Pre par dana, kum mi je saopštio, vidno uzbuđen, da je dobio zeleni karton i da se u toku sledeće godine seli u SAD. Čak smo se rešili i da proslavimo taj događaj. Da proslavimo njegov odlazak iz zemlje. Kakav paradoks na koji je primorana moja generacija, da slavi odlaske svojih najbližih iz zemlje.
Na pragu smo leta, temperatura raste i sve je više gostiju i stranih turista u našem gradu. A kako nam Niš izgleda i kakav utisak ostavlja, nije za pohvalu i moram javno da kritikujem.
U nervoznom iščekivanju predloga imena novog srpskog premijera, kao po običaju, strasti se uzburkaše i počeše da sevaju varnice. Vatru je ovoga puta zapalio dovitljivi i lucidni Jagodinac, svima nama dobro poznati Palma.
U Nišu je opet dete ubilo dete. Nožem. Još se suze na obrazima generacije nisu osušile od žalosti za Vukom Stoiljlkovićem, a Niš opet plače. Isti onaj grad u kom je pre samo nekoliko dana više od hiljadu policajaca na zatvorenim glavnim ulicama pokazivalo kako smo bezbedni. Terorizam je, gospodo, u nama.
Ako Nišlije podanički, poslušnički i pokorno posmatraju svesno i organizovano uništavanje gradske kulture i njenih pretpostavki, onda se oni sami odriču svog grada. Jer, ljudi od znanja i morala, ljudi od umetnosti, rečju ljudi od kulture, sve vide bolje i jasnije od zastupnika politikantske tupavosti, nemorala i nezajažljivosti. Gde nema kulture, nema ni hleba nasušnog.
Naš mali ekonomski kolač, i ekonomska nejednakost, kao „jahači apokalipse”, potvrđuju da naša ekonomska stvarnost nije nimalo svetla. Ipak, budući da smo kao narod, s pravom ili ne, poznati po ulepšavanju stvarnosti, naročito onda kada je ona tako gorka, završiću, ironično ili ne, u nešto vedrijem tonu: „Ma, da smo mi živi i zdravi”!
Gotovo da ne prođe dan, a da se u nekom kraju naše planete ne dogodi kakva teroristička akcija. Nekada puna dramatike, neizvesna, sa obrtima, sa stotitinak i više žrtava, ili bez njih, a nekada, ali retko, srećom bez posledica. Terorizam kao jedan od oblika nasilja, sve više u savremenom svetu ugrožava, kako unutrašnju, tako i […]
Evo baš se u jednom zaseoku ovih dana organizuje centralna ceremonija naoružanih štrumfova koji više nemaju razloga da se kriju po poligonima, trenažnim centrima i stadionima, već paradu izvode direktno na trgu.
Lokalna vlast, očigledno jako ograničenih kapaciteta kad je u pitanju uspešno vođenje grada, rešila je problem na ubedljivo najprizemniji način – prodajom. Ne znaju šta će sa zgradom, pa hajde bar da se opare.
Vidio sam bijes tvrdih momaka, demonska igra odbačenih ljudi. Ko je zauzeo mjesto u raju, poštenje ili vlast? Ko je hvalio carevo ruho, patuljci s naslovnih strana!
Nameće se pitanje: šta da menjamo, mentalitet ili institucije? Da li jedan racionalni poredak zavisi od osobina pojedinaca ili kvaliteta institucija?
“Bucino ćoše” pošlo je za Bucom sa ovog sveta gde se sve pretvorilo u novac i interes. Neka. Nek se ponovo sastanu. Bolje tako. Nisu mitovi za ovaj svet. Za ovaj svet su aneksi ugovora, Beograd na vodi, faktori stabilnosti, pregovori, kriza na istoku, porezi i doprinosi, finansijski izveštaji… A ljubav? Pa, pokušajte makar da je sačuvate u nekom svom ćošetu, tamo u uglu leve pretkomore. Ne dajte da vam i nju sruše.
Živimo u eri prepunoj informacija, ali škrtoj sa pravim vestima. Dobrih vesti je tu ponajmanje. Prenatrpani sadržajima sa različitih medija, društvenih mreža i ostalih vidova informisanja, naši umovi su postali prezasićeni i tromi za kritičke procese i analizu. Kvantitet još jednom ne uspeva da izrodi kvalitet, a kvalitet – kada se do njega nekako i dopre, često je i više nego sumnjiv.
U radu se, između ostalog, spominje da „Prva Srbija” faktički i ne postoji, nego da ju je stvorila „Druga Srbija”, ali i da ova „Druga” ima jasnu ideološku orijentaciju, koja još više ojačava prisustvom „Prve”.
Bilo bi lepo kada bismo bili hrabriji i usudili se da pređemo preko te linije podele. Videli bismo ljude koji su poput nas, sa istim brigama i problemima. Videli bismo građane koje takođe muči nesposobna država, nefunkcionalnost i nepostojanje institucija, niske plate i nezaposlenost. Shvatili bismo da oni zapravo i nisu toliko drugačiji od nas.
“Branko Miljković” je nagrada koja je 29 puta pripala piscima koji su štampali u Beogradu, 9 puta je to bilo za izdanja kraljevačke biblioteke, i svega 8 puta su u igri bili neki drugi gradovi, koji, podrazumeva se, nisu rodni grad “princa poezije”.
Siromaštvo je pojelo jezik onima koji nemaju od čega da žive. Mi koji imamo, možemo da se razmećemo stilskim figurama, dok majka i sin u Aleksincu zubima zagrizaju žicu kako bi podgrejali večeru, smlačili vodu i zagrejali sobu, baš pre nego oluja skrene ogoljenu žicu na njihovo živo meso.
Politička odgovornost onih koji vođeni trenutnim interesima donose takve odluke je u Srbiji smehotresna kategorija i ima vrednost papirnog ubrusa prosečnog kvaliteta.
Nisam siguran u poreklo reči “Vlada”, kako se u Srbiji zove institucija koja predstavlja izvršnu vlast u zemlji, ali iz ove reči proističe da ministri i premijer “vladaju” zemljom, a ne da njome “upravljaju”, kako proističe iz engleske reči “Government”.
Okretanjem glave od ovakvog protesta možete da dobijete malo ali da izgubite sve – svoju slobodu koja vas definiše kao intelektualca.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
