavljenog pitanja, podignu glavu i pogledaju u Žiku.

Tajac, i tek tada Žika trijumfalno nastavlja:

„Čistači!“.

Oni već prvog dana na poslu, kad vide nekog bledog, sklupčanog na nosilima, počnu da viču – Doktore, doktore, nose jednog bolesnog. Ukoliko je na nosilima krvavo ćebe, nesretnik na brzinu obmotan zavojem, ili češće krvavim peškirom, odmah viču – Brzo, doktore nose povređenog. Glas im zvuči zapovednički, kao da dežurni hirurg samo čeka njihovu komandu. Započinju razgovor sa pratiocima i ubrzo se shvati da su preko tetke iz susednog sela, baš bliska familija sa pacijentom. Normalno, usput obećaju da će se o njemu posebno brinuti“.

Mala pauza, malo veći smešak u uglu Žikinih usana, ispod baburastog nosa i sledi sledeće Žikino pitanje:

„A, ko drugi postavlja dijagnozu?“ – scenografija u razredu ista, kao i kod prvog Žikinog pitanja. Žika to više i ne primećuje, već nastavlja:

„Specijalizanti“, i odmah objašnjava „Oni se u strahu od kritike starijih kolega, da se skitaju negde po bolnici, odmah stvaraju pored pacijenta i bez postavljenog pitanja, počinju rodbini da daju objašnjenja: „Znate.. to nije strašno, to ćemo mi operisati, znate treba samo da se klemuje ova vena…“. Svi pratioci tada gledaju u specijalizanta, kao u Boga, jedino se „ne prima“ vozač hitne pomoći, jer je ovu jednočinku odgledao sto puta“.

„A, onda, kad familija dođe kod mene..“ priču nastavlja Žika, kao da je sam u učionici, „i pita šta će biti sa pacijentom, znate šta ja kažem?“.

E, tu Žika već namerno pravi dramsku pauzu i pogledom proziva đake. Ovi iz prvih redova samo vrte glavom, pokazujući da blagog pojma nemaju, šta bi mogao da kaže Njegovo Visočanstvo Žika Hirurg.

Tu na scenu stupaju mangupi iz zadnjih redova :

„Milion dinara puta ti kažem, da to treba da se operiše“ – kaže, kao iz puške, klinac direktora ovdašnjeg.

„Nije mu ništa, samo mu fali novi karburator, kao za mog Golfa“ – komentar je sina automehaničara.

„Dobro pečenje, posebno jagnjeće,  bi pomoglo da se izleči“ – kaže bucko do njega.

„Ne, ne.. vi kažete, ajmo u „Jastrebac“ da uradimo analize“ – pokušava jedan žgoljavi da bude duhovitiji.

Žika se već grohotom smeje, tad još uvek nismo shvatali kome.. Pali cigaretu na sred časa i trijumfalno kaže : „Ne.. ja im kažem.. Pojma nemam, čovek je kao zatvorena knjiga, tek kad ga otvorim na hiruškom stolu, znaću šta mu je i šta da mu radim“.

Povuče dim Malbora 100s I dodade:
„Zapamtite deco, pacijenti koji se najviše deru obično su foliranti i nisu životno ugroženi, onaj kog stvarno boli obično trpi i ćuti. Isto tako, oni što najviše pričaju da nešto znaju, obično pojma nemaju”.

P.S. autora i koautora

..Ne znam zašto sam ovo napisao, nema nikakve veze sa našim bolnicama, sa našim mentalitetom, a posebno sa stanjem u našem kliničkom centru, u našem gradu, u našoj državi.

Ali ako sam slučajno nekog uvredio, ja ću da se izvinim, a zamoliću i Laneta Gutovića. Dakle, gde bili..

Autori: Ana i Dragan Vukadinović