Već mesecima cela zemlja živi u ritmu Vučićevih histeričnih ispada povodom raznih stvari, skoro je svejedno kojih, poplava fudbala, plagiranih doktorata, košarke, drona, a evo, juče je doživeo omanji nervni slom zbog rezolucije Evropskog parlamenta povodom Šešeljevog povratka iz Haga.
Tada se setim kako se zove organizacija iz koje dolazim, i shvatim da za neke ljude, i za neke medije, povlačenje jednostavno nije opcija. I da smo mi – a pod „mi“ mislim i na Vas, draga čitateljko i dragi čitaoče – tu da ih podržimo.
Mlogo ubavo zboru tija političari, onakoj s`s dignute ruke na kud nebo, ič ne trepkaju, ne zamuckuju, s`lte malko ukrstu sas oči k`ko Čapa k`d ide ponapolje. Od takvija ljudi, od takvija domaćini ovaj katil, Sveti Petar nijednog nepušti u raj, nijed`n nedobi krilca pa s`g s nas da litka po ovuj ubavivinju i lepotinju.
Činjenica da živim u gradu u kome se poteže nož iz zezanja ne čini me srećnim. To znači da skoro svako koga uveče vidim u gradu potencijalno nosi nož i sigurno će ga upotrebiti, samo je pitanje vremena.
Iako je bilo samo pitanje kada će doći, njegovo pojavljivanje na beogradskom aerodromu kao da je izazvalo šok. Taj krvavi klovn kao da je mnoge vratio 20 godina u prošlost. Kao da svakoga dana ne vidimo ili ne čujemo nešto što podseća na to strašno vreme.
Pročitao sam Čitulju za Eskobara. Piše da su umrli Duško Dugouško, Mikelanđelo, Sekač, Megatron, Blustik i Čip Čejs. Pomislio sam da je to samo Buba u uhu ili, možda, Lajanje na zvezde… Ali ne… Ta tužna vest bila je istina.
Ušli smo u novembar i kao da je trka sa vremenom svakog od nas, pojedinačno, a i cele zemlje, dobila neko dodatno ubrzanje. I vlast i građani plaše se zime.
Narod gi je biraja, narod gi je vikaja bravos, narod gi je tapšaja i s’s ruke i s’s noge, narod gi je u pesne turaja i slike gi po čaršiju nosija. Tuj poparu si je narod sam nadrobija i sam neka si gu kusa. Toj neje božja rabota.
Gospodin premijer verovatno, svaki dan čeka kišu i, kad stigne, odlazi bez kišobrana pod oluk kod Narodnog pozorišta, kako bi pokisao i nakvasio se bar malo više nego na Paradi.
Još nije vreme. Još nije vreme. Još nije vreme. Još nije vreme. E, sad je dockan!
Melet, Anit i Likon. Ko su oni? Čime su zadužili čovečanstvo? Znamo li išta više o njima osim da su podneli tužbu protiv Sokrata, sina Sofroniskovog, najmudrijeg čovekana celom svetu, kako ga je Delfijsko proročište okarakterisalo?
Pre nekoliko dana, ozbiljno dirnuti paničnim strahom pojedinih koleginica od miševa i buba koje šetaju kroz našu školu (uprkos drastičnoj fizičkoj i umnoj nesrazmeri koleginica i pomenutih štetočina), počesmo, neke kolege i moja malenkost, da se bavimo novonastalim problemom.
Večeras pozorišni Niš obeležava jedan vredan jubilej. Trideset pet godina je prošlo od početka pozorišne iluzije koju svih ovih godina sanjaju sa nama Ivana i Miroljub Nedović.
Stari protokolarni običaj da se venci polažu na neki spomenik povodom sećanja na slavne pretke u određenom periodu, u Nišu svake godine bude obesmišljen 14. oktobra.
Gradonačelnik Niša i njegovi najbliži saradnici lansirali su upravo ono što je nedostajalo korisnicima društvenih mreža, a najviše onima koji, u ime naroda i u njegovom najboljem interesu, uporno i svakodnevno kradu, otimaju i uništavaju sve što im dođe do ruku.
Ona opozicija koja nije uhlebljena pognuto ćuti jer čeka zaposlenje, a ona koja je upošljena pruža prećutnu podršku. Ona opozicija koja ne čeka zapošljenje i uhlebljenje, ćuti jer čeka oprost grehova iz svoje političke mladosti. Dakle, svi ćute. Niko ne kontroliše vlast.
Ovom prilikom želim da se zahvalim obećanoj zemlji Srbiji, nebeskom narodu i presvetim političarima na svemu što su učinili za mene, za nas, a pre svega za sebe.
Potpuno razumem što se ne objavljuju spiskovi sa rezultatima osnovaca sa male mature. Što bi neki radoznali roditelj (a naš narod obožava da viri u tuđe dvorište) morao da zna da je osam godina problematično dete nekog značajnog građanina, koje nikad ništa nije učilo i znalo, na maturi volšebno imalo maksimalan broj poena?
Sedim ja u velikoj sali Gradske kuće u Nišu, nakon sednice Gradskog veća u petak 29. avgusta i lagano ćaskam sa kolegama sa drugih medija. Kad eto ga zamenik gradonačelnika Ljubivoje Slavković. Pita me dal’ sam ja iz Južnih vesti i kada rekoh da jesam on poče da viče.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac