„Znaš li ti ko sam ja?“ – sindrom i psihologija bahate demonstracije moći

Autor

Jelena Krstić

Psiholog i psihoterapeut.

Rečenica „Znaš li ti ko sam ja?“ nekada je bila rezervisana za karikirane prikaze moći političara, estradnih, slavnih ili ekstremno bogatih pojedinaca. Međutim, danas se sve češće čuje u svakodnevnim situacijama: u restoranima, na šalterima, u bolnicama, školama, na aerodromima, ulicama, u saobraćaju ili na društvenim mrežama. Uz nju često dolaze i dodatne verbalne pretnje i poruke demonstracije moći poput: “Videćeš ti s kim imaš posla”, „Mogu da se pobrinem da za par minuta dobiješ otkaz“, „Znam direktora ove ustanove“, „Mogu da kupim i tebe i sve ovo oko tebe“, itd.

Ono što je posebno upadljivo jeste da ovaj sindrom sve više zahvata ljude koji i nemaju nekakvu realnu moć ili društveni status već samo snažan osećaj lične privilegovanosti i posebnosti, bez realnih osnova u stvarnosti. Neki pojedinci i detinjasto veruju da su posebni i da bi drugi, po nekom nepisanom i gotovo magijskom pravilu, trebalo to da znaju i da se tako i ophode prema njima. Kada se to ne desi, kada se suoče sa granicama, baš kao i kod male dece, njihova reakcija često može da bude šok, ljutnja, zaprepašćenje ili bes.

Ovaj fenomen današnjice nastaje na temelju psihološke strukture ličnosti pojedinca i društvenog sistema koji takvo ponašanje toleriše a neretko i nagrađuje.

Struktura ličnosti: grandioznost kao zaštita od osećaja nevažnosti

Na prvi pogled, ovakvo ponašanje može da nam  deluje kao čista bahatost, nekultura, drskost i bezobrazluk. Međutim, često se iza njega krije kombinacija narcisoidnih crta ličnosti, potrebe za validacijom i unutrašnje nesigurnosti.

Kod ovih osoba osećaj sopstvene vrednosti često zavisi od spoljašnjih potvrda. Status, novac, funkcija ili društveni uticaj postaju način da se popuni unutrašnji osećaj nesigurnosti i nedovoljnosti. Situacije u kojima moraju da recimo čekaju red, poštuju propisana pravila ili prihvate autoritet, sve ono što su za “obične smrtnike” standardne i svakodnevne procedure, za njih zbog krhkog osećaja lične vrednosti, predstavljaju poniženje. U takvoj strukturi ličnosti često postoji slaba samokontrola, slaba tolerancija na frustraciju, nemogućnost da se podnesu osujećenja i izražena osetljivost na doživljaj nepoštovanja.

Agresija se često ispoljava uglavnom prema onima koji imaju najmanje moći; prema šalterskim radnicima, konobarima, nastavnicima, medicinskim sestrama, prodavcima. U tim odnosima pokušava se uspostaviti hijerarhija kroz tendenciju da se dominira, a ne kroz realnu kompetenciju.

Paradoksalno, iza spoljašnje demonstracije moći često stoji nesigurna struktura samovrednovanja, osećaj nevidljivosti i strah od beznačajnosti. Status postaje način da se stabilizuje loša slika o sebi.

Društveni kontekst: kada sistem podržava privilegovanost

Iako je struktura ličnosti ono što igra ključnu ulogu, ovakav obrazac ponašanja teško opstaje bez društvenog okruženja koje ga podržava. U društvima gde postoji snažno uverenje da veze i moć mogu promeniti tok procedure, privilegija i pozivanje na status postaju legitimna strategija u dolaženju do cilja.

Kada ljudi godinama posmatraju da pravila nisu jednaka za sve, dolazi do normalizacije ideje da je „snalaženje“ važnije od poštovanja normi. Status tada postaje ne samo simbol prestiža, već i sredstvo zaštite od sistema koji se doživljava kao nepredvidiv ili nefer.

Čak i oni koji nemaju realnu moć mogu početi da imitiraju ovaj obrazac ponašanja, posebno prema onima koji su u slabijoj poziciji; kroz poznanstva, rodbinske veze, političke kontakte, finansijski ili društveni uticaj. Tako se formira krug u kome sistem i ponašanje pojedinaca međusobno održavaju jedan drugog.

Suština fenomena: potreba da se važnost nametne

Na najdubljem nivou, ovaj obrazac često proizlazi iz potrebe da se bude viđen, priznat i važan. Kada osoba ne veruje da tu vrednost suštinski nosi u sebi, kada duboko pati od osećaja lične beznačajnosti, ona na sve načine pokušava da je obezbedi spolja kroz status, moć ili strah koji izaziva kod drugih.

Fenomen „Znaš li ti ko sam ja?“ zato nije samo pitanje ličnosti. On je mesto gde se susreću lična nesigurnost, narcisoidne odbrane i društvo koje često više reaguje na demonstraciju moći nego na poštovanje pravila.U takvom okruženju ljudi ne pokušavaju nužno da budu bolji, saosećajniji, solidarniji, ljudskiji već pokušavaju da budu iznad.