Alisa iza ogledala

Autor

Jelica Stošić

Profesorka filozofije Prve niške gimnazije "Stevan Sremac"

Kada se Alisa probudila tog dana svet je i dalje bio izmešten. Izmešten već neko vreme, zato što su se pojavila čudna ogledala, ravne digitalne površine, koja vode u paralelne Univerzume. Neke druge univerzume i stvarnosti, koje su realnosti života – represiju i ucenjivanja hordi ljudi – predstavljali kao slobodne izbore, a politiku represije i ucenjivanja kao napredak, sigurnost u sadašnjosti, a i željenu budućnost. Svet izmešten.

Ali, u tom svetu su i dalje postojali Divovi. Divovi su obični ljudi koji imaju nadljudske snage da se sa tim nose. Da stvari zovu pravim imenima, javno. Da ne posustaju. Da se ne umaraju u borbi koja se mnogima čini uzaludna. A nije. Divovi koji se bore sa kime god i kad god, za vrednosti koje civilizaciju civilizacijom čine. Divovi koji ne ostaju nemi i ne posustaju, bez obzira na neprikosnovene, nelegitimne i nemoralne poluge moći. Poluge moći koje se manifestuju u životu svakog pojedinca – od obdaništa do staračkog doma, u svim sferama života. Nejednakost, nepoštovanje prava, zloupotreba, korupcija, ucene, svaka vrsta nesigurnosti kad drugačije misliš.

Alisa je videla, razumevala i znala da je, pored tih Divova koji istupaju javno, nepristajanje masovno. Razmišljala je o tome da li je to njena subjektivna interpretacija, prosto učitavanje, ali je imala nebrojeno prilika da se uveri da nije – od običnih razgovora u dragstoru, javnom prevozu, redovima u pošti ili elektrodistribuciji, na ulici, do onih stotina hiljada ljudi na već više skupova. Kako je Alisa sklona kritičkom koliko i analitičkom mišljenju, Alisa je razumela da ti Pararelni univerzumi opstaju u njenom narodu, koji je vekovima (mnogo, mnogo vekova) pravdoljubiv, nepokoran i ratnički, kroz moć čudnih ogledala, ravnih digitalnih površina.

Moć tih ogledala je da zaslepe toliko da se potpuno obnevidi. Da crno bude belo. Da dok grcaš si u stvari bogat. Da dok se gušiš, u stvari slobodno dišeš. I ako hoćeš da nastaviš da dišeš uopšte, moraš da gledaš u ogledalo. I da mu slepo veruješ.

Svet izmešten. Ali i dalje sa Divovima.

Alisa je prosvetarka, zato joj je poseban fokus, u tom izmeštenom svetu, na obrazovanju (posebno je ponosna na svoju granu, jer je obrazovanje u tom izmeštenom svetu pokazalo i dokazalo zašto je stub zdravog društva, pokazalo smelost, hrabrost i putokaz opštem nepristajanju). Čak i zakonski propisane ciljeve obrazovanja živi, nema šta da ih se seća: „Poštovanje ljudskih prava i prava svakog deteta, učenika i odraslog i uvažavanje ljudskog dostojanstva; obrazovanje i vaspitanje u demokratski uređenoj i socijalno odgovornoj ustanovi u kojoj se neguju otvorenost, saradnja, tolerancija, svest o kulturnoj i civilizacijskoj povezanosti u svetu, posvećenost osnovnim moralnim vrednostima, vrednostima pravde, istine, solidarnosti, slobode, poštenja i odgovornosti i u kojoj je osigurano puno poštovanje prava deteta, učenika i odraslog.“ (ZOSOV, član 7, stav 3). Toga nema šta da se seća, jer tako živi i tako radi više od decenije i po, utkano u biće. Ali dok se budi biva zahvalna što ima Divove u svom kolektivu, što joj je Fortuna dozvolila da je među Divovima koji čuvaju obrazovanje, spremnih na žrtvu da obrazovanje to zaista i ostane. Divovi. Mala je Alisa među njima – i zahvalna.

Ipak, nije Alisa Divovima najzahvalnija na saborništvu i nepresušnom izvoru snage i uzora koji daju. Alisa je najzahvalnija Divovima za generacije koje uče i vaspitavaju. Na tim mladim ljudima koji gledaju nepomućenih očiju i vide, koji u sebi nose hrabrost da se suprotstave, pravičnost da se bore, misle svojom glavom. I tim svojim pametnim i hrabrim glavama biraju posvećenost osnovnim moralnim vrednostima pravde, istine, solidarnosti, poštenja, odgovornosti i slobode. Za njih Alisa živi. Oni joj bivaju svrha i smisao. I svim tim Divovima.

Divovi stoje kao brana – Divovi učenici i Divovi nastavnici, a kao stubovi te brane stoje roditelji! Jer mnogi bismo mi da budemo Divovi koliko hoćemo u školi – uzalud, ako nema divovštva da se ponese iz kuće, da se od malena gaji i oblikuje. RODITELj je taj koji primarno oblikuje – ako ga dete od kuće ne nosi, nikada ga usvojiti neće. Alisi je Fortuna i to dala, roditelje koji vide, razumeju i hoće da se bore. Protiv čarobnih ogledala i režisera Paralelnih univerzuma.

Izmešten svet. Ali mi ne biramo svetove u kojima ćemo da se rodimo. Jako redak trenutak u kome nemamo izbora (pored smrti. Samo pored smrti!).

Taj već izmešten svet je Alisi zbog nečeg još izmešteniji – sada u učionici ima nastavnike koji znaju manje od dece. I tu je kraj svakog obrazovanja. U učionici divovska deca plasiraju izmišljene sukobe i narode u geopolitičkoj borbi – i za to dobijaju pohvale, na časovima geopolitike. Na časovima psihologije objašnjavaju da psihopata i sociopata nisu isto. Osnovna gramatička pravila, poput glasovnih promena i padeža, bivaju zaboravljena, što je apsolutno nedopustivo, u bilo kojoj školi, kamoli gimnaziji sa vekom i po tradicije, instituciji ne samo obrazovanja, već i kulture. Izmešten svet.

Alisa, uz divove pred kojima je mala, Divove učenike i Divove nastavnike, dobro zna gde živi, ali ne odustaje. Odustajanje je smrt. Konačna.

Čudna ogledala traju. Žive i hrane se. Povremeno prevazilaze sama sebe u tome koliko tačno realnost može da se iskrivi. Onda nastavnici koji uče decu da je sloboda ratio essendi (razlog postojanja) moralnosti, a moralnost ratio cognoscendi (razlog razumevanja/prepoznavanja) slobode bivaju karakondžule, šizofreničari, manipulatori i treba im zabraniti pristup deci. Divovska deca su bez inteligencije, empatije i osećaja pravičnosti – samo pioni u političkim borbama. Roditelji ljudi kojima se manipuliše i zatrovani.

Čiotače/teljko, ti biraš stranu ogledala. Izaberi! Ali izaberi. Jer neutralnosti nema – ili si sa ove strane ogledala ili sa one. Nema sredine. Prosto nema.