Demokratsko pravo svakog građanina je da u bilo kojim protestima učestvuje, ili ne učestvuje. Niko nikog ne može, i ne treba, da tera na to. Ali u društvu svakako treba da se vodi razgovor o razlozima za protest, njegovim ciljevima, načinima da se oni ostvare, o odgovornosti koju podrazumeva učestvovanje, odgovornosti koju podrazumeva neučestvovanje, o opasnosti od punog ustanovljenja diktature, i svim drugim političkim pitanjima.
Posle dugogodišnje parnice, stranka, koja je izgubila, izlazi iz suda i rezignirano priča svome advokatu: „Ovi naši sudovi nisu samo korumpirani, nego i neefikasni; tri godine mlatim se u ovoj parnici, potroših silne pare, i na kraju, šta – ništa, izgubih sve”. Za to vreme, pobednička strana u sporu razdragano svome prijatelju iskazuje hvalospeve o srpskom pravosuđu.
Dok je škripi kreveta i gužvanju posteljine tercirao zvuk pištaljki, a ritam udarali bubnjevi i bombe, niko nije verovao da će, i ako se rode, ta deca jednom postati punoletna i buntovna. Bez razloga. Ili sa njim.
Zamislite profesore koji su svoj poziv ozbiljno shvatili, koji uče decu kako da uspeju u životu, a u životu uspevaju jedino oni koji ih nisu slušali!
Njih 650 „javnih“ potpisuje podršku „zbog naše dece“, a bolje od mene znaju da desetine hiljada najpametnije dece naše („cvet nacije“ kako je rekao Nikita Mihalkov), nepovratno napušta Srbiju i odlazi put Nemačke!
Da ne grešim dušu, lipe – ta naša skromna donacija Nišu, nisu uništene već su posađene pored šetališta kod pešačkog mosta tako da i dalje možemo da se svakodnevno sa njima družimo.
Nedavno sam rekao da su nam se, od uvodjenja višestranačja, dešavale ružne i loše stvari, i da su to sve evidentirali istoričari, ekonomisti i sociolozi, ali da tu, zapravo, najviše ima posla za psihijatre.
Prošle nedelje niška Skupština odlučila je da se “zahvali na saradnji” Ivanu Vukoviću, koji je prethodne tri i po godine, ispostavilo se nelegalno, bio direktor niškog teatra. Novinari Južnih vesti od prvog dana ukazivali na sve nezakonitosti u imenovanju pomenutog za direktora Narodnog pozorišta, ali eto, neka zvanična institucija je to pečatirala tek nakon što je Vuković izgurao skoro ceo mandat.
Možda nekima tako ne deluje, ali ovi izbori su itekako važni i za lokal – na ovom glasanju posredno odlučujemo i o ceni grejanja, i o zauzdavanju bahatog parking servisa, i o problematičnoj objedinjenoj naplati. Riba smrdi od glave, sada napadamo glavu!
Jedina svrha i smisao života je sreća. Svako za sebe želi nešto što ga usrećuje i tome teži. To je činjenica. Ono o čemu se mora rasparavljati su kriterijumi i uslovi za definisanje dozvoljene sreće. Dosta nezahvalan posao. Jer nešto što nekoga usrećuje, nažalost, druge unesrećuje.
Ovog utorka održao sam govor o korupciji u Srbiji na događaju koji je organizovao Savet Evrope. Nakon izlaganja zvaničnik naše države optužio me je da ukazujem na loše stanje u zemlji jer „primam pare od Evropske unije“ – i tako, pred svima, svojim ponašanjem ilustrovao ono o čemu sam govorio.
Znamo kom nam tipu pripada jezik, i tu teško šta može da se promeni. Nego se bojim da nam narod ceo ne pripadne onom Tipu. Licemeru, fariseju, hulji, barabi, ološu, dripcu, vucibatini, bitangi, protuvi, zlotvoru i kako vam još volja…
Trebalo je da prođe gotovo čitav vek da bi Srbi shvatili da su naše stare čatmare zapravo “ekološke kuće od zemlje“. Za to vreme lutanja, eksperimentisanja, prostačkog kopiranja, propustili smo da unapredimo, usavršimo i promovišemo ono što smo nasledili. Trebalo je da umesto nas to uradi neko drugi, pa da nam, po starom dobrom običaju, potom isto i proda.
Tokom svog osmomesečnog angažmana u skupštini, dobio sam priliku da razgovaram sa mnogo ljudi, a i da odgovaram na njihova pitanja. Bili oni moji dalji ili bliži prijatelji, ili meni kompletno nepoznati ljudi, uočio sam da su se pored konkretnih političkih pitanja, često raspitivali i za stvari koji su u vezi sa mojim poslom, ali se toliko ne tiču politike.
Budžetska šerpa iz koje svi kusamo, bez obzira na priče o BDP-u, avionima i kamionima odavno je prazna i kašiku vučemo po dnu, pa zato gospodo naprednjaci – nemojte više tako da nas branite.
Znam da nemate hrabrosti i interesovanja da izađete na ulice jer ste još uvek razočarani u Peti oktobar. Takvim ponašanjem stvarate hordu “političara” koji dodatno srozavaju sve vrednosti i kriterijume za koje se zalažete i do kojih držite samo na papiru, ili na fejsbuku i tviteru. A ja vladam!!!
Zaigrao Toma igru, hoće nešto, samostalno ili po nagovoru nekoga. Da li će i njemu „zaigrati mečka“ ostaje da se vidi. No, budimo realni, ipak će sve ovo Premijer ispeglati. Dovoljan je jedan „Crni labud“ za Premijera nesklonog riziku i sa željom da sve kontroliše.
Nije slučajno najveći lekar XIX veka Rudolf Virhov rekao da je „medicina socijalna nauka, a politika medicina velikih razmera“. Sve će Ministru budućnost oprostiti, i helikopter, i slike… ako učini da nas bude više i da, na primer, u mojoj Klinici u Nišu mogu da prežive i bebe lakše od 1kg na rođenju! To je medicina. Ostalo je kozmetika.
Ne mogu, a da, pročitavši vesti iz januara 1942. godine o zabrani šminkanja, a koje je ovaj sajt objavio kao arhivsku građu, ne uočim tendenciju voljenog mi Ministarstva prosvete, da januara 2017. godine uvede sličan propis, a sa važenjem za đačiće srednjih, a bogami i osnovnih škola.
Idu izbori. Možda ne bi bilo loše da porazmislimo o tome da li ćemo da i dalje puštamo da nam sude enac kad branimo zube, dok oni tamo golove daju i rukama i palicama i pištoljima i buldožerima. Čisto da ne počnu da tim prljavim “božjim rukama“ brkaju po našim dušama. Pošto smo im već dozvolili da to rade po džepovima.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
