U suton odlazećeg dana ljudskih prava

Autor

Mila Vujić

Predsednica Evropskog pokreta.

„Svi ljudi rođeni su slobodni, sa jednakim dostojanstvom i pravima“ kaže prvi član Opšte povelje o ljudskim pravima. Ona su zagarantovana, neotuđiva i regulisana nizom međunarodnih dokumenata. Savremena međunarodna regulativa ljudskih sloboda i prava započinje Poveljom Ujedinjenih nacija 1945. godine.

Povelja  definiše nužnost saradnje,  radi rešavanja međunarodnih problema ekonomske, socijalne, kulturne ili humanitarne prirode i unapređivanje i podsticanje poštovanja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru“ Opšta deklaracija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima proglašena je 10. decembra 1948. zbog čega se ovaj datum obeležava kao Međunarodni dan ljudskih prava.

Istorija nas  uči da su vremena kriza prečesto bila plodno tlo za razvoj ekstremizama, koji se sve u ime oporavka grada ili države upinjao i često uspevao ugušiti ljudska prava. Šta se događa danas u državi Srbiji i ništa manje gradu Nišu?

Dokle smo stigli u evolucijskom procesu i logičnoj primeni i poštovanju ljudskih prava. Ono čega smo svi svesni i osećamo na svojoj koži je da na području rada i zapošljavanja, pravosuđa i zdravstva pa i obrazovanja ima najviše diskriminacije i najčešćeg narušavajanja ljudskih prava.

U situaciji u kojoj veliki broj naših građana ne može ostvariti pravo na rad, pravedne i primerene uslove rada, dobiti adekvatnu uslugu za svoje novce od javnih preduzeća, čiji se direktori usput proglašavaju menadžerima godine a službenici primaju isključivo “preko veze“ i zaštićeni su poput “belih medveda”, gde rukovodeći kadar ne zna za formu CV-ja, a upravne odbore da i ne pominjemo. Apsolutno svi oni nadobudno polažu pravo na privilegije, a nikada čuli nisu za odgovornost koja proizilazi iz iste. To što mešaju latinicu i ćirilicu u CV-ju da i ne spominjem.

Neću govoriti o činjenici da je poželjno ćutati u ime spasa grada i države. Neću ni o tome da vas novinari upozoravaju da ćutite. Neću ni o tome da nas takvi predstavljaju svetu pa se posle pitamo, što isti taj svet o nama ima loše mišljenje ili nas ne voli, sve uz jadikovke o večitoj nepravdi. Za ime Boga, u pitanju je viši cilj. Jer, strategija spasavanja države zahteva žrtve a ljudi su i onako postali jeftina roba, odavna.

Pitanja o mogućoj zaštiti od nezaposlenosti da i ne spominjem. Još im samo to treba, puna im je glava pametnijih i prečih stvari. Kako sada ove vd direktore, prevesti u stalno zaposlene, češkaju se po glavi, prisećajući se kako su to oni omraženi “žuti” beše izveli.  Kako da udome još svojih vrednih aktivista a da pritom ospu poviku na one “žute” koji su istini za volju to perfidnije radili. Da li treba spominjati da je “prirodno” da se iz vida gube oni koji su diskriminisani po osnovu pola, jezika, rasne, etničke ili verske pripadnosti, socijalnog porekla ili političkog uverenja.

Prirodno je i da prvi čovek grada nema nameru da sarađuje sa civilnim sektorom. Šta će njemu predstavnici građana? Trebali su mu samo dok nije osvojio vlast. Tad su mu nekako izgledali baš pametno. Sad mu izgledaju ko cepidlake.

Još je prirodnije da po vertikali predsednici opština budžete za civilni sector preusmeravaju za svoje aktiviste. To su, doduše, i ovi “žuti” isto radili, al malkice pokvarenije. Oni su pravili svoje organizacije civilnog sektora.

Eh sad što sve ovo ja pišem, dosadno, već poznato, sve se zna. Pišem zato jer se u Srbiji pojavio soj ljudi koji ovu državu sa ljudskim pravima nije želeo, koji nije prstom mrdnuo za nju, koji je opstruirao njenu izgradnju, a sad su sebi dali za pravo da je uređuju i dekorišu, da nam govore, kako i koju boju, bi trebalo okrečiti zidove i koje zavese bi bile najbolje za srpsku, a i nišku kuću.

Viču, zapomažu, guraju se i naređuju. Džaba što se svi sećamo kako su opstruirali izgradnju te kuće. Za neke doduše nikada nismo ni čuli, a neki su poznati po velikoj količini životne škole “muljanja”, neki iz žute štampe, a neki i iz crnih hronika. Da ne spominjem one, kojima baš ide na nerve, ta i takva kuća čiju gradnju nisu ni želeli, oni bi je najradije srušili. Bože me sačuvaj takve pomisli, ali moguće je.

Za nišku kuću znam intezivno razmišljaju o pretvaranju u pustinju, pa da možda samo kaktusi ostanu, a za srpsku bojim se da insajderske informacije nisu tačne pa se neću usuditi da ih prenesem. Ko je kriv, a ko će biti kriv gledaćemo.

U civilnom sektoru raskol i rasulo, neki se priklonili sa sve tvrdnjom da beskrajno veruju vlasti, drugi perfidno prodali “žute” obukli druge dresove uz dernjavu, pa kriza je čoveče! Treći putem tužbi prikrivaju svoje obmane i nesavesnost, pa bi da prigrabe tuđe i čisto, da se preobuku. Ono malo neutralnih u stanju šoka, ni infuzija ne pomaže. Oni što misle da im diploma obezbeđuje zvanje intelektualca i dalje tripuje da je intelektualna. Idealisti i stvaraoci, već iscrpljeni i umorni od neprestane gradnje iznova porušenog. Svi ostali ćute, dok aktuelni podanici vršljaju.

U suton dana ljudskih prava iznova apelujem da nam je u trenucima krize i rastućeg siromaštva potrebna pojačana senzibilnost i solidarnost s najugroženijima.

Molim da se prisetimo svih onih čija su ljudska prava bila kršena u ime „viših ciljeva“ i da se bar na trenutak zahvalimo onima koji su idealima slobode i demokratije bili spremni podrediti sebe.  Setimo se rečenice Martin Luter Kinga iz „Pisma iz birmingenškog zatvora“ 1963. godine  „nepravda bilo gde je, pretnja pravdi svuda je“.