O sretanju

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

Tog jutra trebalo je da krenem ka Beogradu na najavljeni skup na Slaviji. Nevoljno, prehlađen, bez saputnika, bez jasnog cilja, uz savete da možda i ne moram da idem – jer su već krenuli da hapse ljude. Ipak, nešto mi je govorilo da ne smem to da propustim i da će posle 10 godina sličnih protesta ovaj biti nekako drugačiji. Poneo sam samo novčanik, telefon i manji foto aparat.

Fakulteti su već uveliko bili u blokadi, ali van univerziteta to kao da nismo u punoj meri osećali. Danima unazad studenti su na ulicama ćutali 15 minuta za petnaest žrtava, napadani od slučajnih prolaznika koje je vlast slala – gurani, provocirani, ponižavani. Sve to ipak, nije delovalo kao nešto što bi moglo da potraje. Završiće se oko Nove godine i praznika, a ako ne – završiće se pre početka januarskog roka. Biće škole i tačka.  A onda je usledio poziv za protest na Slaviji i teško je da se to objasni, ali delovalo je da je ovo nešto drugo.

Parkirao sam se, kao i svi provincijalci  – na parkingu obližnjeg šoping centra. Ljudi su ispijali kafe i nasmejano izlazili iz radnji. Hodnici su bili prepuni onih koji su kupovali novogodišnje poklone, nezainteresovani za sve što se događa par stotina metara dalje. Pomislio sam da je bila greška što sam došao. Ako Beograđani nisu na ovom protestu, zašto bih ja bio? 

Ipak nastavio sam užurbano uz Kneza Miloša, kasneći već desetak minuta. Činilo mi se da više ljudi ide u suprotnom pravcu. Možda je pogrešan datum, a još verovatnije pogrešio sam ulicu, titulu ili ime vladara? A onda sam konačno naišao na gužvu i iz Kralja Milutina se nekako probio do Nemanjine. Teško je odatle bilo videti koliko nas je zaista, ali delovalo je da su sve bočne ulice koje vode ka Slaviji takođe pune. Različite grupe ljudi koji nisu baš sigurni zašto su tu. Različite generacije ljudi kojima se na licima videlo da im ovo nisu prvi protesti. Ni previše bučno ni previše tiho, mogao sam da čujem razgovore onih oko sebe. Stariji čovek sa svojim sinovima objašnjavao im je kako se sve završilo Petog oktobra – “Ništa bez bagera”. Ekipa ljudi u kasnim tridesetim koja se pita kakav je plan za danas. Klinci koji nagađaju da li su momci sa nema-predaje zastavama ubačeni elementi. Nije se činilo da nas je više od par hiljada na tom prostoru oko Slavije. Sporadične pištaljke, poneka vuvuzela i žamor nesigurnosti: „Opet će sve ovo da se razvodni“. 

U par sekundi tišina je na način koji do tad nikada u životu nisam doživeo počela da se širi – od Bulevara Oslobođenja, činilo se u krug oko Slavije ka nama. Tišina koja mi je pokazala koliko nas zapravo ima. Tišina posle koje više ništa nije i nije moglo da bude isto. 

A onda huk. Pištaljke, vuvuzele i prvi povici. 

Gledao sam u lice čoveka koji je pre toga pričao o Petom oktobru, više mi nije delovao tako sigurno u svoj plan. Jedna od žena iz iste one grupe prijatelja koji su stajali iza mene je brisala suze sa lica. Klinci su se užurbano gurali ka centru Slavije, odakle se osećalo da pulsira srce protesta i ja sam iskoristio priliku da se probijem sa njima. A tamo, prvi put sam sreo njih – naše oslobodioce. Nasmejane, neopterećene prošlošću, našim i neuspesima naših roditelja, zagledane u svoj cilj, sigurne u sve što rade. 

Izvadio sam foto aparat iz džepa. Znao sam da kroz objektiv gledam istoriju, samo nisam bio siguran u šta prvo da gledam – u njihove kreativne transparente, odlučna i nasmejana lica ili u zastave njihovih fakulteta ispod koji su stajali ponosno kao ispod vojnih barjaka pred odlučnu bitku. Sat vremena kasnije, kada je sve bilo gotovo, a oni se mirno razišli ka svojim kampusima, umesto da kao i milion puta do sad krenu u uzaludni napad na praznu Skupštinu, znao sam da ću ove mlade ljude da pratim svuda i na svakom koraku – do kraja. Vratio sam se u Niš sa optimizmom koji nisam osetio više od 20 godina. Iste večeri, optimizam je preko društvenih mreža krenuo da se širi po Srbiji. Svetlost sa Slavije je ubrzo obišla svet. 

Ipak, sve ono što se u danima kasnije dešavalo nije očekivao niko. Gotovo svako mesto u Srbiji se probudilo. Usledile su Autokomanda, ogromni skupovi u svim gradovima, još značajniji u najmanjim mestima, tri mosta u Novom Sadu. Tamo, svuda i svugde, sreću se ljudi različitih generacija, obrazovanja, politika. Svi oni su se osobodili straha, ali još važnije – dobili su nešto u šta mogu da veruju.  Dobili su nekog kome mogu da se raduju. Ne znam da li smo ikad to imali na našim ulicama i ne znam da li ćemo umeti sa tim da se nosimo, ali lepo je biti društvo optimizma za promenu. 

Lepo je biti društvo koje se ne deli na komuniste i četnike, evrofanatike i rusofile, na drugosrbijance i sve ostale. Ovo je prva generacija za koju verujem da je sposobna da prevaziđe sve naše podele. Da se ujedini i da umesto prve ili druge budu jedna jedina Srbija. Srbija budućnosti. Lepo je ponovo biti ponosan ispod svoje zastave. Videti na licima ovih mladih ljudi istinsko rodoljublje neopterećeno balastima prošlosti i nacionalizma. Osećam da smo dobili šansu da se vratimo na put kojim smo kao narod najvećim delom svoje slavne istorije išli – na put demokratičnosti, pravde i slobode. Ako se samo svi zajedno, proguramo između tih naših nesigurnosti, defetizama, strašnih odluka koje smo donosili, onih koje smo činili ili nismo činili i dođemo do NJIH koji nas već čekaju u budućnosti. 

Ima li veće simbolike nego uraditi to baš 15. februara kao i te 1805. godine kada je srpski narod podigao svoj Prvi ustanak i pokrenuo ono što je usledilo, a godinama kasnije opisivano kao Srpska revolucija. Put koji je doveo i do 1835. i Sretenjskog ustava, jednog od najprogresivnijeg u Evropi, inspirisanog vrednostima Francuske buržoarske revolucije. Generacije koje su digle bunu za slobodu 1805. i generacija koja je vapila za jednakim zakonima za sve gradjane 1835. bile su ispred svog vremena – baš kao i ova naša. Sputavani od strane svih moćnih stranih sila – baš kao i ova naša. Uništavani razdorom, nasiljem i pesimizmom – kao i ova naša. Ali vrednosti koje je ucrtao taj datum su ono što mi i dalje nosimo u sebi, iako se vlast za vlašću svojski trudi da nam ih oduzme. Ipak, jednakost, sloboda i pravda su u istorijskom DNK kodu ovog društva i izgleda da su morala da nam se pojave deca iz budućnosti da nas na to i podsete. 

Na nama je da se sa njima, onako kako je to najavio jedan manje popularni srpski filozof – “sretnemo u budućnosti”. I to baš na Sretenje. 

Jer…

Neće studenti da hapse kriminalce, narkodilere i političare ogrezle u korupciju. To može samo tužilaštvo. Neće oni da oduzimaju kriminalom stečenu imovinu, izriču zabrane bavljenja javnim poslovima, donose presude. To mogu samo sudovi. Neće oni da upadaju u televizije, menjaju direktore, urednike i vode informativne programe, to moraju sami ljudi u Javnom servisu. Neće oni da osnivaju političke partije, bave se javnim poslom, blokiraju skupštinu i izbore prelaznu Vladu, to će morati političari. Sad je trenutak da se svi oni probude. Sad je trenutak da se bude hrabar i uporan. Jer studenti nisu ustanici koji će da upadaju u Skupštinu ili RTS, oni oslobađaju ovo društvo od straha i letargije. Uče nas poštovanju zakona. 

Njihovi zahtevi su sasvim jednostavni i sasvim jasni. Mi pokušavamo da ih skrenemo sa tog puta da bi usput ostvarili i naše vizije i ambicije, ali oni su od prvog dana jasni. I jasno svoje zahteve ponavljaju i nama i predmetnoj instituciji ceremonijalnog karaktera. Problem koji mi imamo sa tim je što mislimo da su zahtevi neambiciozni, a problem koji predmetna institucija ima sa njima je što ispunjavanje zahteva znači kraj strahovlade iste. Ni jedno ni drugo nije problem studenata koji su zahteve savršeno postavili i nose ih kao štafetu ostatku uspavanog društva – od Slavije do zaboravljenih trgova širom malih mesta po Srbiji željnih slobode. Simbolično trče maratone, učeći nas da je i ova borba maraton strpljenja. Jer je za uspeh mirnih protesta potrebna masovnost. 250 hiljada ljudi na ulici i zahtevi će biti ispunjeni. Još uvek nas nema toliko i studenti to znaju. Zato je potrebno da njihova poruka stigne do svakog mesta i da se talas optimizma i vere u pobedu širi. 

Zašto pišem ove redove? Zato što je pesimizam već počeo da nalazi svoj put do moje generacije. Iste one koja jedina nije svoju slobodu morala da osvaja na ulicama i nije aktivno menjala ovu zemlju, već ju je svojom pasivnošću, razočarenjem i begom predala po drugi put radikalima i socijalistima. Čuju se glasovi da mladi ne znaju šta žele, da su preveliki optimisti, da ne možemo da očekujemo više od ovih protesta i da je možda već urađeno dovoljno. Znam, svi jedva čekaju da se vrate na svoje poslove, na svoje instagrame i planove za more. Ali ako vas sada ne probude generacije koje pešice krče slobodu po ovim ledenim danima, spavaju u sportskim halama i plastenicima, organizuju sve ono na šta mi samo treba da se pojavimo, neće vas probuditi ništa drugo u budućnosti. Oni će, ako sad ne krenemo da je menjamo, otići iz ove zemlje, a mi ćemo ostati tu gde jesmo – u našim iluzijama i balonima koji su uveliko krenuli da pucaju.

Moramo da se sretnemo sa njima. Sad i svakog dana. To je sve što oni traže, na to nas pozivaju. Moramo svake nedelje da se srećemo u što većem broju. Moramo da verujemo u ispravnost svoje borbe, pa makar ona bila i nemoguća, onako kako su verovali naši preci 1804. Moramo da verujemo u moć Ustava i zakona, pa makar nas velike sile u tome sputavale, onako kako su verovali najumniji ljudi tog doba 1835. godine.

Optimizam se širi svakog dana. Počeli smo da verujemo u snagu i moć znanja. U našu mladost i budućnost. Ostaje nam ono najvažnije – da konačno počnemo da verujemo i u sebe.