Kad gori postane bolji

Sudije u sudovima Srbije biraju se u Narodnoj skupštini, na predlog Visokog saveta sudstva.

Visoki savet sudstva je, nedavno, uputio Narodnoj skupštini na usvajanje predlog za izbor osam novih sudija u niškim sudovima. U dokumentu koji je prosleđen svim poslanicima, nalaze se biografije kandidata za sudije.

Od osam kandidata, samo jedan ima prosek ocena jedva iznad 9. Dvoje imaju prosek ispod 7.

Od to dvoje, jedan kandidat, budući sudija Osnovnog suda u Nišu, ima prosek ocena niži od 6.5. Tačnije, ima prosek niži od 6.2. Dobro, da budem precizan, njegov prosek ocena je 6.08! Ta prosečna ocena se otprilike dobija ako na, recimo, 30 ispita dobijete 28 šestica i dve sedmice!

“Možda ovaj kandidat ima tako nizak prosek ocena sa studija, ali moguće je da mu se iz nekog razloga žurilo da što pre završi fakultet, pa odatle slabe ocene”, prvo je što sam pomislio kada sam pročitao navedeni podatak iz biografije pomenutog kandidata. Ali ako pogledamo njegov datum rođenja (1973) i godinu kada je konačno diplomirao (2003), vidimo da je ovaj gospodin završio Pravni fakultet u Prištini u 30. godini! Dakle, najverovatnije mu je trebalo punih 10 godina da zaradi svoje šestice.

Vrhovni savet sudstva, valjda svestan da je ovako niska ocena neprimerena poziciji za koju se kandidat prijavljuje, konstatuje da „na utisak o kandidatu nije mogla da utiče (niska) prosečna ocena, jer su svi ostali relevantni parametri (…) na izuzetno visokom nivou“?!? Uz to, kažu da se kandidat istakao po rezultatima rada, zalaganju i usavršavanju, a sve to kao zaposleni u sudu.

Dobro, ako je tako, onda treba postaviti pitanje: kako je on uopšte zasnovao radni odnos u sudu, kao organu vlasti, sa toliko niskim prosekom!? Kako je uopšte dobio šansu da se ističe po radu, zalaganju, itd? Da li je moguće da je u tom trenutku upravo on, sa ocenom 6.08, bio najbolji kandidat za prijem u Okružni sud (gde je inače započeo svoju karijeru) i da nije bilo boljih kandidata?

“Ali nije ocena najbitniji faktor. Bitna je i sposobnost, snalažljivost. Ne može se samo na osnovu prosečne ocene vrednovati kandidat” – kažu neki. Odlično – ako je gospodin sposoban i snalažljiv, onda pravac u privatni sektor – u advokaturu, na primer. Tamo su veštine poput snalažljivosti jako bitne i cene se. A za sudiju je potrebno nešto drugo: on mora da ima strpljenja da do sitnih detalja analizira zakone, da ima energije da predano istražuje studije slučaja, prakse u drugim sudovima, druge sudske sporove… a nekome ko je imao ovako nisku ocenu, teško da mogu da se pripišu osobine poput temeljnosti, analitičnosti i istraživačkog duha.

I ne samo to: ako ćemo da pričamo o ocenama kao nebitnom faktoru, hajde najpre da se dogovorimo koji su to novi kriterijumi koji se vrednuju, pa da onda biramo kandidate? Koliko je meni poznato, država je propisala sistem ocenjivanja na fakultetu u rasponu od 6 do 10. Tih 5 nivoa znanja je valjda definisano sa nekom svrhom, da “odvoji žito od kukolja”? Nećemo više da koristimo taj sistem? Može, ali prvo moramo da se usaglasimo oko novog sistema, pa tek onda da isti koristimo. Sve do tada, sistem vrednovanja studenata na osnovu ostvarenih rezultata na studijama ne sme tako olako da se zanemaruje.

Sa ovako izraženom negativnom selekcijom, kakvu poruku šaljemo sadašnjim studentima prava? Jasno im kažemo “nemojte da trošite energiju na visoke ocene i temeljno poznavanje gradiva, sigurno vam ni za šta u životu neće trebati”. Da li zaista želimo takvu klasu studenata?

Kakvu poruku šaljemo studentima generacije sa Pravnog fakulteta u Nišu? Oni su to postali pre svega na osnovu visokog proseka ocena.

A šta da kažemo studentima prava iz Niša koji su bili na međunarodnim takmičenjima u Oksfordu? Oni su se mesecima pripremali za takmičenje, jedva našli sponzore za put, a u Velikoj Britaniji su, na prestižnom pravnom fakultetu, radili simulacije suđenja na engleskom jeziku i pritom postigli zapažene rezultate u svetskoj konkurenciji.

I studenti generacije (čiji je prosek skoro uvek veći od 9.5), i ovi sa takmičenja u Oksfordu, su izgradili sjajne biografije i pre nego što su uopšte kročili u profesionalne vode. Neki od njih sada volontiraju u niškim sudovima. Ali, oni su skrajnuti, rade neke nebitne poslove i nisu ni blizu ozbiljnije pozicije. Valjda zbog toga što nisu hteli da se “laktaju”, a nemaju ni jaka “leđa”. Zato što im je jedini kvalitet to da su bili odlični studenti i sjajni takmičari na međunarodnim takmičenjima. A to, u našoj naglavačke izvrnutoj državi, očigledno uopšte nije bitno.

Pokret “Dosta je bilo” se oštro protivi ovakvom vidu negativne selekcije i naravno da ovaj predlog neće podržati u Narodnoj skupštini Srbije. Takođe, apelovaćemo i na poslanike vladajuće koalicije da prilikom glasanja ne slušaju partijski diktat i da takođe glasaju protiv.

Ovo nije pitanje politike, ovo je pitanje zdravog razuma. Od ovakvih odluka zavisi da li će naša zemlja naći pravi put, ili nastaviti da lagano propada i ostane večno nazadna. A, imajući u vidu da vladajuća stranka ima reč “napredna” u svom nazivu, oni to valjda neće sebi dozvoliti?